Kako (je) rokenrol menja(o) „Evroviziju” (I deo)

Rok muzika stavljena u istu rečenicu sa festivalom „Evrovizija” (Eurovision Song Contest) na prvi i svaki sledeći pogled zvuči potpuno nespojivo. Prvi pojam označava mnogo više od muzičkog pravca, jedan stil razmišljanja i života, subverzivan i onda kada preteže mejnstrimu. Drugi se odnosi na manifestaciju sinonimnu kiču, upravo u meri koliko je rokenrol drugo ime za pobunu. Njihove dodirne tačke u teoriji ne mogu postojati, a prisustvo rok ili (još drastičnije) metal izvođača na festivalu pretežno lakih nota nezamislivo je, nekako apsurdno i neprirodno. Pa, ipak, s vremena na vreme se tako nešto dogodi, podigne više prašine nego u najluđim očekivanjima, unese dodatni faktor šoka – ali i kvaliteta. Nakon nedavne pobede niškog benda Lavina u kvalifikacijama za predstavnika Srbije na ovogodišnjem izdanju takmičenja, pokrenule su se mnoge polemike, a oživele stare predrasude. Uzimajući sve to u obzir, šta danas možemo reći o uplivu omiljenog nam žanra u more šljokica, kao i krajnjoj (ne)umesnosti takve kombinacije?

Kao što vidimo, rokenrol zapravo nikada nije bio potpuno stran čitavom konceptu „Evrovizije” i to ne samo kroz naslov jedine jugoslovenske pobedničke pesme, „Rock Me, Baby”. Uostalom, zanimljivo je razmotriti koliko je uzajamne koristi, a koliko moguće štete oduvek donosio takav spoj. Šta rok ili metal izvođač (u nastavku svrstani u objedinjenu kategoriju), a šta samo takmičenje ima od učešća tako očiglednih autsajdera, ako ne odličnu priliku za proširenje žanrovskog polja i makar privida sveobuhvatnosti? Da li je pojavljivanje na „Evroviziji” u neku ruku ponižavajuće, krajnji pokušaj privlačenja što veće pažnje i prizivanja novih šansi (poput prijavljivanja rokerski ili bluzerski orijentisanih kandidata na audiciju za „Zvezde Granda”)? Ko su, uostalom, rokeri/metalci koji staju na evrovizijsku binu – „prodane duše” ili ljudi dovoljno samosvesni da znaju kako je svaka prilika za promociju u osnovi dobra, ukoliko je iskoristimo bez predrasuda i osvrtanja na barijere?

Čini se da isplativost, ipak, jeste uzajamna. Baš kao što „Evrovizija” netipičnim, neočekivanim takmičarima osigurava veću vidljivost i kod dela publike koji bi se inače svojevoljno teško mogao upoznati sa takvim zvukom, oni joj zauzvrat obezbeđuju barem trenutnu pažnju nekog drugog auditorijuma. Za jedne, to je trijumf svestranosti i tolerancije, drugima dokazuje prohodnost kvalitetnih žanrova kroz potpuni haos, a svima i u svakom slučaju donosi dobru zabavu. Jer, na kraju krajeva, pažnje vredna pesma je „samo” to – pesma, stilski i vremenski zapravo neutralna, kakvih „Evrovizija” ipak ostavi makar dve-tri u deceniji, pa poštovaoci najrazličitijih vrsta muzike postaju neobično jednoglasni.

Kao stupanj kome prethodi nacionalno takmičenje, „Evrovizija” je svakako važno sredstvo sticanja veće prepoznatljivosti, bilo da se radi o iskusnim kandidatima ili početnicima. Kao po pravilu, ukoliko se i ne kotira naročito visoko, usled same prirode žanra sa navikom da ne stvara baš bilo šta, takva pesma ostane u trajnom sećanju čitavih generacija. Duet Dada Topića i Slađane Milošević je školski primer: za dlaku im je izmakao plasman, ali „Princeza” zato uživa status klasika. Iz različitih pobuda i sa drugačijom vrstom (ne)ozbiljnosti, na „Evroviziji” su učestvovali uveliko afirmisani muzičari poput Ramba Amadeusa ili Dina Merlina. Što se žestokog zvuka tiče, ubedljivo prednjače skandinavske zemlje, naročito Finska, gde je metal najpopularniji pravac. Zato, kada neka crna ovca zaista odnese pobedu, dolazi do pravog potresa.

