Kad nežna Snežana izraste u prkosnu Viktoriju
U dugačkom nizu rokenrol albuma koji su privlačili moju pažnju, jedan zauzima posebno mesto, a ove godine slavimo trideset punih godina od njegovog objavljivanja.
Tišina lomi misli, besprekorno utkane u bezbojne oblake nošene u smiraj ranog jesenjeg dana. I ptice su drugačije no što su bile, kao da su im godinama unazad otežala krila, valjda od stalnog bežanja od ljudi i njihovih stremljenja da, ako već ne mogu uspešno da se obračunaju među sobom, to učine preko prirode. Sve što vredi u večitoj sumanutoj i neravnopravnoj borbi osuđeno je bude poraženo, ali ne i poniženo, što uvek čini razliku između lažnog uspeha i opstanka.
Preživeti godine koje, kao bujica na ušću, ruše sve što kršne ruke i lomne duše stvore, ostati prividno normalan na puškomet od zla i na dah od bogohulne reči, nije ništa drugo no čeprkanje po vlastitom pepelu u samotnoj čežnji da se izrovari istina o samom postojanju eskluziviteta svake ličnosti što sa sobom nosi svoj čemer. I stradanje.
U međuvremenu život korača, gordo, koliko mu se ukaže prilika, dok vreme otiče, sećanja se nižu, a zaborav raste. Starimo, hteli to da priznamo ili ne, nešto nas odvuče niz kolotečinu egzistencije i brojimo sate, listamo kalendare i ponekad se upitamo čemu sve to, a onda neki dašak trajnosti preleti preko lica, osmeh zatreperi i neka toplina smekša dušu. U dugačkom nizu rokenrol albuma koji su privlačili moju pažnju, jedan zauzima posebno mesto, a eto, ove godine slavim trideset punih godina od njegovog objavljivanja. Reč je o jednoj dami, za koju znam da je pre obelodanjivanja debi izdanja, sjajno pevala u grupi Pop Polifonija. Otišla potom sa grupom Aske na Evroviziju, početkom osamdesetih, a zatim krajem pomenute decenije zaiskrila svom onom muzičkom lepotom koju je nosila u sebi, duboko skrivajući to zrnce tuge prosute niz božije stepenice. Snežana Mišković – Viktorija.
Teško bih mogao za nju reći da je životna pobednica, ali je nesporno da ima osobni kvalitet koji retko koja pevačica sa ovih prostora poseduje u svom vokalu. A on je pravi rokerski. Naravno da nije uvek bila rokenroler u svom prvobitnom obliku, ali je i ta pravila ispoštovala. Nikada je nisam upoznao, nisam prisustvovao nijednom njenom nastupu, jednostavno kao tinejdžer slušao sam neku drugačiju muziku. Čuj muziku, i tu bi moglo biti rasprave… 
Kako sam sluhovno sazrevao, tako sam bliže bio njenom vokalu i interpretaciji. Ima tu neke doze perfekcionizma u njoj, ima neke želje da se otme od sebe same, izbaci sve loše duhove, otkrije sve ono što jednu damu od rokenrola čini pupoljkom, bez obzira na godine… Ali, uvek ima ta reč, od prokleta tri slova… O Viktoriji, Snežani, saznao sam gotovo sve od moje, nažalost preminule, prijateljice i saradnice – da je bila izuzetan đak, muzički obrazovana od malena, visprena i natprosečno inteligentna. Drugo zadržavam za sebe. Đavo nikada ne miruje.
Album su potpomogli, što muzički, što tekstualno i vokalno, Bora Đorđević, Alka Vuica, Điboni, Kiki, Rex Ilusivii… U osam pesama, na debi projektu, Viktorija je delovala čvrsto, fajterski raspoložena, u naponu glasovne snage, i najbitnije – bila je u trendu. No, kako je vreme prolazilo, kao da su i teme sa albuma “Spavaćeš sam” dobijale na vrednosti, popularnosti, što ne reći i lepoti samoj. Noseću numeru je napisao Điboni, tvrda hard rok pesma, vokali zveče na gornjoj granici vriska, ženska kletva koja hirovito leprša u vazduhu odajući svu kapricioznost mlade osobe.
“Sami” je prepev songa benda Ohio Express na kome su udarnički nastupili Bora Đorđević i Milan Mladenović. “Barakudu” je napisao Kiki Lesendrić, takođe jedna od snažnih tema, ne možete ostati ravnodušni na krik koji iz sebe ispusti taj jedinstveni ženski vokal. Predivnu rok baladu “Ne pitaj” napisali su Bora Đorđević i Điboni. Zastaje dah pri slušanju izvedbe na Viktorijin način, moćna muzika i predivni stih, kako živeti život po kazni. Bora u najjačoj stihovnoj fazi, Điboni tek razrađuje svoj muzički put u kom pravcu će ići. I sa ove vremenske distance teško joj je bilo šta dodati, a pogotovo oduzeti.
“Krene mi ponekad” pripada nežnim horskim pesmama, fina lagana stvar. Opisuje ženske boli na jedan specifičan način, koji ponekad, ona, nazovi tvrđa, muška, strana ne može shvatiti. Predivni tonovi saksofona, koji u pozadini daju temeljitost temi, pripadaju Miroslavu Sedaku. Na albumu je u više pesama bas svirao Neša Stefanović Japanac, kao i maestro za klavijaturama Lazar Ristovski. Bože, kako sada moćno izgleda spisak saradnika na albumu. Čini mi se kao da je čitav vek za nama, a opet, kao da je juče bilo. Iz njega je iskočila još jedna numera, na ivici hevi metala… dominira raspevani glas Viktorije nošen ritmičkom podlogom, poput letećeg ćilima, tvorca pesme Gorana Todorovića – “Šarene ulice“.
Nakon ovog albuma, u karijeri, izdala je još tri albuma, sasvim solidna, sa nekoliko tema koje su, takođe večno ostavile traga u domaćem rokenrolu. Ipak, ovaj prvi ima nekakav magičan ukus nade, miriše na jutarnju ružu, okupanu sa nekoliko kapljica rose, nosi vetar u kosi, i samotno odmotava čarobno klupko vremena. Miris koji smiruje i rashoduje sve one grešne misli rasute po laticama.
Da, zbog toga je Snežana Mišković – Viktorija, naša ruža od rokenrola.
Design – Zoran Janjetov
Photography – Zorica Bajin Đukanović
Producer – Theodore Yanni – Ted
Recorded By – Janko Šaš
Recorded By, Mixed By – Mladen Škalec
