Oluja iz purpurnih dubina
U okrepljujućim predasima između ratova, malih intermeca sklopljenih u skromnom kalendaru oljuštenih godina i izmaklih propovedi, minorne međuigre u ranim fazama ljudske slabosti i baštinjenja svih onih mudrosti od pisanog postojanja do sadašnje digitalne polupismenosti, u dobu razaranja svih emotivnih veza između samih ljudskih bića, u vlastitom rokovniku analize sećanja, takoreći niotkuda izađe mi tema od skoro pola veka. Reč je o songu Stormbringer od Deep Purpla.
Neutešna trka sa prirodom čoveka toliko unizi, ostavi ga nemoćnog, tek da mu se pogled uprt ka nebu, na trenutak sledi, a tu ne pomažu ni molitve, ni jadikovke, ni bogohuljenja, a ni ovosavremena čudesa sa kojima se busaju moćna lica u svoja mala prsa, u vekovnom nadmudrivanju sa prirodom.
Pobediti drugog, slabijeg od sebe, lako je, uništiti drugu kulturu i nametnuti svoju, nije teško ako imaš dovoljno ludosti u svom bogatom, a neupotrebljenom, arsenalu modernog oružja. Tu ne igra ulogu reč, stih ili rif, niti bilo koji zvuk koji tihi ljudski racio može pustiti iz sebe. Ratne oluje, kao izvedba uništenja u ime svega i svačega, a uglavnom zbog blagostanja svih žitelja pod zemaljskim svodom, nisu ništa drugo no pakao ljudske misli reprodukovan kroz stajling novca. Isti nema ukus, boju niti miris, zato je privlačan svuda i svima.
Sjajna brzopotezna pesme, sa repetirajućim rifovima i moćnim glasom tadašnjeg pevača Dejvida Koverdejla, bila je jedna od par numera koje su ostavili traga na albumu. Interesantno muzičko štivo i dan danas obitava u svakoj kolekciji rokera ili bar onih što misle da to jesu. Sam album je kod ozbiljnih i objektivnih kritičara prošao sasvim prosečno, iako je na njemu bila i ostala jedna vanvremenska tema – Soldier of Fortune.
Stormbringer govori o raskalašnoj moći olujnog vetra i svega što nosi sa sobom, brzinom kojom ustavlja dah i ples po oblacima sve do onog trenutka kada izrodi dugu. Munjevito sazvežđe je nemerljivo sa bilo kojom ljudskom brzinom ili ono što je isti spravio misleći da mu je to budućnost. A nije. Oluje, gromovi i munje su odnavek vlasnici svoga dela kataklizmičkog postojanja i nikada nisu pobeđeni. Ni remi nisu ponudili, ponekad bi tu i tamo primili neki pogodak, tek da zavaraju sudbine umišljenih vladara ove planete, ali su uvek izlazili kao pobednici.
Dejvid Koverdejl je bio u punoj glasovnoj moći, sam bend u poslednjoj idiličnoj postavi sa Ričijem Blekmurom, svoj deveti studijski album otvorio je baš ovom olujnom poemom. Dolazeći niotkuda, ostaviće tu i tamo neki krvav trag u svom urušilačkom jedu i težnji da napakosti običnom smrtniku, ni krivom ni dužnom za bilo šta. Osveta prirode ili nagon za samoodržanjem iste, ostaviće ogledalo netaknuto, ali će sve drugo srušiti. Do temelja, tek toliko da zaboli. I da se zna ko je jači. Sjajna klasična hard rok stvar.
Dobro, bilo je u nekim delovima albuma i pojedinim numerama fanki pristupa, odnosno modernih izražaja u vremenu u kojem je album nastao, ali je sasvim korektno uklopljen u onaj hard rok segment koji je prepoznatljiv za bend kakav je Deep Purple, što je i nevažno za samu priču o pesmi nošenoj olujom, ali je bitno što je gitarista i jedan od utemeljivača samog benda, Riči Blekmur, izjavio svojevremeno da je i taj pristup fanki zvuku bio jedan od razloga za razmimoilaženje u bendu i njegovo napuštanje istog. Po prvi put.
Oluje dolaze i odlaze, ratovi niču, pale duše i sagorevaju misli, i svaki se, gle čuda, pre ili posle, oklizne u istorijski bezdan. Moguće li je protiv vetra i oluje naći sklonište, utočište za duži vremenski period, iliti prosto neki duševni mir u svim iskrama koje uz raznorazne prirodno-veštačke opasnosti bivaju servirane. Naravno da ne. Zabiti glavu u pesak i čekati da se proglase nekakvi crveni meteo alarmi, ništa drugo nije do kukavičluk svih nas da pogledamo u oči monsunskom lahoru koji je ovde na zalasku. Inače, na ovim prostorima, taj crveni meteo alarm nije se nikada ni gasio. I zato ne očekujte njihovo utihnuće, ali poslušajte kako oluja iz dubokih purpurnih dubina para muzičko nebo.
