Disati duboko
Prikaz koncerta grupe E Play / Duh Concept Store / Kruševac 11. 7. 2026.
U grad pod Bagdalom se polako ali sigurno vraća bar deo one hemije koju je devedesetih imao zahvaljujući slavnim danima Rokoteke. Aleksandar Velikinac Pirana (Piranha Promotions) pokrenuo je pomalo neočekivani ali i više nego željeni mega projekat sa klubom Duh Concept Store (velikim koliko treba da bude i na mestu gde treba da bude za ovakve evente), sa bukiranim nastupima do februara sledeće godine i listom prepunom imena koja trenutno spadaju u najslušanije autore jedine muzičke struje koju u ovom dobu praznine i neoprimitivizma možemo smatrati relevantnom i pre svega otrežnjujućom
Protekle subote gosti su bili E Play. Nesklon jednostavnim rečenicama, nad ovom sam zastao i dobro se zamislio…
Naime, pratio sam ih nedavno u niškom klubu Livnica. Iako je moje stare uši već teško i probuditi a nekmoli oduševiti, taj nastup, na koji sam inače, silom prilika, malo zakasnio i propustio nekoliko uvodnih pesama, doneo mi je dozu retke prijatnosti mimo muzičkih (pod)žanrova koje inače predano pratim. Gledao sam ovaj bend u subotu opet i, reći ću to odmah, slušao bih ga i sutra ako bi svirali negde u blizini. Na današnjoj je sceni veoma malo sastava kojima bih uputio ovakav kompliment. Najpre, zvuk je na oba koncerta bio takav da mu se ništa nije moglo dodati ni oduzeti. Ni tiho ni preglasno, definisano do perfekcije, negde između miksa (digitalne) ploče i lajva, uz lebdeću atmosferu pogodnu za diskretno njihanje bokova, ali uz tekstove koji, iako pisani autentičnim ženskim pismom, lako nalaze put do moždanih kanala zbog melodično zaraznih referena, sastav E Play raste sa svakim novim albumom i uspeva da, sasvim zasluženo, stiče nove i iskrene fanove, uprkos tome što su žanr za sebe.
Prvi put sam bio na njihovom koncertu negde početkom novog milenijuma (u sportskom centru „25. maj“ na Dorćolu) i već tada sam znao da će Majina (Maja Cvetković) autentična i retko energična figura izrasti u jednog od onih frontmena koji će nositi scenu svih ovih godina (ne mogu da zaboravim i Nemanju iz grupe Jarboli, kog sam takođe prvi put slušao tada i čije me je sviranje bubnjeva ostavilo u šoku, a zašto ne reći i to da je E Play bio regrutni centar za mnoga imena koja danas žare i pale domaćom scenom i koja ovom bendu duguju nemalu zahvalnost). Snaga Majine pojave s vremenom dobija i na upečatljivosti i na vrednosti. Uprkos Disciplini u mišićima i Boyama u nervima, E Play je od prvog takta imao svoj put, izraz i nesumnjivu snagu da održi unapred visoko postavljene standarde. Dakle, nenamerno ali ipak nepravedno sam ih zapostavio tokom svih ovih godina i ovo govorim pre svega zato što smatram da na koncertima zaslužuju mnogo više publike zbog onoga što pružaju, a što ni sam dugo nisam osvestio. U Duhu je bilo znatno manje duša nego prošle subote, čemu je pre svega doprineo reunion Daltonesa (ali bi bilo nepravedno ne reći da je KBO! jednostavno pokidao odmah zatim svojim furioznim gitarama, tekstovima, kretanjem na sceni i eksplozivnom pank energijom), što opet nije opravdanje za manju posetu na ovosubotnjem koncertu, no sasvim dovoljnu da ovo bude praznik za one koji znaju šta je (odlična) muzika.
