Lets Play: Goblini u Kraljevu

Čudno spoznanje, krenuti na koncert u drugi grad, da vidiš ljude koji intenzivno proslavljaju 30 godina postojanja, a znaš ih od početka… Iz onog legendarnog kontingenta “braće napaćene” koji je grudački grunuo na scenu, svojom mladošću, hrabrošću, upornošću i pre svega talentom potirući generacijama 65 – 75 sav jad, nemoć i očaj u kojem se zatekla početkom mračnih ’90-tih.

Klub Play krajem aprila zatvara sezonu svirki, kroz koju je prodefilovao sam krem scene, sve sam biser do bisera, koja će biti okončana nastupom Ritma Nereda. Veliki uspeh je gazda Vlada sa saradnicima načinio za relativno kratko vreme i pokazao na delu šta su neophodni uslovi da bi klub radio u kontinuitetu koncerte “povišenog finansijskog rizika”: dobar prostor sa vidno izdvojenim stejdžom, dobro ozvučenje i dobra rasveta. Improvizacije su moguće u klubovima koji prevashodno svoje žive programe svode na nastupe grupa koje izvode obrade.

 

Imali su plan sezone, izbukirali bendove i izbacili spisak sa datumima. Kao što to obično biva da “uspeh se na uspeh vezuje” vrlo brzo se novonastala fama o sjajnom mestu proširila Pomoravljem tako da je većina datuma nedeljama unapred bila rasprodata.

A mi nakon magičnog Vranjkovića grabimo ka onima koji su u “vremenu zla” postali prinčevi unikatnog rokenrol duha, ratnici “čistote duša i srca”. Nismo se videli premnogo godina, još od prvog njihovog rastajanja, na prelomu milenijuma kada su “naši” prodali kompletnu scenu i bacili je na smetlište istorije, kao isluženu čizmu. Propustio sam previše njihovih priča u međuvremenu… i oni mojih, ali ostalo je jedno zajedničko uverenje, složićemo se kasnije Golub i ja, da svi mi omatoreli klinci iz ’90-tih realno imamo komleks Petra Pana, koji nas već trideset godina štiti da ne poludimo od nepravde i vladavine haosa.

Prvi je naišao brat Leo, kroz polumrak škilji i neočekivano brzo ruke širi. Leonid, veliki strip crtač i meni zauvek sinonim za savršenog rok gitaristu, koautor antologijskog debija subotičkih Džukela “Gledajući u mrak“. Imamo malo stomačiće al sve ostalo je na svom mestu.

Odlazimo u bekstejdž impozantne veličine i nastavljamo grljenja – Golub prvi, naravno, primećuje nadolazeću “opasnost”, za njim nasmejani Alen i Vlada. Kakva impozantna galerija rokenrol geriljerosa! I opet smo tu, sedimo u krugu, ne primećujući koliko smo se izgledom udaljili od onih kosijanera koji su orali Srbiju uzduž i popreko šireći svoja verovanja u bolje.

Uz njih već davno poznata sjajna pančevačka postava Iskaz, koja će kao predgrupa legendama “zapržiti” atmosferu prepunog Play-a do plafona. Snažni, nadahnuti, uigrani i harizmatični uspeli su u pola sata svog nastupa da potvrde da su jedan od onih retkih bendova koji se ne libe da po svaku cenu stignu do svakog mesta ne bi li pokazali sve svoje kvalitete. Sećam se Goblina koji su na raznorazne promocije po “Srbiji pod sankcijama” stizali upakovani u “fiću”.

Onda kreću oni, nakon tri koncerta u tri dana – uključujući beogradski i zagrebački. Moćni, a što ne bi bili, već u “Anji” izazivaju spontanu reakciju gotovo svih prisutnih – horsko pevanje, ruke gore i u njima telefoni, siguran znak da se nalazimo u zoni opasno naoštrenih ljubitelja imena i dela dotične skupine iz Šapca, a bogami i Subotice. Mnogo klinaca svuda oko mene, znaju sve ove nove pesme, sjajna su uzvratna snaga raspaljenim pankerima na sceni, a onda stižu i dve mitske za mene, možda sam i prešao čitav put da bih još jednom stigao do “Cipjonke” i “Jagoda” uživo… Kao što je Arsen napisao besmrtnoj Ines “a meni je ipak najdraži početak“.

Noćas je prestalo zimsko računanje vremena, napolju je, ispostaviće se kasnije, prošla oluja dok smo se znojili “U magnovenju“. Ostavljamo ih mokre i srećne, uz gazda Vladu, da im se još malo vrati snage te da i sami zaplove napokon ka domovima, Golub da odleti u Jordan, u kome radi već poslednjih pet godina, prepun je hvale za svoju sadašnju destinaciju.

Koncert kao i svaki Goblina – neizbežna je apsolutna sinergija i uzbuđenje po neke devojke koja dođe da se slika i jedva izgovori “Hvala, hvala vam što još uvek postojite“. Ima puno “Dece iz komšiluka” pod ovim nebom Srbije, poprilično generacija i dalje veruje u Petra Pana pre svega zahvaljujući tim nestašnim “malim đavolcima” sa Save.

U povratku smo ponovo slušali neke stare pesme, u novim majcama sa tri X.

Tags: Alen, Goblini, Golub, Koncert, Kraljevo, Leo