„Džuboks“ – folije, karneri i „When I Was Young“

Bio sam valjda šesti razred i već sam imao na desetine ploča, kupovanih onako bez nekog „sistema“, jednostavno kad bih na šta naleteo i šta mi se u tom trenutku dopadalo. A sviđalo mi se svašta i uopšte nisam imao neki ozbiljnije izgrađen muzički ukus. Osim da ne volim narodnjake, što je bila i ostala odrednica po kojoj sam razvrstavao sve, posebno u odlukama – da li ću s nekim da se družim ili ne, slušao sam i šlagere, od naših, engleskih i američkih, do francuskih i italijanskih, i pomno na televiziji pratio festivale zabavne muzike, s nestrpljenjem iščekujući da se na njima među učesnicima pojavi i poneka rok-grupa.

Tih sam godina gutao stripove, redovno kupovao „Zabavnik“ i „Kekec“, ponekad i „Filmski svet“, a preko škole bio pretplaćen na „Dečje i Male novine“, dok je moja keva redovno kupovala „Radio TV reviju“, kad se kasnije pojavila. I u svim tim listovima bilo je ponešto i o zabavnoj ili rok-muzici, što sam isecao i lepio po sveskama. Ne znam zašto, tek prvih par brojeva „Džuboksa“ nisam kupio, jer za njih nisam ni čuo dok se, kao dodatak u svakom primerku, nisu pojavile gramofonske folije, male ploče na 33 obrtaja, na mekanoj plastici, a sa omotom štampanim na nekom pak-papiru na kom je samo pisalo ime grupe i naziv pesme, nažalost bez slike. No, ono što je bilo najvažnije, te folije su sasvim pristojno svirale, taman u srazmeri sa gramofonima kakve smo imali. U to vreme, čak, postojale su i nekakve velike razglednice sa zalepljenom folijom preko njih, ali su na njima najčešće bile neke bezvezne pesme, taman u fazonu sa turističkim karakterom ovih proizvoda, koje me nisu zanimale.

Prva u nizu „Džuboks“-ovih ploča bili su Rolingstonsi i njihov tadašnji hit „Have You Seen Your Mother Baby Standing in The Shadow“, jedna od njihovih pesama koja mi se najmanje sviđala, što me ipak nije sprečavalo da je na desetine puta puštam, na užas moje keve, koja je valjda tad, prvi put, za neke od onih koje slušam rekla da su „drekavci“, što će kasnije, iako joj se ponešto od toga i sviđalo, mnogo puta ponavljati.

No, od folije u tom broju mnogo više me je fascinirao poster na srednjim stranicama lista, na kom su bili Holies-i, a među njima pevač Alan Klark u roze košulji sa karnerima i sa ogromnom špicastom kragnom.

Negde u to vreme, pred kraj školske godine, bio mi je rođendan, na koji sam po prvi put rešio da pozovem i neke devojčice iz škole, a moja keva me je desetak dana pre toga, ispostaviće se sasvim nesmotreno, upitala šta bih želeo za poklon, da mi ne kupuje nešto što ne volim.

– Hoću ovakvu košulju – rekoh bez razmišljanja i odmah donesoh „Džuboks“ i raskrilih srednje strane, sa posterom koji još uvek nije završio na zidu moje sobe.

Osim što je promrmljala nešto u stilu: – Kako to da ti nađem – nije mnogo gunđala, a ni ja se uopšte nisam nadao da će mi želja biti uslišena, iako su majke, sestre i razne teče i ujaci – šnajderi tih godina činili čuda u „skidanju“ modnih noviteta. Ali, ja to do tada nisam izvoljevao, pa ni moja majka do tada tu vrstu muka sa mnom nije imala.

Bilo kako bilo, tog 22. maja, kad sam došao iz škole, prebačena preko naslona fotelje, čekala me je roze košulja sa karnerima a la Alan Clark. U kojoj sam, naravno, bio glavni, iako nije baš bila bog-zna kako sašivena; karneri su nešto išli ukrivo i glupo su visili, kragna je bila mekana, a ni boja nije bila baš onakva kao na slici. Ali, hteo sam da budem različit (za današnju konotaciju te različitosti tada nisam ni znao, inače ne znam da li bih nešto tako obukao) i ova košulja je tu funkciju apsolutno vršila.

– To je šila moja keva – pohvali se odmah Milena, srednja ćerka naše komšinice Tomanije, najbolje prijateljice moje majke, umanjivši mi odmah utisak koji sam želeo na sve da ostavim, kao da sam je dobio ko-zna-odakle, ali i predupredivši ujedno i sve evetualne primedbe na greške u šivenju koje kao da niko nije ni primetio.

Roze košulju sa karnerima obukao sam još samo jednom, pošto je bila uska, na čemu sam insistirao, jer posle letnjeg raspusta, za koje vreme sam nešto porastao i razvio se, više nisam ni mogao da uđem u nju.

A folije su u Džuboksu nastavile da izlaze i najviše zbog njih sam s nestrpljenjem iščekivao svaki broj, bivajući povremeno razočaran izborom, jer Bitlse i Roligstonse sam već ionako uspevao da nabavim, ali sam zato bio oduševljen pesmama: „Snupi protiv crvenog barona“ grupe Royal Guardsmen, „Mislim na petak“ australijske grupe Easybits i „Running Out Of World“, sa kojom su Shadows-i, kao alternativa splitskim Delfinima, u vreme kad su se sve pesme na festivalima izvodile u dve verzije, nastupili `67. u Splitu, a ta folija (p)ostala svetski raritet, jer ta pesma više nigde na ploči nije izdata.

Ipak, prva asocijacija na Džuboks-folije, koje i dalje kao relikvije čuvam, da me sećaju na te tinejdžerske dane, ostala mi je pesma simboličnog naziva „When I Was Young“, Erika Bardona i Animals-a, koja mi se dopala zbog neke svoje tajanstvene psihodelične linije. A tekst, koji mi tada, kao ni sam naziv pesme, ništa nije značio, jer sam stvarno bio mlad, kasnijih godina i decenija će sa svakim slušanjem dodavati još poneku nostalgičnu boru na moja sećanja.

Te 1967. godine je moj otac prvi put iz Nemačke došao sa novim Ford Taunusom i mi smo se po najvećoj vrućini, koja mi tad uopšte nije smetala, uputili u mamino rodno selo u Hrvatskoj, sa neizbežnim pečenim piletom, koje smo raskomadali negde na polovini puta i gomilom poklona za rodbinu, među kojima je posebno važan bio novi fudbal koji ćemo još istog leta pocepati. Sa posebnim nestrpljenjem očekivao sam susret sa moja dva brata i sestrom od ujaka, koji su svi bili nekoliko godina stariji, pa sam im ja u neku ruku bio mezimče.

Poseban ton toj priči i celodnevnom putovanju auto-putem “Bratstva i jedinstva” davale su ploče koje sam nosio sa sobom i naravno gramofončić na baterije koji sam, sedeći na zadnjem sedištu, sve vreme držao u krilu i do besvesti puštajući „When I Was Young“.

Tagovi: Džuboks, flexy, magazin, records