Očigledno umorni nakon nastupa u Zaječaru prethodnog dana, članovi benda su se, uz iskrenu i adekvatnu podršku publike, dizali iz pesme u pesmu i zaista dali svoj maksimum. Nije samo moj utisak, koncert je bio čak i bolji nakon nedavnog niškog, relaksiraniji i za nijansu zvučno prijatniji. Čini se da je snimanje nastupa telefonima bilo takvo da ni najmanje nije rušilo bilo čije pojedinačno uživanje u onome što je bend nesebično isporučivao. Majin bas proizvodi one kretnje u stomaku koje na svirci izazivaju osećaj trenutne povezanosti sa bendom, a bubnjarsko umeće Gorana Ljuboje Truta proizvodi sinergiju sa bas gitarom kakvu ćete retko doživeti. Trut zvuči preciznije i mekše nego nekada sa Rambom Amadeusom, ali njegov teški gruv je opet takav da je motor ove izuzetno jake mašine. Zvuk bas gitare bih uporedio s Kojinim baš zato jer ovde dominira ženska lepota i gracioznost baš onako kako u Disciplini to radi muška snaga. Od sirove energije s početka karijere ovog benda došlo se do taman toliko pitkog zvuka koji idejno nijednog trenutka nije zaboravio odakle je potekao niti na bilo koji način izdao ono što je bio na početku. Poliritmija je sprovedena tako da nikad nemam osećaj da me umara, a posebno bih pohvalio ekonomičan pristup svih članova benda, koji nesumnjivo mogu dati i više, ali su uvek u funkciji celine, što važi za izrazito melodičan drugi (ženski) vokal Mine Knežević i ponajviše gitaru Bojana Ristića. Karijera grupe E Play zaista je besprekorna i po mom mišljenju su primer kako treba voditi bend i ne odustajati bez obzira na to kakvo je vreme za rokenrol kulturu.
Kad bi postojao srpski mejnstrim onako kako ga ja zamišljam (a verujem da ima još takvih), ovo bi trebalo da budu njegove vedete, jer svaka je pesma hit za sebe, što se posebno vidi na primeru albuma „Diši duboko“ (PGP RTS), kog nakon koncerta nisam izvadio iz plejera. Sličnost ploče i nastupa je i u tome što traju tačno koliko treba i na njima nema praznog hoda, možete se saživeti sa svakom notom i tenzija neće popustiti jer slabih ili dosadnih pesama tu jednostavno nema. Vrhunci koncerta bili su ujedajuća „Istina“, „Ljubica“ i, naravno, „Divan dan“, ali je očigledno i to da je ovo jedan od bendova čije se pesme znaju napamet uprkos tome što ih ne možete čuti baš svuda. Inače, stihovi su mešavina ljubavne melanholije i besa, lične priče u kojima lako prepoznajemo sopstvena iskustva i vidi se da su pisani sa realnom i snažnom inspiracijom, a ne tek da budu dekor u kolekciji promotivnih singlova. Uprkos pomalo rezervisanom početku, bend se do kraja stopio i međusobno i sa svakim pojedincem u publici. Prodisali smo duboko svi, uprkos zapari i tesnom prostoru, a bis je bio spontan, tražen od svih koji su bili tu i izveden furiozno, tako da su na kraju svi bili više nego zadovoljni.
Ovakvi nastupi su prilika da se bendovi više upoznaju iznutra, i svi članovi su na mene ostavili izuzetno dobar utisak.
Gospodstveno su prijatni, srdačni i komunikativni u milimetar koliko treba, bez ikakve nervoze. Zajedno deluju prijatno tačno kao i muzika koju daju iz sebe. Poštovaoci su i ove večeri od njih dobili maksimum u svakom pogledu, vredne uspomene na jedno odlično veče čiji će se značaj videti u pravom svetlu tek kada još dosta dana ostane iza nas. Merč im je takođe sjajan, a upravo na primerima ovakvih „sitnica“ može se videti šta je profesionalizam (za one koji ne znaju ili sebi ne priznaju da ne znaju šta je to).
Foto galerija Aleksandra Velikinca
Vidimo se neki drugi put, i neka to ne bude predaleko.
