Feljton: Pekinška Patka – Prvi pank bend na ćirilici (1)

Među ljudima koji su učestvovali u nastajanju onoga što će kasnije prerasti u pank pokret – bilo da se radi o muzičarima, modnim dizajnerima, menadžerima, novinarima ili „blejačima“ – ni danas, nakon 45 godina, nije postignut nekakav konsenzus u vezi sa tim – koji bend je prvi?

Uprkos rivalitetu „ostrvljana“, činjenica je da je muzika kakvu su svirali bendovi koji se smatraju začetnicima panka nastala u Sjedinjenim Državama. Takozvani proto-pank (odnosno, „pank pre panka“) svirali su The Stooges, bend Igija Popa, New York Dolls i još nekoliko sličnih bendova, dok su Ramones 1976. izbacili istoimeni album koji je definitivno udario temelj novom muzičkom pravcu, te inspirisao mnoge bendove nastale u Britaniji.

U Titovoj Jugoslaviji, pak, pionirima ovog pravca smatraju se ljubljanski Pankrti, nastali još 1977. S druge strane, Novosađani koji su 1978. godine osnovali sastav Pekinška Patka mogu da se pohvale činjenicom da su „prvi pravoslavni pank bend“, kako su tada među sobom govorili. Kako ovakva retorika nije bila prihvatljiva dok je Joška bio živ, u javnosti su zastupali verziju da su „prvi pank bend na ćirilici“. U intervjuu za kragujevački fanzin U mojim očima Čonta je 1993. godine rekao nešto o ovome, ali i o bendovima koji su pre Patke svirali pank u Jugi:

Uvek sam govorio da smo bili prvi pank bend na ćirilici. Pankrtima, Parafu i Kazalištu bio je važan uticaj zapada. Parafima i Pankrtima svaka čast, ali Kazalište je samo iskoristilo tadašnju euforiju. Zagrepčani su se vešto prodavali kao pank, mada ga nikada nisu svirali. Nama su, zapravo, uterali pošteno kajlu u dupe jer su nas u startu okvalifikovali kao parodiju na pank, a mi smo, u stvari, bili parodija na komunizam. Kada sam u to vreme slušao Pankrte, uvek mi je bilo krivo prilikom poređenja s našim prvim snimcima. Zvučali smo naspram njih nekako kilavo. Međutim, nismo mi bili kilavi, već naš zvuk ovde niko nije umeo valjano da snimi.

Ove godine se u prodaji pojavila knjiga Čovek Patka, u izdanju Multimedia Books. Knjiga nosi podnaslov Pekinška patka – svedočanstva i sastoji se od dvanaest tekstova koje su pisali ljudi koji su imali neke veze sa bendom – od njegovih članova, do izdavača, novinara, kritičara… Zanimljiva je konstatacija bubnjara Lasla Pihlera, koji na jednom mestu kaže:

Mi jesmo prvi bend na čitavom Balkanu koji je doneo pank i nju vejv. I to svi znaju. Parafi, Pankrti, Termiti… svi su nastali posle nas.

E, sad… Činjenica jeste da su Pankrti nastali ranije, kao i da su svirali pravi pank kakav se svirao u Britaniji. Ipak, ono što Patki niko ne može da ospori jeste autentičnost i originalnost. Prljavci (Prljavo kazalište) zaista nikada nisu svirali pank, samo su uhvatili taj momenat. Pankrti su, pak, previše zvučali kao Pistolsi i Kleš, dok je Pekinška Patka proizvodila zvuk kakav nikada niko pre njih nije svirao na ovim prostorima – i ovu činjenicu niko ne može da pobije. Upravo u ovome i jeste veličina ovog novosadskog sastava.

Okupljanje ekipe

Pekinška Patka je nastala polovinom 1978. godine. Osnivač je Sreta Kovačević, gitarista, koji je pre Patke bio lider benda Kafe ekspres. Iz istog benda u novoosnovani dolazi i bubnjar Laslo Pihler, nekada član čuvene novosadske grupe Laboratorija zvuka. Bas gitaru je u početku svirao Miloš Žurić, da bi ga ubrzo zamenio Borislav Oslovčan, nekada član grupe Gomila govana. Dolaskom Čonte, Pekinška patka je rođena, a ubrzo su usledile i prve svirke.

Bend se publici predstavio u Studiju 24 u Novom Sadu, na svirci koja je trajala čitavih 10 minuta. Kada su organizatori videli klince u publici, koji su izgledali zastrašujuće u to vreme, i kada je krenula reakcija na prve taktove – skakanje zajedno sa članovima benda – ovo je veoma zabrinulo i uplašilo organizatore, koji su, pod izgovorom da je „nestalo struje“, prekinuli svirku. Prvi značajniji nastup bio je na BUM festivalu, takođe u Novom Sadu, nakon čega se u odeljku „Politike“ pojavio tekst Dragana Gojkovića pod nazivom: „Nov specijalitet na domaćoj rok trpezi: Pekinška patka“. Osim dobrog prijema kod publike, veoma važno za bend bilo je što su zainteresovali rok novinare, kao i neke ljude koji su se bavili organizacijom festivala, pa je ubrzo stigao poziv Vitomira Simurdića, umetničkog direktora Omladinskog festivala u Subotici, da nastupe na toj manifestaciji. Tako je bend dobio priliku da se pokaže ogromnom broju ljudi. Usledio je nastup koji je bio odskočna daska za karijeru, bez obzira na niz negativnih kritika i zabrana koje su potom usledile.

