Kad “Ne – znači – Ne” (NoMeansNo – Dad)

Koliko puta okrenemo glavu u prolazu i ne želimo videti bilo kakva dešavanja sa strane, teške reči ili još gore, nasilje na javnom mestu, te gledamo ispred sebe i žurnim korakom pokušavamo nestati sa lica mesta. Ne dotiče nas tuđa muka. Koliko puta u svojim ušuškanim stanovima ignorišemo kada čujemo viku iz susednog stana, sprata više ili niže, pojačamo tv ili stavimo slušalice. Možda imamo svoj idealni svet, ali imaju li ga i drugi? Još je veći problem kada niz hodnike tišina vlada, muk kroz uređen i našminkan prolaz ne odaje svoje tajne iza zaključanih vrata. A unutra prave drame, urušavaju se mnoga detinjstva, nikada od njih ljudska bića postati neće, jer mama i tate vode neke svoje međusobne ratove, a tek kada takozvana glava porodice uzme apsolutnu porodičnu vlast u svoje ruke, a na telima dece i supruge krvave tragove ostavlja, nemušti plač i trpnju jeda i besa. Zažmurimo, zanemimo i produžimo dalje. Šta nas se tiče…

U svom opusu ostavili su 12 studijskih albuma. Na albumu Sex Mad nalazi se i numera Dad (Tata). Sam album je sasvim solidno primljen od kritike mada je ocenjen kao veoma mračan. Naravno da je takav, iako je izašao sredinom zlatnih osamdesetih godina, tačnije 1986, jer je bend zagrebao ispod srećne kore tog vremena i društva, opevao je stvari o kojima se ne želi slušati, ukazao je na svevremene probleme koji traju, ali se i stalno prikrivaju i zataškavaju. Sve radi sreće i zadovoljstva sveukupnog razvoja društva kao celine i porodice kao glavnog stalka za sive pilule…

Numera Dad (Tata) govori o nasilju unutar porodice, gde se otac sistematski, tražeći stalno novu i novu priliku, iživljava na sinu, supruzi i zlostavlja kćerku. Sve to kroz svakodnevnu priču tinejdžera koji opisuje batinjanje od strane oca, stradanje majke koja pokušava da ga zaštiti, te biva sledeća žrtva u nizu, a sve se završava sa teškim zlostavljanjem kćeri. Molbe i plač ne pomažu, silnik je moćan i jak pred samim sobom i nemoćnim članovima familije, on je paterfamilijas i sve mu je dozvoljeno u ta četiri zida iza zaključanih vrata, baš sve. Zvuči li vam ovo poznato iz naših savremenih medija, štampe i televizije?

Sama pesma je muzički obrađena u srednje brzom pank rok maniru, bliža roku, vokal je kristalno jasan, solo gitara i u tom brzom ritmu vuče neku tužnu nit, dok je sjajna ritam sekcija podređena, pre svega tekstu, jer bend je želeo da kaže to što je odsvirao na jedan način na koji bi bio razumljiv svima, ali da opet sve to bude ocrtano kao neki njihov tračak nade u svom tom nametnutom sivilu. Jeste, mračno je, jeste nesrećno je, nigde lepote življenja ni na vidiku, ali nije li takav svet, a da li smo i mi bolji?

Ćutnja je često mnogo teža od bilo kakve reči, ponekad su prasak i nepristojna bujica reči, upućena nasilniku u prolazu, mnogo bolja nego okretanje glave u stranu. Prepoznaje se tekst pesme u tragovima svakog društva samo kada se dese teške incidentne situacije, nema veze sa nacijom, nema veze sa državama, kulturama, obrazovanjem. Ima veze sa čovekom i ljudskim bićem u njemu samom. Najteže su borbe sa sobom unutra. Greške se ne praštaju, bol u duši samo narasta i lomi sve oko sebe. To ludilo zvano sukob konzervativnog i savremenog društva je samo cinizam onih pod čijim đonovima trebaju odrastati nova pokolenja. Nema sukoba, postoji samo bolest umišljenih malih kućnih gazda, koji su uglavnom miševi van svojih domova, neljudi koji su razočarani svim i svačim, ali ponajviše sobom.

Zato, kada kažeš nasilju Ne, zaista i misli tako, neka Ne bude Ne, tvoj glas kada se stopi u stotine drugih istih glasova, kada se bude brojao u stotinama hiljada, svi ti nasilnici koji okrvave ruke tuđom krvlju, koji ogrezli u alkoholu uništavaju detinjstvo svojih najrođenijih, a prema supruzi se odnose kao biću koje vredno pomena nije, neka mesto nađu u oronuloj krletki sa sličnima sebi.

Tema Dad (Tata) je surova, teška i duboko, na žalost, poprimljena u svim segmentima ljudske postojanosti. Uz strip art Dejana Đorđevića odslušajte song do kraja. Tekst koji ste iščitali nastao je po motivima pesme i art stripa. Sama priča je suviše bolna i stvarna, ali su svi ti događaji u našim malim kazamatima uvek blizu nas, uglavnom skriveni pod odorama ćutnje i tišine. Sve zarad nekog umišljenog mira, gde žrtva čak i pokušava da nađe opravdanje za ponašanje svog porodičnog dželata, pa čak da krivicu pripiše sebi, kao i u navedenoj numeri. A što se tiče krivnje, krivi smo svi mi… što ćutimo…