Pre pola veka Pop Mašina bila “Na izvoru svetlosti”
Pop Mašina je bila jedna od prvih rok grupa sa tvrdim zvukom, i kroz svoj, ne baš veliki opus (dva studijska i jedan živi album), svakako je ostavila dubok traga u jugoslovenskoj muzici, pogotovo u progesivnom roku.
Gledao sam u njegove duge, tanke prste, bio je smiren i nekako tiho ugodan. Seda, proređena kosa, davala je poseban značaj izgovorenim rečima: “Vidi, tamo gde odlazim, nema povratne karte. A, vala, dosta je i bilo. Ne, nisam se umorio od sebe samog, već od ljudi i njihovog licemerstva. Ma, kakva ljubav, drugarstvo, revolucija, sve se to, na kraju svakog ljudskog stiha, svodi na maleni grumen zlata, par srebrenjaka ili ispisan ček. Kada si mlad, u sve veruješ, kada uz starost i neko iskustvo stekneš, ne veruješ nikome.
Kada si mlad protiv svega se buniš. Bio sam odmetnik u svim svojim pričama, uvek protiv drugih za koje sam smatrao da ne zaslužuju moje poverenje, da bih na kraju, ipak, shvatio da sam uglavnom zborio protiv sebe. Ti si jedan od retkih koji povremeno svrati.
Ne pada mi teško samoća, odavno sam svikao na nju. Drago mi je što ima još ljudi koji vole muziku. Evo ti jedan mali dar iz moje skromne kolekcije ploča. Meni odavno više i ne treba, gramofon mi ne radi, tako da nemam, i da hoću, na čemu je slušati”.
I ne gledajući šta je u kesi, zahvalio sam mu i otišao. Tek kada sam stigao kući video sam da se radi o albumu “Na izvoru svetlosti” benda Pop Mašina. Daleko od toga da je gramofonska ploča bila u idealnom stanju, ali je zvuk bio sasvim podnošljiv, omot nije bio zavidan, ali ono što je meni privuklo pažnju je da je izdata tačno pre pola veka. Meni je to sve, nekako, promaklo ispod mog radara. A nije trebalo…
Pop Mašina je osnovana 1972. godine i kroz nju je prodefilovao popriličan broj poznatih muzičara, u malom vremenskom periodu postojanja pod tim imenom, u svega šest godina: Raša Đelmaš, Oliver Mandić, Vidoja Božinović… No, frontmen benda, njegova alfa i omega, bio je Robert Nemeček, basista i pevač sastava. Pop Mašina imala je saradnju i sa drugim bendovima, no ponajviše sa grupom S Vremena Na Vreme, odnosno Ljubom Ninkovićem.
Pop Mašina je bila jedna od prvih rok grupa sa tvrdim zvukom, i kroz svoj, ne baš veliki opus (dva studijska i jedan živi album), svakako je ostavila dubok traga u jugoslovenskoj muzici, pogotovo u progesivnom roku. Četiri godine nakon prestanka sa radom, Nemeček je sa braćom Božinović osnovao hard rok bend Rok Mašina izdavši jedan studijski album i legendarni EP “Izrod na granici”. Pop Mašina je bio prvi jugoslovenski bend koji je izdao i živi album (1976. godine) pod nazivom “Put Ka Suncu“.
Album “Na izvoru svetlosti” snimljen je u ljubljanskom studiju, u produkciji Ive Umeka i Roberta Nemečeka, a izdala ga je Založba kaset in plošč RTV Ljubljana. Zanimljivo muzičko štivo, pogotovo gledano 50 godina unazad, nudi jedan interesantni presek progresivnog rok dešavanja, ne samo na ovim prostorima, nego i šire. Da li su vidljivi uticaji stranih muzičkih bendova, istog ili slično sadržaja, poput grupe Yes-a, Pink Floyd-a, Jethro Tall-a i drugih? Svakako da jesu, ali nisu dominantni. Uticaj džeza, odnosno same psihodelike je neizostavan, ali je Robert Nemeček na svoj način provukao, vešto balansirajući između svetskih trendova i Jugo načina sviranja, uvek začinivši malo drugačije svoju muziku, koja je kasnije Pop Mašini davala prepoznatljivi imidž.
