3. jul 1971: Dan kada je Džimi otišao
Morison, nesrećni poeta, tragičar u duši, nekrunisani duševni pustolov u životu, bio je onaj pravi buntovnik koji je, kada god bi se približio bilo kakvom srećnom trenutku, veoma uspešno otklizao od istog na sasvim drugu stranu.
Onkološko odeljenje. Duge crne kose, koščata lica, upalih obraza ležala je i gledala beznadežno u plafon. Držao sam je za ruku, znao sam da se vreme odavno surovo poigralo sa njom. “Misliš li da je ovo zaista kraj” upitala me je tako tiho da sam mogao čuti svaki šušanj sa bolesničke postelje, mada sam u dubini intonacije slutio neku divlju silu. “Znaš da jeste“, odgovorio sam. “Mogao si me i slagati” prozborila je nevoljno. “Da, ali to ništa ne bi promenilo“. “Meni bi bilo lakše” odgovorila je i polako izvukla ruku iz moje šake.
“I“, nastavila je dalje, misliš li da će dosta ljudi doći da me isprati…” “Ne znam” odgovorih odsečno, “ali će svakako doći tvoj bivši muž, a možda i bivši ljubavnik, ako se blagovremeno istrezni. Naravno da će pristići i oni koji te nisu voleli, a nije ih mali broj“. “A ti,” brzo me je presekla, “hoće li tvoj ego prevladati snagu tvoga razuma, ti znaš da sam ja uvek prema tebi...” “Naravno da ću izgubiti” brzo je prekidoh jer joj nisam dozvolio da bilo šta priča o nama, razum u utakmici sa mojim egom nema šta da traži. “Jasno mi je“, pročitah sa njenih usana, “a koja pesma ide uz mene dok me budu iznosili, želim da znam…” “Možda Morisonova The End, ako se pitam.” A znao sam da sam poslednji koji odlučuje o bilo čemu.
Morison, nesrećni poeta, tragičar u duši, nekrunisani duševni pustolov u životu, bio je onaj pravi buntovnik koji je, kada god bi se približio bilo kakvom srećnom trenutku, veoma uspešno otklizao na sasvim drugu stranu. U poemi The End odslikao je svu svoju patnju kao na raskošnom platnu. Dramaturški precizno, edipovski nesavršeno, dao je sebi taj gorki odliv svih mogućih nestašluka koje je od detinjstva skrivao u sebi. Bunt, pre svega bunt, ga je održavao u svemu onome što je imao izreći, čak i na sopstvenu štetu. Otac mu je bio visoko rangirano vojno lice, tako da i taj motiv ne sme biti zanemaren u njegovom otporu, ne samo prema establišmentu, nego i prema samoj porodici, kao tadašnjem nukleusu samog postojanja društva. U svim njegovim tekstovima, ne samo u The End, posle svakog zareza ide maleni krik, nečujan, ali postojan. Znam da je proletelo više od pola veka od kako je Morison stvarao, ali te poetske analize, koje je ostavio za sobom, i dan danas plešu po licima licemernih vođa i njihovih agresivnih podanika… Kroz svaki rat, bez obzira da li je ograničenog karaktera ili ne, te svi ti nerešavani sukobi unutar glava mladih ljudi, kad nema šta da im se ponudi sem pretnji i isfrustriranih obojenih nada kao zalog za nekakvu pradaleku budućnost u tuđim, izgubljenim, svemirima. Bol koja ga je nagrizala kroz svo ono vreme dok je stvarao neidilične pesme o prkosu kao da se rasprslo u toj temi The End.
Smrt ne dolazi sa strane, ona je duboko u nama, tu je oko nas, sveprisutna u porodici, bliskost i ljubav samih članova umire za tren, a taj ogoleli edipovski momenat baca tamnu senku na ono malo čovečnosti što je izgrađeno u nama. Tu nema lucida intervala, samo teški oblik alkoholizma koji je Morisona nagnao da sroči takav tekst koji jeste postojan, ali koji bi svi da zabarašure, glumeći skladnost porodičnih odnosa. Ljudi više vole male upakovane laži u prelepim folijama, nego velike istine u običnim zamotuljcima. Za Morisona i njegovu tegobnu dušu smrt je jedini iskonski prijatelj.
U antologijskoj The End opisuje prijatelju budući sadržaj svega onoga što ovaj neće biti u stanju ni čuti ni videti. Lascivnost samog teksta i nakon toliko decenija možda para uši, ali istina je takva kakva je. Najmanje je oblikovana kroz sreću. Lutrija radosti se ne dobija tako lako. Svestan je da prijatelja neće pogledati u oči, da su već izgubljeni u pustinji patnje, dok ih vozi plavi autobus kroz čudesno nestvarne prizore. Na koncu, smeh utihne, fine laži nestaju sa njim, kraj je noći u kojoj je probana smrt, jednostavno – kraj je.
Pokušaj obračunavanja sa društvom, roditeljima i okolinom, faktički je Džimov obračun sa samim sobom, koji nikada nije mogao izbeći, valjda svestan da tu bitku dobiti ne može, a on sam ne voli da gubi. Razdiran duboko u duši, potkrepljen, kako alkoholom, tako i ostalim opijatima koji nude zrnca instant sreće, pokušao je slomiti sve oko sebe, da bi na kraju, ipak, on bio taj koji je nemoćno odgledao sopstvenu završnicu svih mogućih iluzija… Da, bilo je to 3. jula 1971. godine u gradu svetlosti, Parizu…
U gotovo dvanaest minuta muzike, recitacije, neobične bliskosti između rokenrola i promišljenosti, koja uzgaja buntovnost na harizmatičan način, Džim nije poželeo vaskrsnuće, ni svojih tekstova, ni svoje muzike, a najmanje svoga života, mada sam ubeđen, da kao i svi veliki poetski mislioci, a on je to svakako bio, nije napustio ovaj svet srećan. On to nikada nije ni hteo, zato je njegova šarmantnost ostala glavni pokretač svih onih vozova koji su protutnjali kroz naše živote.
Bio je četvrtak, nebitnog datuma, kada sam poslednji put kročio na odeljenje opisano u prvom pasusu. Nisam stigao do željenog odredišta, rečeno mi je da sam zakasnio za nekoliko sati i da je moja prijateljica našla sopstveni mir. Koračao sam kao kroz gvozdene zapreke, slomljen i umoran, došao je trenutak istine za koji sam znao da će stići, ali sam se nadao da se može odložiti, bar za mesec, za nedelju, za jedan dan, za sat ili tren. Ne, trenutak istine se ne odlaže, ne može se pobeći od njega. Ovo je istinski kraj za jednu osobu, mada je prerano dočekala svoj The End. Kao i Morison, kao i milioni drugih koji su svoje snove pretvorili u prah tmine, zanavek.
