Ovih dana se pojavljuje remasterizovano izdanje Croatia Recordsa, bivšeg Jugotona, Bitanga i princeza, sa fotografijom koja je trebala da bude na originalnom omotu, ali nije bila jer je proglašena neprikladnom, da ne kažem predstavlja šund. Jedan od tadašnjih najboljih dizajnera i fotografa, Dragan S. Stefanović imao je svoju viziju Bitange i princeze, bitanga je bitanga, a princeza se samo branila. Tako da je nasilnik s pravom dobio udarac vrhom cipele u međunožje. Onda su dušebrižnici iz Jugotona doneli odluku da takva stilizacija gramofonske ploče ne bi bila valjana ni za koga, a pogotovo za tadašnju omladinu. Nije neprikladno bilo samo to, nekako se prešlo preko aktivnosti sa zadnjeg sedišta auta, ali nikako se nije moglo preći preko stiha gde se pominje Hrist, valjda da se ne narušava verski osećaj stanovništva u samoupravnom socijalističkom društvu čiji je put u komunizam bio put svih puteva. Tako da je u pesmi Sve će to mila moja prekriti snjegovi, ruzmarin i šaš, reč Hrist zamenjena sa rečju On. To je samo dalo publicitet Bijelom Dugmetu, ali sa zadrškom.

Nekako u isto vreme, početkom 1979. godine, tinejdžerski bend Srebrna Krila, objavljuje svoj album. Iza istih stoji Đordje Novković, alfa i omega tadašnje muzičke scene, pogotovo na prostorima koje je teritorijalno pokrivao Jugoton. Da se ne lažemo, gramofonske ploče nikada nisu bile jeftine. U ondašnje vreme teško bi se moglo izdvojiti, između ostalog, za dve nove u isto vreme. Jedna od njih je morala biti na čekanju. Čelnici Jugotona prosudili su da će prihod biti veći od nadolazećeg mlađanog benda, te da će “dugmaši” morati malo pričekati sa izlaskom novog dela. Novac, na taj način, curi u umerenim količinama, ali ide stalno u izdavačku kuću. Pametna raspodela, nema šta.

Što se samog albuma tiče, omot je uradio Ivan Ivezić, tadašnji dizajner Jugotona. Korektno, no bezlično i stereotipno, tako da ostaje senka da je i tada moglo biti drugačije. Stih u gore pomenutoj numeri je izmenjen, prošlo je izvesno vreme, šansa je pružena Krilima, koji, pitanje je da li su je iskoristili na najbolji mogući način, a možda drugačije nije ni moglo… A onda je Dugme razorilo sa tiražom od, kažu, 320.000 primeraka, mada lično ne verujem diskografskim kućama koje objavljuju takve podatke. No, kvalitet uvek presudi.

Na albumu Bitanga i princeza umesto Ipe Ivandića, kao stalnog člana benda, za bubnjevima je bio Điđi Jankelić. Ostala postava je bila ista uz neizbežnu dominaciju vokala Željka Bebeka. Što god ko mislio, ono Dugme, za koje su vezane mnoge ostvarene i izgubljene ljubavi, veselja i menjanje raspoloženja, kao okosnicu istog, činili su Bregović i Bebek, sve ostalo je do današnjih dana ostalo upitno. Nakon izdavanja albuma, između ostalih, i tadašnji Dom sindikata bio je svedok izuzetnog prijema albuma uz seriju koncerata. Tada je i samo Dugme zacementiralo status broja jedan na prostorima zajedničke nam domovine. Album je snimljen u novom studiju PGP-RTB-a, a sam proces masteringa urađen u Londonu u čuvenom Abbey Road studiju (zanavek će biti poznat po Bitlsima) uz produkciju Nila Harisona.

Album je urađen u hard rok maniru, sa dve izuzetne laganice uz koje dominira simfonijski orkestar i hor. Bebekov glas se podrazumevao, kao i sama virtuoznost već iskusnog Bregovića da sitnice uklopi u jedan izuzetni muzički mozaik. Od sedam tema, ne postoji prosečna, odnosno svaka je na svoj način originalna, odiše vremenom u kome je nastala i svakodnevnicom u kojoj je pisana. Tako je naslovna posvećena tadašnjoj najslavnijoj jugoslovenskoj manekenki sa kojom je lider Dugmeta imao burnu vezu. Takođe, vanvremenski hit je bila i ostala tema Na zadnjem sjedištu moga auta, uz odličnu duvačku sekciju i sjajne prateće vokale Maje Odžaklijevske (na žalost jedna takva muzičko-vokalna diva nikada se nije ostvarila do kraja). Uz nju korača i fino uglađena numera u rok rege maniru Ipak, poželim neko pismo. U pesmi A koliko si ih imala do sad je samo oslikana muška sujeta. Ala je glupo zaboravit njen broj je samo jedna u nizu izuzetnih rok postavki, a koja je u ovom novom remiksu dobila i malo drugačiju boju. Za numere Kad zaboraviš juli i Sve će to mila moja… aranžmane za filharmoniju su uradili Ranko Rihtman i Vojkan Borisavljević. Sve ovo navodim da bi mlađim naraštajima mogao da približim kako je sam album rađen više nego ozbiljno, da se ništa nije, u muzičkom smislu, prepuštalo slučaju, da su najeminentniji umetnici u svom delovanju dali puni doprinos da Bitanga i Princeza bude album koji i posle skoro pola veka privlači pažnju.

Sam remiks albuma udahnuo je i neke nove elemente u sam vinil, zaboravite striming, neka vam samo posluži kao informacija šta možete očekivati od gramofonske ploče – toplinu promenjenog zvuka u nekim motivima i dalje je zadržala, a onako, iz prikrajka, zvuk je obogaćen na jedini mogući način, skrovito, ali opet prisutno svakom prosečnom uhu da može da se primeti više gitarskih rifova na nekim mestima, umetak klavira na nekim mestima gde ga gotovo nije ni bilo, kao i to da je i Bebekov glas izdignut na viši nivo, čistiji je i jasniji, tako da se perfekcija njegovih vokala oseća na nov način, kao da je u starim pesmama nešto drugačije dodato, a nije. Pesme su osvežene i odišu kao da su sada izašle iz studija. Nabijene su nekom novom energijom muzičara koji su ih stvarali, a koji mladi odavno više nisu. Na njima, za razliku od starih snimaka, ne može se poraditi.

Da se vratim na početak teksta. U nedostatku atraktivnih novih muzičkih rok izdanja, a da bi se razbila letnja monotonija, Croatia Records povukla je potez koji će zasigurno obradovati sve poklonike Dugmeta, pogotovo one iz prošlog veka, pošto grupa u ovom stoleću nije ništa novo stvorila. Od stare slave će imati koristi svi. No, iako sam u godinama u kojima jesam, a pamćenje funkcioniše na žalost mnogih, mišljenja sam da je Dugme odavno otpalo sa starih šinjela prošlosti, no da su ostali albumi koji svedoče o jednom vremenu.