Album otvara Vreme za nas, umerenog ritma, tvrdog rok zvuka, muzika sunca u ranu zoru, preko burnog mora, kao da isplivava kroz sećanja kojim je putem išao i otac tekstopisca. U šest minuta zanimljivog aranžmana, te posebno karakterističnog preklapanja solo gitare i klavijatura daje jednu zanimljivu raznovrsnost samoj temi. Inače, klavijature je svirao niko drugi no Slobodan Marković, čuveni aranžer, kompozitor i pijanista.
Druga na albumu je sjajna bluz tema, Negde daleko, snimljena uživo na nastupu benda u beogradskoj Hali sportova prvih dana januara 1974. godine. Zoran Božinović na solo gitari došao je do punog izražaja u svom onom zanosu koji samo iskonski bluz može podariti mladom biću. U samo dve strofe, tema diše skoro punih sedam minuta. Negde daleko novi dan čeka, tražeći slične ljude. Mislim da je iz ove pesme svoja kasnija nadahnuća izvlačio Nenad Zlatanović, vođa odličnog benda Texas Flood.
Rekvijem za prijatelja napisao je Ljuba Ninković. Primat se daje klavijaturama, odnosno orgulje nas uvode u tužnu temu. Rekvijum je posvećen pevaču grupe San, Predragu Jovičiću koji je u Nišu od strujnog udara preminuo na sceni.
Drugu stranu dugosvirajuće gramofonske ploče otvara Sećanja. Nema preteranog natpevavanja, nekoliko stihova, u umerenom ritmu, na trenutke se zbrzaju par rifova i kratak solo, uz čiste vokale Nemečeka. No, tu je ipak očigledno da je isključivo muzika u prvom planu, da vokali prate nju, a ne obrnuto, uz kratak tekst koji slike prožima kroz zvuk, dajući čudan narativ prošlosti i ništa više.
Sledeća je Na izvoru. Petominutni instrumental koji me neodoljivo podseća na Albatros benda Fletwood Mac iz daleke 1968. godine. Umirujući instrumental, lepršavost solo gitare i izuzetnost klavira daju posebnost samoj numeri. Smirenost teme kao da nudi omaž samom vremenu. Pretposlednja je Zemlja svetlosti, brzi hard rok koji kroz apokaliptičnost same pesme opominje šta će se desiti kada svet ostane bez ljudi, dečjeg smeha, kada opuste svi parkovi, sunca niotkuda. Cvrkut neizostavnih ptica u središnjem delu songa, kao da upozoravaju na sav mogući besmisao koji čovek može izgraditi oko sebe. Kada svi odu u zemlju svetlosti, neće biti onoga koji će moći da ispriča priču o cveću, sunčanom danu i slično. Jednostavno, neće biti nikoga.
Album okončava tema Kraj II koja se, više no logično, nadovezuje na prethodnu. Mladić shvata da, ako je već sve gotovo, ako svet nestaje u onom prepoznatljivom obliku, da bar tu poslednju noć podeli sa voljenom osobom.
Ipak, nije ni to sve tako jednostavno, jer se i kraj može razvući, ne samo na noći i dane, godine, već na vekove. Tražeći po svetu Čoveka, možda je sve to samo iluzija, možda se stolećima traži nešto i ko što ne postoji, imaginarno snoviđenje u želji čovečanstva da opstane po svaku cenu.
Robert Nemeček, Zoran Božinović i Mihajlo Popović, uz svesrdnu podršku Ljube Ninkovića i Slobodana Markovića ima li su i te kako šta reći i pokazati. Možete se složiti ili ne, voleti Pop Mašinu ili ne, no teško se može poreći da nisu bili ispred svog doba.
Nije bilo vremena da o utisku sa navedene ploče obavestim i mog starijeg poznanika. Jesenas je otišao tamo gde se ne traži povratna karta za život.
