Goran Ipe Ivandić – div na sceni, krhak u životu
Ove godine se navršava 70 godina od rođenja jednog od najboljih bubnjara sa ovih prostora. Mislim na Gorana Ipeta Ivandića. Lucidnog držača rokenrol ritma, nadahnutog da i pesmama u etno stilu, da poseban odušak kroz udaraljke, doboš, bubanj, činele, timpane…
U lavirintu ljudske iscrpljenosti raznoraznim apokaliptičnim teorijama zavera i mirnodopskog huškanja na neistomišljenike, u vremenu u kome je bestidno ogoljena suština neuspeha tople reči i gde je razum sile sveden na statističku grešku, a intelektualno stvaralaštvo predočeno kao plaćeništvo trulog kapitala, neke stvari izrođene u prošlom stoleću zvuče, blago rečeno, smešno.
Deaktivacija svake nečasti više nije beskopromisno pitanje za koje se vredi boriti. I uvek je bilo teško, nikada lako za običnog smrtnika u njegovom putešestviju, što život se zove.
Trgovci lažnom srećom oduvek su postojali, njihov zanat, u ovakvom ili onakvom obliku, teško da će ugasnuti, iz prostog razloga jer oni uvek valjaju ono što ljudskom biću nikada dosta nije, a to je novac. Jedino validno sredstvo za razmenu beskuprulozne moći. I na takvu sreću mnogi nasednu, promeni im se život u trenu i postanu samo neko ko je možda nekada i značio u svetovima satkanim od melodrama i naprsnuća ljudskog razuma.
Postati osnivački član benda, koji će pržiti na negdašnjoj sceni velike države, ni u tim slatkastim vremenima nije bilo lako. Uz velika odricanja, rad i talenat, uvek je neophodna kašičica sreće koja vam može začiniti život i uzdići vas na nekakva nebesa, samo vama namenjena. Tada ni ne pomislite zašto se to baš vama desi, mislite da to tako treba i da vi to, svakako, zaslužujete. No, kada ta ista kašičica u sebi ponese gorki pelin, kada vam se život izokrene u negativnom smeru, kada se gotovo preko noći sruši sve ono što ste, takoreći, do juče imali ili bili, ne postavlja se pitanje zašto ste baš vi izvučeni iz šešira nesreće. Za lično zlo, uvek je neko drugi, tuđi, krivac.
Ove godine se navršava 70 godina od rođenja jednog od najboljih bubnjara sa ovih prostora. Mislim na Gorana Ipeta Ivandića. Lucidnog držača rokenrol ritma, nadahnutog da i pesmama u etno stilu, da poseban odušak kroz udaraljke, doboš, bubanj, činele, timpane… Obično se ljudski pogled, zapostavljajući muzičko uho, vezuje za frontmena benda, gitaristu, pevača, eventualno klavijaturistu, dok se gotovo uvek zapostavlja ta ritam sekcija, bas i bubnjevi. A upravo oni, iz drugog plana, na površini drže sve one rifove i vokale koji paraju po tonskim zapisima. Svesni da iz drugog plana nastupaju, nekako su uvek tiši i skromniji no ostatak benda.
Ipe je od osnivanja Bijelog Dugmeta bio prisutan kao okosnica ritma, pritajen, ali uvek spreman da muzički istrči, što mu je i te kako bilo dozvoljeno na prvim albumima benda, pogotovo u epskim temama Kad bi bio Bijelo Dugme (sa debi albuma istog naziva) i Požurite konji moji (sa albuma Šta bi dao da si na mom mjestu). U tim numerama videla se sva lepršavost neusiljenog ritma nošenog gromovskim istupanjima koji ubrzavajući ritam daju poseban šarm pesmama i njihovoj dopadljivosti širem auditorijumu. Stamen i beskopromisan u vlastitom izdanju i poimanju rok muzike, obojio je živopisnim ritmom zamisli frontmena benda, na jedan drugačiji način no što je to bilo prisutno u muzici sedamdesetih godina prošlog veka.
