David Bowie: Kao da je bilo “Tonight”, a ono 40 godina kasnije
Biti crna zvezda u sazvežđu padalica, milion koraka ispred drugih sanjara i postati prah prosut po šarenoj sceni uzdaha, skupiti ostatke razuma na dlan jedne ruke, a zatim zaiskriti u podnožju vetra bez povratka u opskurni svet ljudskih duša, sa lakoćom nebeskog poete, mogao je samo Dejvid Robert Džouns, poznatiji kao Dejvid Bouvi.
Bouvi je bio, pre svega, multimedijalni umetnik. Ne samo muzičar, već i gromki vizionar, stalno obitavajući između zemlje i svemira, ali je u tom svom neprestanom putovanju podario deo sebe kroz vrhunska ostvarenja koja se i danas sa istim užitkom slušaju kao i pre četrdeset – pedeset godina. Njegove melodije imaju taj istančan “ukus” trajnosti veze između ljudi bez obzira na vremensku pripadnost i sklonosti ka vrsti muzike. Dobra muzika je univerzalna i uvek prihvatljiva, a sama njena trajnost zavisi isključivo od toga na kakvim se temeljima uzidala i od kakvog je postojnog materijala napravila vlastiti bedem izdržljivosti. Sud vremena je neprocenjiv.
Tonight je bio 16. studijski album Dejvida Bouvija, urađen u rok pop okviru osamdesetih godina, ujedno je vrlo vešto iskoristio tada ekstra popularnu Tinu Tarner u naslovnoj temi. Jednu od pesama otpevao je i sa Igi Popom, pretpostavljam da je želeo da pokaže da se ipak ne odriče tako lako ni sirovog rokenrola sa početka karijere.
Album je otvorila rasplesana Loving The Aliean, tipična tema iz sredine osamdesetih godina prošlog veka, ne donoseći ništa novo sem specifično obojene melodije glasom Dejvida. Dont Look Down, sledeća, umereno lagana sa elementima rege motiva i fino utkanim basom. Nepretenciozna ali prepoznatljiva numera koja je svakako jedna od boljih na albumu. God Only Knows je treća tema na albumu, inače pesma je benda Beach Boys iz 1966. godine.
Prvu stranu albuma zatvara noseća Tonight, svakako najkvalitetnije urađena pesma, u kojoj je svoj doprinos itekako dala i već pomenuta legendarna Tina svojim vokalima. Tekst je jako jednostavan i pitak, tako da klizi lagano uz prepoznatljive rege motive. Govori o tome kako je večeras sve dobro, sve u redu, a ljubav će trajati do kraja života partnera. Daleko od realnosti i blizu utopizma, ali se ne sme zaboraviti da je sredinom osamdestih godina vladao neki prividan osećaj mira, zadovoljstva i sreće.
Drugu stranu albuma otvara Neighborhood Threat, nešto čvršća i brža, u duhu klasičnog rokenrola, ali na Bouvijev način. Kratak solo joj daje posebnu lepršavost u svega tri minuta trajanja. Međutim, sledi Blue Jean – apsolutni hit ploče. Ide mala storija o devojci koja se zove Blu Džin. Ni tu tekst nije nešto osobito razmahnut, ali je odlično otpevan… Vesela i raskalašno odsvirana, plesno nadahnuta i ima sve odlike hita onog vremena u kojem je nastala.
Sedma na albumu je Tumble and Twirl petominutna tema brzog ritma, koja govori o užitku plesa i opuštenosti na ostrvu Borneo. I Keep Forgettin urađena u tihom rokabili formatu oplemenjenom pop zvukom, a može biti zanimljiva sa napomenom da je to najkraći song na albumu, samo dva i po minuta traje. Album zatvara Dancing With The Big Boys u kojoj je svoj vokalni doprinos dao Igi Pop. Brza, kratkog, ali eksplozivnog daha sa dosta duvačkih instrumenata obojena.
Da, sa ove udaljenosti gledano, od takvog umetnika kao što je bio David Bowie, dve pesme koje su odskočile sa albuma, Tonight i Blue Jean, su zaista premali skor. On je svakako ispoštovao tadašnje trendove, ali objektivno od njega se mnogo više očekivalo. Nekako mi je album bezličan, ništa novo nije doneo u muzičkom smislu, osim što je Bouvija održavao na muzičkoj sceni, ali ono što mi je zapalo za uho je odličan upliv u svim pesmama udaraljki i bubnjeva, a za kojima je gospodario spektakularni Omar Hakim, koji će kasnije nastupati i sa Stingom.
U svom bogatom izdavačkom opusu Bouvi je nanizao ukupno 26 studijskih albuma. Naravno da su neki imali više ili manje uspeha, ali su se definitivno sa njih poskidali i singlovi koji su ostali vanvremensko utočište za sve slušaoce sa instančanim osećajem za umetnost i lagodnu šetnju kroz nju. Tu pre svega mislim na China Girl, Space Oddity, Life on Mars, The man who sold the world, Cat people, Heroes, Lets dance, Jean Genie, Modern Love… Imao je i nekoliko izuzetnih dueta sa Mikom Džegerom i Tinom. Tu mislim, između ostalog, na izuzetna ostvarenja poput Dancing in the street i već opisanu Tonight.
Poslednji album koji je izdao zvao se Blackstar i objavljen je samo dva dana pre smrti velikog umetnika, na njegov 69. rođendan – 8. januara 2016. godine. Bouvi je tokom snimanja i te kako bio svestan da uskoro silazi, ne samo sa muzičke, nego i sa životne pozornice, da, ma koliko se borio sa bolešću koja je odavno uzela maha, biva sve više nemoćan pred njenim naletom, ali je želeo da u smiraj svojih mnogobrojnih likova, koje je decenijama nosio u sebi i menjao po potrebi, ostavi svetu još jedan komad autentičnog sebe. Ceo album je oproštajno melanholičan, odiše dubokom smirenošću, da ne kažem umornošću umetnika.
Bouvi je imao pravo na život kakav je i vodio, bio je njegov, delimično ugodan, delom trnovit, estradno uspešan, kroz prizmu običnog čoveka raskalašan, neprimeren i skaradan, ali zar svi vrhunski umetnici nisu u očima prosečnog ljudskog bića, ako ništa drugo, a ono netipični i izdvojeni od prosečnog nam okruženja…
Imajući sve u vidu, kompletnu medijsku ekspoziciju velikana, iako je prošlo 40 godina od objavljivanja albuma Tonight, bez obzira što je reč o jednom prosečnom albumu, koji svakako nije napravio dodatni karijerni uzlet, da prikaz zaslužuje pažnju iz prostog razloga što je i takav kakav je istrajao pune četiri decenije. No, ne mogu se oteti ni utisku da je Bouvi išao ispred svog vremena sa mnogim muzičkim izdanjima, ali da se sa albumom Tonight počeo vraćati unazad.
S Vremena Na Vreme: Tužne ljubavi ili pola veka od debi albuma
