Arsenal FEST 2026 (prvi dan): Žurka je na Gardenu

25. jun, Knežev arsenal, Kragujevac

---

Potpuno pročišćenje ušnih kanala došlo je sa nastupom engleskog grindcore sastava Napalm Death. Sve je prštalo od intenziteta koji je zaista teško pratiti, pa bih svaki put jedva dočekao monologe Barneya Greenwaya u pauzama između pesama.

Odmah da napomenem da Explosive stage nisam obilazio. Ne zato što ne volim elektroniku, naprotiv. Košarkaški rečeno, „skraćena rotacija“ nije dozvolila da se prve večeri festivala pokrije svaki kutak Kneževog arsenala, pa je to, u neku ruku, bila strateška odluka. I zbog nje ni u jednom trenutku nisam zažalio, jer je na „mejnu“, a naročito na Gardenu, bilo pregršt dobre muzike. Kao i uvek, bilo je i populizma, koji je zadužen za „prodaju karata“.

Krećemo od pregleda dešavanja na glavnoj bini… Iako prvobitnom satnicom predviđen za 23 sata, finski power metal sastav Sonata Arctica je izašao na Main stage već u šest popodne. Razlog za ovu promenu bilo je neslaganje sa organizatorom i potreba da bend u određeno vreme krene na put kako bi stigao na svoj naredni nastup u Rumuniji. Kako god, na bini je bila „arctica“, dok je ispred nje bila „equatorica“, s obzirom na visoku temperaturu i vlažnost vazduha. Verovatno da bi u drugom terminu bilo i više publike, ali ni onih pravih, najvernijih, uopšte nije bilo malo. Bend je, bez sumnje, bio „pravi“ i pored neuobičajenog vremena nastupa i nepodnošljivih vremenskih uslova.

Otkako pratim Partibrejkerse, Cane je po prvi put publiku pozdravio rečima „dobar dan“ umesto „dobro veče“. Potpuno atipično, dan se još beli, a Brejkersi počinju svirku… S obzirom na staž, sa njima (više) nema iznenađenja, ali nema ni greške. Jer, kako Cane to voli da kaže: „Sve što si stariji, bliži si smrti. Daješ sve od sebe i više ti je stalo do toga što radiš, jer nemaš više vremena“. Daleko od toga da Brejkersi nemaju vremena, ali su i nastupom na ovogodišnjem Arsenalu pokazali da im je i te kako stalo, a to je i publika uspela da prepozna.

Sa švedskim pop-rock sastavom The Cardigans usledio je povratak u devedesete godine. Iako više od 20 godina nisu izdali nijedan studijski album, koncertno su veoma aktivni i poslu pristupaju maksimalno ozbiljno i profesionalno. Dovoljno je bilo videti ogroman šleper sa opremom kakav nemaju ni mnogo ozbiljniji bendovi. Nije to bio nastup koji ću dugo pamtiti, ali hoću ubedljivu pojavu fantastične Nine Persson. Kako ta žena odoleva godinama, sa kakvim šarmom i samopouzdanjem izlazi na binu… I jednako dobro izgleda kao i pre dvadesetak godina.

Od „klinča“ Arsenal Festa i benda Sonata Arctica najviše je profitirao Jakov Jozinović, internet senzacija iz Hrvatske. Ni kriv ni dužan, Jakov je dobio „prajm tajm“ u 23 sata i priliku da se predstavi većem broju ljudi nego što je i očekivao. Očekivano, u prvim redovima bile su mahom tinejdžerke, ljubiteljke lika i dela dvadesetogodišnjeg Vinkovčanina. Jozinović je za svoju set listu pripremio red obrada i red autorskih pesama, a neke od njih propratili su i projektori plamena. Čist primer populizma…

Ništa manje populistički nije bio ni nastup Lavine, progressive metal sastava iz Niša, koji je nedavno učestvovao i na Evroviziji. I oni su na početku svog koncerta imali pirotehniku i sada već prepoznatljivu scensku postavu. Lično, ne volim bendove koji više vremena potroše na garderobu i šminku nego na sviranje svoje muzike. No, to mislim ja, a publika misli nešto sasvim drugačije, pa je veliki broj simpatizera došla da podrži Nišlije, koje su imale čast da prvog dana festivala zatvore program na glavnoj bini. Nije to zvučalo nimalo loše, ali mislim da previše pažnje poklanjaju sekundarnim stvarima.

Nego, da nam živi, živi sjajni Garden stage, na kojem je prve večeri bila izuzetna koncentracija kvalitetnih bendova, što domaćih, što inostranih. Najveće zasluge za nekoliko sati kvalitetnog programa idu na račun Milana Rakića iz MM Concerts, čiji je hard core potpis jasno uočljiv u lineupu Gardena. Dan je otvorio fenomenalni punk-rock sastav The Hellfreaks iz Mađarske. Ni u jednom trenutku nisu bili ispod „4000 obrtaja“, a svojom energijom i stavom prednjačila je sjajna Shakey Sue, jedna od najupečatljivijih žena koje sam u poslednje vreme video na sceni.

Potom je na binu izašao novosadski heavy metal sastav Concrete Sun. Konačno, reklo bi se, pošto je bend nedavno nastavio sa radom posle višegodišnje pauze, a uz to ima i novu postavu. Ima u njihovoj muzici i stonera, grungea i drugih primesa, ali ta papazjanija veoma dobro zvuči uživo. Bila je to i sjajna uvertira za Cockney Rejects, fenomenalne pankere iz Londona i rodonačelnike Oi! žanra. Njihova beskompromisna svirka razgalila je publiku ispred Gardena, a u fokusu je, naravno, bio lider Jeff Stinky Turner, koji je sve vreme trčao po bini i „boksovao“ se sa nevidljivim sparing partnerom. Pretpostavljam da ga je do kraja svirke i nokautirao…

Potpuno pročišćenje ušnih kanala došlo je sa nastupom engleskog grindcore sastava Napalm Death. Sve je prštalo od intenziteta koji je zaista teško pratiti, pa bih svaki put jedva dočekao monologe Barneya Greenwaya u pauzama između pesama. Sa ekipom iz Birmingema definitivno nema kompromisa, jer i muzički i lirički grizu do koske. Nakon kulminacije večeri, trebalo je lagano spuštati tempo. Na scenu je izašao beogradski Negative, a Ivana Peters je, prosto, sijala na sceni. Gomila ljudi se sjatila pred Garden stage kako bi čula popularni alt rock sastav, a i meni je prijalo da Ivanu i momke posle dužeg vremena čujem uživo. I nisu me ni najmanje razočarali.

Poput Jakova Jozinovića, i Matija Cvek je pevač koji privlači pažnju mlađih generacija. Ima i kod njega poneka obrada, ali i mnogo više autorskih pesama u odnosu na mlađeg Jozinovića. Nisam se dugo zadržao na njegovom nastupu, ali sam video da postoji nešto „catchy“ u njegovoj muzici i da mi je jasno zašto ga mladi vole. Touchdown je došao u vidu Kralja Čačka, koji je imao priliku da još jednom predstavi svoj novi album „Dobro jutro, ljudi“, ali i da odsvira poneki od starih hitova. Njegov specifični blues je, bez sumnje, idealna muzika za kraj dana kada treba polako isključiti mozak i poslednje sate na javi prepustiti nekim drugim čulima. A potom i otići na počinak i pripremiti se za novi dan, pa i onaj na Arsenal Festu.

U Hangaru je Urban: Maestro protiv Apokalipse

Tags: Arsenal fest, Arsenal Fest 2026, Kragujevac