Svoj virtuozni nastup ostavio je u dve teme, u kojima je imao vodeću ulogu, a koje je snimio sa matičnim bendom 1976. godine, Džambo i Vatra. Zanimljiv fanki elemenat, gde je do izražaja u prvi plan izbio sav raskošni talenat i ritmičnost povučenog bubnjara. Autor obe je Ipe. Nakon ove zapažene ekskurzije, zajedno sa Lazom Ristovskim snima album Stižemo, urađen u progresivnom rok maniru. Kompletnu muziku napisao je Laza Ristovski, a u songovima u kojima su prisutni i vokali, tekstopisac je bio Ranko Boban. Album je snimljen u prvoj polovini 1978. godine, tačnije u zimskim mesecima, ali baš kada je trebala da počne promotivna turneja, početkom godine, u Sarajevu, zajedno sa još nekolicinom muzičara, Ipe je optužen za posedovanje i distribuciju hašiša. Tako da nikada nisu bili u prilici da uživo izvedu taj zlohudi album. Nakon toga, po požućenoj štampi, pisalo se sve i svašta, ali je činjenica da je je Ipe osuđen na tri godine zatvora, da je početkom 1981. godine otišao na izdržavanje kazne, da bi krajem sledeće godine, za najveći državni praznik, odlukom Predsedništva SFRJ, bio oslobođen daljeg izdržavanja zatvorske kazne. Međutim, mnogi koji su ga poznavali tvrdili su da Ipe nije više bio onaj čovek kakvog su nekada poznavali. Trgovci srećom ostavili su traga.
Njegov povratak u Bijelo Dugme dogodio se 1984. godine kada su objavili album jednostavnog naziva Bijelo Dugme, uz Padaju zvijezde, na njemu je apsolutni favorit bila Lipe cvatu. Možda je ovo bio i definitivno najbolji album Dugmeta, najsadržajniji i najzanimljiviji, uz koji su, svakako, išli bogato iskustvo, ali i sama darovitost benda. I na sledeća dva, poslednja albuma po mnogima najvećeg rokenroll benda koji je iznikao sa ovih prostora, svoj doprinos kao bubnjar dao je Ipe. Ostao je sve do kraja sastava, onakvog kakvog smo ga poznavali i raspada one zemlje kojoj smo nekada, hteli-ne hteli, pripadali svi mi iz tamo neke generacije…
Goran Ipe Ivandić živeo je život klasične rok zvezde. Sve mu je bilo na dohvat ruke, sve tako blizu, opasno, ali i plativo. Za bubnjevima je bio razvejani sanjar, drzak i neuništiv, u realnom životu drugačiji, nesiguran… Plativši paprenu cenu za koju nije imao pokriće, ostavio je beleg u sopstvenoj duši, nikada ne zalečivši rane, samo njemu znane. A duša na lomači tiho gori… Na jednoj strani, podari mu nesporni talenat za muziku, na drugoj, sudbina uzima svoj danak. Snažan u muzici, krhak na život, ostavio je u svetu, koji je on poznavao, koji ga je nekada prihvatao, a nekada i ne, jedan ogroman trag, u kome je svoje muzičko umeće doveo gotovo do perfekcije.
Naravno da je bilo i boljih bubnjara od njega u poslednjih pola veka, na moje zadovoljstvo neke sam i lično upoznao, ali je Ipe u nekom vremenskom vaganju rokenrol muzike na ovim prostorima iskakao kao hrabri ratnik koji tek treba da se iskaže pred plesnjivom gomilom laži, a da u toj neravnopravnoj borbi između njih, on nikada nije ni mogao izaći kao pobednik. Uzmaći nije hteo, napred nije imao kuda. Našavši se u tom zatvorenom krugu sopstvenog sazvežđa kompormisa i neostvarenih želja, jednostavno je sagoreo poput zvezde padalice.
Početkom 1994. godine pod nerazjašnjenim okolnostima, da li nesrećnim slučajem, ili ipak ne, izgubio je život, ne dočekavši ni četrdesetu godinu.
Ukorenjenost: Da li su domaći „irski“ bendovi zaista poreklom Kelti?
