Na albumu se nalazi dvanaest novih pesama i isti je produciran od autora. Vešto su uklopljeni vokali, električna gitara koju Matt ne štedi, ritam koji je u klasičnoj muzičkoj podršci, bez želje da imaju bilo kakva iskakanja. Oni su tu u sklopu podrške njegovog glasa i gitare. Međutim, ono što ovaj album izdvaja od ostalih bluz ostvarenja, objavljenih u skorije vreme, je izuzetno raskošan sklop orgulja koji se, ne samo u unutrašnjoj pozadini čuje, no počesto izlazi i u prvi plan.

Na jubilarnom ostvarenju, Matt svira poprilično hladnokrvno, nekako rutinski podvojeno u odnosu na ostale instrumente koji su obogatili zvuk u njegovim naslovima, ali se u istima nazire taj, takozvani duševni bluz, mada bluz i ne može biti drugačiji nego iz duše sviran, ako uopšte pričamo o bluz ideji kao konceptu muzičkog delanja u progresiji ka klasičnom roku, hard elementima sve prisutnim u predvorju nošenog ritma, sa već utkanim folk elementima i laganim prizvukom gospela.

Preko striminga, koji mi redovno pruža uvid u nova muzička izdanja, album Matt Andersen i “The Big Bootl of Joy” odslušao sam nekoliko puta da bih učvrstio svoja skromna muzička znanja i uveo vlastite emocije u literarni sadržaj čitljiv i razumljiv svima, pa i onima koji ne prate muzička zbivanja. Kroz ceo album preovladava siguran, snažan stav kanadskog kantautora, potkovanog znanjem starih bluz majstora, ali i novih pogleda u bluz nestašlucima naraštaja koji su uzgajani na ceđenju tih gorkih sokova kroz visoke tonove gitare, razvučenog ritma i zvonkog glasa koji odzvanja u daljinama. Sve je to potkrepljeno i klavirskim zvukom u pojedinim segmentima tema.

Tišina koju muzičar povremeno stvara između nežnih tonskih upisa samo daju na posebnom dramaturškom momentu. Međutim, ubrzo nakon toga, Matt Andersen kao da eksplodira, pun energije i nekakve nabijene, sirove snage, hvata se u koštac, adrenalin raste, kao da se nekoliko gitara mačuju između sebe, dok sve to pokriva urnebesni ritam bubnjeva i žestoki prelazi basova, a onda, u blizini, sve to kao vodeni talas pokupe klavijature, odnosno orgulje, a svečani ton istih kao da razbija neku najavljenu predstavu. Ali nije tako, svaki put je drugačije, iziskuje od vas napor da se ponovo uključite u pokušaj da ovladate svim prosutim tonovima, što samo govori da su aranžmani različiti, nema klasičnog bluz zapisa u očekivanim dešavanjima. Matt Andersen kao da u svakom otpevanom songu drugačije vidi svoj minijaturni nastup. Neupitnog kvaliteta i sjajnih aranžmana, na albumu nema numere koja je utisnuta u isti samo radi popune minutaže na vinilu ili cd-u, nego tvori jedan odličan savremeni utisak o uznapredovanju bluz muziciranja. Naravno, da uvek ostaje ona nit koja bluz muziku čuva od postanka iste, a to je taj pritajeni bol u duši koji razara sve, ta tuga isprskana povremenim kapljicama sreće, nudi stanje očovečnosti u našim najboljim delovima koje možemo ponuditi svojim savremenicima.

Matt Andersen je sazreo u svakom pogledu, kao gitarista, vokal mu se iskristalisao, evoluirao je u svim segmentima muziciranja, uspešno i ovladavši i prevladavši sve nedaće koje stoje pred čovekom koji je do maksimuma razgradio svoju bol iskazanu kroz pesme, da bi iste skupio pod jedan cvet. Na vokale treba posebno staviti akcenat, ne samo na Mattovim, nego na pratećim ženskim vokalima koji daju energičnu potporu glavnom vokalu, što, bez njih, ni sam album ne bi činilo ovako egzotičnim, u bluz ediciji i lirskoj prezentaciji probranih tekstova koji ih prate. Kroz svoju bogatu riznicu, koja datira od samih početaka ovog stoleća, bluzer nudi svu onu skrivenu raskoš koju voljena muzika poseduje, a to je, jednostavno rečeno, užitak. Opuštajući trenutak blagosti i ushićenosti čarima života uvek pruža neku nadu da se istraje u sopstvenoj odori do svršetka odigrane role po individualnom scenarijumu.

Matt nije tipični predstavnik američke (kanadske) škole bluz-roka, ima tu pritajenu sinergiju koja pokreće i ostale učesnike u njegovom projektu ka interakciji bluza, roka, folka i kantrija, ali na jedan suptilan, ali originalan način. Pre svega, on je svetski muzičar, obojen svim poznatim kulturološkim bojama, pronicljiv, no tih i suzdržan. Nema galame u njegovom natupu, nema jecaja u onom što želi da nam iskaže kroz muziku koju stvara. Njegova uloga u bluz-rok svetu svakako nije liderska, ali daleko od toga da je autsajderska, ili, što je uvek gore, “srednjaška”, ni gore, ni dole. Vatreni doživljaj proizilazi iz tonova koje eksplicitno urušava samo njegova gitara i glas prosut niz žice.

Rasplamsani sažetak takve role čuje se i oseća već u prvoj pesmi, koja otvara album “Let It Slide” (Neka klizi) – oštri rifovi, odsečan glas, a onda, cela perfekcija teme biva nadzidana izuzetnim orguljama čiji zvuci plutaju kroz pozadinu, a kako se ide ka kraju, prelaze u prvi plan. Zaista, ne samo kao da reči klize jedna preko druge, već i zvuci se avangardno spajaju jedan u drugi. Album zatvara melodična, ali okupana svim intimnim trenucima svakog ljudskog bića, “Shoes” (Cipele), kao da te iste cipele same zaplešu na kraju predstave, zatvarajući besprekorni teatar ljudske osobenosti na takav način da se poželi još jedan hepening, bez maski, samo sa balskim cipelama koje su odavno otplesale svoj prvi valcer.

Sam kantautor, pretpostavljam da kada već nije, neće postati bluz rok zvezda, možda nije u domenu BB Kinga i društva, niti izgleda kao neko čiji izgled primamljuje, a izrečeni stavovi okupljaju visoko intelektualno-muzičku elitu, no iskreno mislim da se on neće zaustaviti na svom putu na ovom, desetom, jubilarnom albumu, da će imati još dosta toga da ponudi i, sa skrivenom dozom radosti, istu podeli sa nama, ljubiteljima dobre muzike, ma iz kog pravca da smo se otisnuli. Sumnjam da će nelagodnosti imati za želju da izdeli sa nama, znajući da ni sami za to nismo zainteresovani zbog ličnih problema koje se samo, kako starimo, slažu jedan na drugi. Za ostalo, tu smo. Stoga, toplo preporučujem da odslušate Matt Andersena i “The Big Bootle of Joy“. Ima šta da se čuje i poprilično oseti. Po meni, ovo je nešto što sam u ovoj godini najbolje odslušao, a vi sami procenite da li sam u pravu.