Ćiribiribela – Bijelo Dugme i beg od sadašnjosti

Pored dve pesme, moram pohvaliti i sam dizajn albuma (Edvard Hiks – Arka). Nojeva barka ipak nije mogla spasiti odumirajuću državu. No, isto je bilo i sa Dugmetom, već sledeće godine bend se raspao, ne završivši jugoslovensku turneju. Jednostavno Bregović je želeo ostati van svih dešavanja kada je shvatio da se bivša zajednica na silu ne može održati, a da on više nije kadar izvući nekog keca iz rukava i prilagoditi se novonastalim situacijama.

Konzumiranje hrane i pića im zavisi od podneblja gde žive, naravno da se ne može zaboraviti ni pripadnost religiji, kao ni stepen obrazovanja. Nekada takva različitost unapređuje čoveka i narod kome se pripada, a nekada je samo ćutnja dovoljna za prekor. No, ništa kao mržnja ne ujedinjuje ljude. Što je šira, više zrači, što je jača, podgreva sve ciljeve radi kojih je i izrođena. Što bi se reklo, cilj opravdava sredstvo (Makijaveli, Vladalac 1532.g). Samo, da li je uvek tako, ima i onih što se nikada neće složiti sa navedenim. I to sa pravom.

U istom trenutku se ne može biti svetac, lopov, ubica i prevarant. Ili možda i može, uvek ima i takvih pokušaja. Jedan od takvih pokušaja da bude voljen i prihvaćen od svih sa “prostora naših” je deseti, poslednji, studijski album Bijelog Dugmeta – Ćiribibela. Te, već davno zaboravljene, 1988. godine, počeo je novi raskol među narodima koji su tvorili zajednicu u koju su se kleli preko četiri decenije. Samo deklarativno, što će se ubrzo pokazati. Za ljubav je uvek neophodno dvoje učesnika, a ako ih ima šest, sedam ili osam, već je strašno teško uklopiti iste u jedan sistem. Pokušao je Bregović da izmiksa nacionalna osećanja u jedno tkivo, da ga i dalje sa simpatijama promatraju od Triglava do Đevđelije, međutim, iako je projekat medijski žestoko podupiran, s ove pozicije gledano, nije prošao. Više razloga je za to. Počev od nesuglasica u samom bendu, nepovoljne političke, a kasnije i ekonomske situacije u zemlji, sve većeg narastanja nacionalizma svih boja i ukusa. Ne bih zalazio u to da li je i samo Bijelo Dugme državni projekat bivše nam domovine, ali je činjenica da se bend ugasio zajedno sa njom. Naravno da ne računam kasnija tezgarenja pod istim imenom, obradama starih pesama u nešto drugačijim aranžmanima i sličnim nadahnućima što lidera benda, što ostalih članova Dugmeta.

Pesme koje su odskočile u kvalitativnom smislu, a da nisu bili prepevi, ili kompilacije da bi se dva naroda zadovoljili, su, po meni, samo Šta ima novo i Nakon svih ovih godina. O stradalničkim temama, himnama i čežnji za ostavljenom domovinom, ne bih ovom prilikom, iz prostog razloga što svaka ima vrednost, ali samo zasebno. Miks u političke svrhe ih je ubio. Kao punokrvni akter svih tadašnjih dešavanja, daje mi se za pravo da imam svoj stav.

Pored dve već pomenute numere, moram pohvaliti i sam dizajn albuma (Edvard Hiks – Arka). Nojeva barka ipak nije mogla spasiti odumirajuću državu. No, isto je bilo i sa Dugmetom, već sledeće godine bend se raspao, ne završivši jugoslovensku turneju. Jednostavno Bregović je želeo ostati van svih dešavanja kada je shvatio da se bivša zajednica na silu ne može održati, a da on više nije kadar izvući nekog keca iz rukava i prilagoditi se novonastalim situacijama.

Nesporno je da se Đurđevdan i dan danas peva, kao i to da refren u numeri Šta Ima Novo i te kako ima dodirnih tačaka sa Madoninom numerom Kao Molitva, ali ko je od početka pratio Bregovićev rad mora biti svestan da je isti od starta svoje karijere uzimao od drugih, mešao, dodavao, prepevavao, i to sve na jedan suptilan, prikriven način. No, nemojte zaboraviti da tada nije bilo interneta, da niste imali mogućnost da čujete mnoge dobre songove, odnosno da je bio sužen krug mogućnosti dobavljanja muzičkih albuma, konkretno gramofonskih ploča, a da biste nešto i kupili, morate pre toga i čuti.

Album Ćiribiribela je ostao nedorečen u svakom pogledu. Spoj naroda na istom nije uspeo, prihvatano je samo ono što im je odgovaralo, druge kulture ih nisu zanimale ni na koji način, nastavljena je autodestruktivnost na ovim područjima, za muziku je sve manje bilo mesta, a izvođači su se okretali isključivo svojim matičnim republikama.

Prošlo je poprilično godina od izdanja Ćiribibele, trag jeste ostavljen, ali samo kao jedan omaž odlazeće države. Naravno da niko tada nije sa sigurnošću mogao pretpostaviti da će to biti poslednji album Dugmeta, da će se Bregović okrenuti i nekoj drugačijoj vrsti muzike, ali je sve to ostalo na pustoj deskripciji snova koji su temelj imali samo u nadi da se neće ništa promeniti. A promenilo se sve što je do tada posedovalo jedan određeni koncept etičnosti socijalističkog društva, stigla su nova vremena, neki drugi ljudi i neka druga muzika. Tu se Bregović više nije tražio, odlučio je ići utabanim stazama solo karijere, sa povremenim ispadima nostalgičnosti koja mu je omogućila finu zaradu od nekoliko koncertnih delatnosti onog pravog Dugmeta. Ne želim staviti znak jednakosti između Dugmeta i SFRJ, svako je tu bio dobar na svoj način, ali i dovoljno loš da sebi ne obezbedi budućnost.