Na putu za bestragiju: I Want It All ili jednostavno – Merkjuri
Koreni savremene muzike zavise od kvaliteta iste, reklamnog angažmana i upumpavanja novca u izvođače, raznorazne agente, producente i slično. Redosled ne mora biti ovakav, može zavisiti od više faktora, pa i od malo sreće, prijatne fizičke spoljašnjosti i neophodnog rada uz barem malo talenta. Recept za trajnost ne postoji, ali u ovom kapitalističkom okruženju to nikoga i ne zanima. Ako može odmah, ako može bez izuzetka, ali da bude sad, ovog časa… I da bude sve što se može dobiti, sa što manje truda.
Naravno da može, no samo u pesmi grupe Queen, I Want It All. Možda i kod braće Grim. U stvarnosti je to malo drugačije. Svaka kockarnica ima automate, popularne voćkice, povuče se poluga (zavrte spinovi), pare ispadaju same. Sreći nikad kraja. Onda se to ponovi više puta, ali bezuspešno, umesto da pritiče, novac odlazi lagano, ali sigurno. Znam ljude koji su podizali kredite kako bi isplaćivali takve brzopotezne dugove, neki su čak imali i sporedne filmske uloge, dok su drugi, i ono malo uštekovanog kapitala, besomučno ostavljali u prigušenim sobičcima lokalnih kockarnica. No, samo da je zdravlja…
Na trinaestom studijskom albumu grupe Queen, The Miracle (Čudo) nalazi se gore navedeni song, I Want It All (Želim sve). Sam projekat sredinom 1989. godine ugledao je svetlo jednog sveta koji je već tada bio prenapregnut, mnogim stvarima zasićen, ali i željan koječega. Kao da je najavljivao korenite promene koje su nošene vetrom sa istoka. Naravno da su vatre bile potpirivane sa zapada. U tom lumperajskom okršaju kao pobednik uvek ispliva onaj koji ima više para. Pamet nikada nije igrala presudnu ulogu ni u čemu. I Want It All se može uzeti, ali sa delom rezerve, da je u tom periodu postala i himna mladih ljudi željnih promena u svom življenju, ali i okruženju, dosta im je bilo te klackalice sa sopstvenim postojanjem, jednostavno bili su gladni Života. Suviše siti dotadašnjih obećanja o nekakvom iluzornom životu u budućnosti kada se budu stekli svi neophodni uslovi za isti. Zato je mladost neponovljiva. Ona je deo trenutka, deo vlastitog identiteta sadašnjice, njoj ne treba budućnost, prošlost je ne zanima, ona ište sadašnjost kao oblik svoga iskazanja.
Sama tema je tvrda, sirovo moćna i rokerski odsvirana, sa porukom. Fredijev sigurni vokal daje posebnu draž, odnosno on i budi i nudi nadu. Nesporno je da je autor, gitarista Brajan Mej, za istu našao inspiraciju po motou življenja njegove supruge. Svejedno da li se taj mali krik oslobađanja odnosi na ličnost svakog pojedinca, ili je reč o šarolikom skupinama ljudi željnih slobode i ljubavi, song ima jačinu, obećavajuće zveči, ne u ušima, nego u duši. Kratki rifovi sa pauzama, žestokim ritmom i razvejanosti vokala sa središnjim delom pesme gde se preklapaju vokali. Sve je to propraćeno oštrim solom, kao da gitara sa samom sobom razgovara, ali onako goropadno, prigovarajući samoj sebi. Sliči kao da je tek razbuđena, snena, a onda se ponovo razbukti kroz parajuće tonove.
U pesmi se prepliću bes i bol, mladi čovek traži svoj put i uklon svega onoga što mu stoji na istom. Traži ne više od onoga što mu pripada, traži samo njegovo, kakav god da je, a kao ličnost je svakako nedovršen, on ima snove i pravo na njih. Ne želi kompromise, nazdravlja budućnosti, ali svoje utemeljenje identiteta želi odmah, sad, ali želi i sve ono što ide uz njega, prosto, on kliče kako hoće sve. Ako želi ostariti, mora sve bitke izboksovati u mladosti, ne na periferiji života, nego u samom srcu zbivanja. Skor dobijenih bitaka neće ići u njegovu korist, ali svi ti mali ratovi koji ga misaono spajaju kroz druge glasove onih istih koji žmirkaju pred nelagodom od života, na kraju ga mogu učiniti pobednikom. Ali i ne mora. Bitan je i sam pokušaj. Ophrvati se sa životnim iskušenjima nije lako, zato je taj neartikulisani pokušaj izgradnje ličnosti uvek dobrodošao u sferi nadogradnje snova i srozavanju na tlu jave. U pesmi čovek ima samo jednu misao, da nešto uradi u svom životu i sa njim samim. Da, želi sve i želi odmah. Ko to može da mu zameri? Niko. Da li će mu neko ispuniti želje? Neće. I šta onda… Onda snovi žive kroz sećanja, kroz igru reči koje nikada nisu potekle sa usana, samo srdžba koja koketira sa srcem mladog bića.
Moram da dodam da je sama pesma bila izuzetno popularna na tlu Južne Afrike, u borbi protiv aparthejda. Ta bezumna podvojenost između rasa tokom celog dvadesetog veka je likovala. Prisutna je bila, makar i u pokušajima, u mnogim državama koje su videle sebe kao tvorce uzora demokratije, samo su u Južnoj Africi, sa te strane, bili pošteniji, doneli su zakone o rasnoj podvojenosti, čitaj nedodirljivosti, odnosno novokolonijalnom porobljavanju istih onih koje su vekovima unazad tlačili. E, baš to, Želim sve, želim sad, je krik i umornih kojima je previše čekanja. Svi znamo kako se završilo…
Queen je jedan od najvećih bendova koji je smišljeno koračao u traženju bolne identifikacije tuge i radosti kroz opus svojih songova. Beskopromisni od samog početka, uživljavajući se u uloge koje su sami gradili, ne koje su im bile nametnute, mogli su ići ka svojoj obećanoj Nedođiji. Pošto smo prerasli Petra Pana, svesno je upotrebljena druga reč, navedena gore u naslovu…
Puteva je mnogo, malo njih su pravi, uglavnom su to virtuelne stazice, obojene slikovnice, mnogi zalutaju na istima, nekima je suviše kratak da bi mogli ostaviti duži dah na plamenoj svirali koju svi mi krčmimo. Na delove koji se nikada neće spojiti. Zbog toga u nama uvek tihuje želja za odmah, za sad. Bilo bi lepo da se može sve, ali pošto sreća nije poluga (spin) na automatu za džek pot, ostaje samo velika tema, još većeg benda. I jedno zgaženo i izgubljeno vreme na putu ka Bestragiji…
Tekst je posvećen godišnjici smrti Fredija Merkjurija 24.11.1991. godine.