Omladinski festival predstavljao je neku vrstu kontra teže Opatijskom festivalu, jer je pružao priliku mladim, talentovanim ljudima da širokom auditorijumu predstave svoj rad. Uspeh na ovom festivalu je za mnoge bendove predstavljao prekretnicu u karijeri; nakon toga usledila bi velika medijska pažnja, što je obezbeđivalo i veći broj slušalaca. Pekinška patka nastupila je 17. maja, 1979. godine na kvalifikacionoj večeri, a posle toga i na Večeri slobodne forme u subotičkom pozorištu. Nakon kvalifikacija, usledio je još jedan nastup koji je bendu doneo drugu nagradu publike. Ova nagrada sama po sebi nije značila ništa, ali je bend svojim, za to vreme, kontroverznim izgledom i muzikom, ostavio veoma snažan utisak. Cila (Laslo Pihler) o svirci kaže:

Ono što se tamo (u Subotici) desilo, bilo je neverovatno! Big bend svira, prati razne pevače, sve je već viđeno, ustaljene forme… I mi se pojavljujemo onako na sceni i u totalnom mraku i odjednom se promalja „da, da, da, da…“ i dva minuta potpunog ludila i totalnog haosa, koliko traje „Bela šljiva“, i samo kada smo završili – tajac. Sišli smo sa bine i nastao je muk. To nije bila psihološka pauza od sekunde, već dobrih pola minuta totalne tišine… rulja je ćutala, totalni tajac 3000 ljudi. I odjednom se prolomilo „Bravoooo! Tooooooo!!!“ Ovi pre nas su bili našminkani, narejcani, ribidžojzle su pevale u nekim haljinama nadrndanim. Sve je bilo toliko sterilno, već viđeno. Tako da mogu da zamislim kako je bilo ljudima kada su čuči nešto novo.

Nakon ovog događaja, ubrzo je usledio i koncert u Stepanovićevu (selo blizu Novog Sada) na Dan oslobođenja, zajedno sa bendom Gomila govana. Čonta se malo glupirao, mahao naduvanim kondomima, što je bilo skroz tipično za performans jednog pank benda, ali je za tadašnje javno mnjenje predstavljalo skandal.

Strah komunističke vrhuške od Evrope

Štampa je nakon nastupa u Subotici uglavnom pozitivno pisala o bendu; neki listovi okarakterisali su ga kao „pozitivno iznenađenje“, „najveću atrakciju“, da bi zatim usledila i gostovanja na radio i TV stanicama. Ipak, posle reakcije komunističke vrhuške koja ih je doživela kao „antisocijalistički element“, mediji menjaju ploču, pa je usledila prava hajka. Od Vitomira Simundića uredništvo RTV je tražilo da se u emisijama ogradi od Pekinške patke. U knjizi Čovek Patka Simundić piše o ovome:

Ništa tu nije ni novo ni opasno. Kako je vreme odmicalo shvatio sam da je opasnost u „buci i pokretu“, samrtnom strahu svake vlasti. Tek je decenija minula od zaglušujuće buke „lipanjskih gibanja“ šezdeset osme. Kad bi se Patka utišala, a publika sela, sve bi bilo u redu. Na kraju, očekivani tour de force optužnice: to „nije naše“, to „nisu naše vrednosti“… Bilo je besmislen i pokušaj podsećanja da je u popularnoj (medijskoj) kulturi „naše“ i „njihovo“ neodrživa podela. Patka (Pankrti, Paraf…) bila je treća generacija koju su zahvatili evropski vetrovi…

Na kraju ovog dela teksta pomenute knjige, Simundić iznosi zaključak koji na najbolji mogući način razotkriva suštinu paranoje koja je zahvatila i režim i medije:

Takvo podsećanje samo bi pojačalo optužbe, jer na delu je bio, iako neizrečen i zamaskiran, duboko ukorenjen strah od Evrope.

Sličnog mišljenja je i Sreta Kovačević:

Zavladale je bila neka psihoza straha, što se postepeno pretvorilo u bojkot organizacija (najviše omladinskih) koje bi trebalo da nam pomognu. Napadali su naš bunt, koji nije bio usmeren ni na kog i ni na šta posebno, osim na muziku koja je preovladavala u medijima tog vremena, a koju mi nismo hteli da slušamo. Naš bunt je bio usmeren protiv potrošačkog društva u nastajanju. Mislim da su i ovi koji su nas proganjali bili u šoku. Oni su se suočili sa nečim nepoznatim i prva reakcija je bila odbijanje, klasično, a potom i prezir izazvan nerazumevanjem i nemogućnošću spoznaje.

Pekinška Patka priredila novi “Koncert u izlogu”

Tagovi: feljton, Novi Sad, Pekinška Patka, punk