U nastavku sledi pregled nekih od najreprezentativnijih primera koji se mogu podvesti pod alternativne žanrove, a pripadaju novom milenijumu. Krenula bih od pesama koje se (nažalost) NISU kvalifikovale na predtakmičenjima:

Ovaj snimak je do mene stigao sa dve-tri godine zakašnjenja (ipak je to bilo vreme mnogo teže dostupnog i sporijeg, dial-up interneta), kao najblaže rečeno senzacionalan. Danas me posebno zaprepašćuje koliko su samo bili mladi. Potiče iz „Wishmaster” ere benda (po istoimenom albumu) i zauzima prilično neobično mesto u njihovoj diskografiji.

Jedna je od skrajnutih, nešto široj publici gotovo nepoznatih pesama, retko senzualna u žanru simfonik metala. Da te godine nisu završili drugoplasirani u okviru nacionalnog izbora, možda bi sve bilo potpuno drugačije. Moram priznati da spadam među one kojima Tarja Turunen, uz dužno poštovanje dvema kasnijim pevačicama, ostaje jedini vokal pravog Nightwish-a.

Ime slično zvuči, ali muzika ne baš. Sada već govorim o nastupu kog se prilično dobro sećam. Naši izbori su od raspada Jugoslavije, kao po pravilu, iz ovih ili onih razloga uvek bili kontroverzni. Ako me pamćenje ne vara, ovo je iz godine u kojoj su (prvi put) izabrani Crnogorci, mada je u „srbijanskoj” kategoriji bilo par prilično jakih kandidata.

Beogradskim delom takmičenja izdominirao je Negativ, „Zbunjena” se često vrtela na radiju, mada nije ni prići njihovom (dotadašnjem) opusu. Istom prilikom mi je najviše pažnje privukla sledeća saradnja, ali, iskreno, u tom trenutku malo više po lošem. Delovala je prenaglašeno, suviše očigledno po uzoru na „Bring me to life” (Evanescence). Sve je bilo u istom stilu: muški i ženski vokal, ritam, atmosfera, tema (solidnih) stihova, imidž. Danas definitivno zvuči mnogo bolje nego ranije. Nije mi poznato šta se desilo sa grupom, dok se Teodora odavno više ne bavi muzikom.

Isto važi za sledeći bend, o kome godinama nisam čula ništa novo, sem da je Katarina donedavno bila jedan od najboljih voditelja „Rock radija”. Slaba sam na njih, pošto me (uglavnom lepe) uspomene vežu za Zaječarsku gitarijadu 2007. kada sam ih prvi put videla uživo (nastupali su pod imenom Aetar, u okviru prve polufinalne večeri, zatim i finala). Kao i u slučaju Negativa, ovo nije najbolja pesma koju su snimili, kamoli reprezentativna, ali pretpostavljam da je za potrebe takmičenja ove vrste bilo potrebno malo prilagoditi stil u nešto prijemčivije. Uzor je ponovo više nego očigledan, kako vizuelno, tako i zvukom: američka grupa Paramore i među klincima kratko aktuelan emo pokret.

Ljubiteljima power metala odavno je poznat projekat Tobijasa Sameta iz grupe Edguy. Početkom novog milenijuma objavili su dvodelni album „Avantasia: The Metal Opera” (kako se samo drevno osećam dok ovo pišem!), koji se zatim produžio u niz novih projekata. Jedan od takvih je konceptualna ploča „Ghostlights” (sa impresivnom listom gostujućih vokala: Mihael Kiske, Džef Tejt, Di Snajder, Šeron den Adel, Marko Hietala…), a pesma koja je otvara poslata je na nacionalno takmičenje. Mnogi Nemci i dalje tvrde kako je trebalo da pobedi.

Namerno neću trošiti reči, jer planiram da se u zasebnom tekstu pozabavim ovom, koliko teoretski supergrupom toliko i stvarno super pojavom na domaćoj alternativnoj sceni. Oxajo definitivno nije bend koji se udvara i pojavljuje bilo gde bez baš velikog povoda ili koncepta. Postepenost i promišljenost su njihovo drugo ime. Zaista mislim da je, u istinski prekretničkoj godini za nama, njihovo učešće na kvalifikacionom takmičenju imalo jasnu nameru, misiju i poruku, ostvarenu i isporučenu dostojanstveno, odvažno, upečatljivo. Bez guranja prsta u oko ili razmetanja aktivizmom, ali baš zato moćno, drsko, bez trunke nedoumice.

Feljton: Eyesburn – Svet u rukama budala (3. deo)

Tagovi: Evrovizija