Mizar: Otkrovenje Nikovo
Dorćol Platz, Beograd (29.12.2024.)
Makedonski bend je u Gjorgievskom dobio operskog pevača, pravoslavnog pojca, rokenrol umetnika, sveštenika, hodočasnika, iskušenika, pokajnika… Čak i nekoga, koliko god to zvučalo pretenciozno, ko bi na leđima poneo krst u ime svojih sledbenika, odnosno ljubitelja benda.
Svet u kome živimo odavno je krenuo putem beznađa. Nezasitost i pohlepa belosvetskih moćnika ubrzano nas vode u grčevitu borbu za opstanak stanovništva. Iako više i ne znaju protiv koga i čega se tačno bore, u koga i šta veruju, ogorčeni i obespravljeni ljudi traže ruku koja će da ih povede. Traže svoju zvezdu vodilju. Svoj Mizar.
Nesumnjivo, koncert kultnog makedonskog darkwave benda u beogradskom Dorćol Platzu došao je u pravi čas. U trenutku kada se u našim životima otvara front za frontom, vera je ono što nam je definitivno najpotrebnije. Ljudi su u toj meri odrođeni od Boga, od sebe samih i osnovnih ljudskih vrednosti da nam je bilo neophodno novo otkrovenje ili ukazanje, odnosno dokaz da Bog zaista postoji.
Za ljubitelje rokenrola bend Mizar je zasigurno jedan od najvažnijih glasnika, pa se njihovi koncerti uvek sa nestrpljenjem očekuju. Jedan od razloga je to što Mizar uvek sa sobom donosi neku važnu „objavu“. No, pre nego što se otkrovenje i zvanično dogodi, ljudi dugo šapuću i buncaju (romore) prizivajući Gospoda, pa je sasvim prirodno što je beogradski sastav Romor izabran kao predgrupa Mizara.
Istovremeno, ovo je bilo i prvo veliko „ukazanje“ za beogradski worldbeat bend, te prilika da široj publici predstave svoj debitantski album „Život nakon jutarnjeg programa“. Kombinacija tradicionalnih instrumanata, elektronske muzike i haiku poezije naišla je na sjajan prijem beogradske publike koja je „do čepa“ napunila Dorćol Platz. „Davim se… A mislim kakvo kupanje“, odzvanjalo je sve do obližnjeg Dunava u kome ćete se pre udaviti nego okupati.
A onda su usledili tišina i tajac koji su nemušto govorili „neka bude Mizar“. Na zamračenoj bini su se jedna po jedna pojavljivale siluete Ilije Stojanovskog i Peca Kitanoskog (bas gitare), Dragana Teodosieva (bubnjevi), Aleksandra Ristovskog – Princa (klavijature), Gorazda Čapovskog (gitara) i Nika Gjorgievskog (vokal i perkusije). Za razliku od skopskog koncerta, ekipa je bila „kraća“ za dvojicu predstavnika hora Harmosini, pratećih vokala u Mizaru.
I bi Mizar! Do sada je svako ukazanje benda bilo praćeno i novim albumom i glavnim vokalom. To je bio slučaj i sa ovim, sedmim otkrovenjem po redu. Nadam se da drugi članovi benda neće zameriti na tome što ću malo više prostora posvetiti Niku Gjorgievskom kao potpuno drugačijem od svih dosadašnjih pevača, kompleksnom umetniku sposobnom da iznese pregršt nijansi uticaja i slojeva muzike koju stvara Mizar. Na kraju krajeva, ovo je njegovo ukazanje, njegovih pet minuta slave.
Kao što rekosmo, novo otkrovenje sa sobom uvek donosi novog pevača, ali i novu muziku Mizara. Stoga nije bilo slučajno što je koncert počeo novim singlom „Psalm 135“ koji će se naći na narednom albumu. Gjorgievski je ponizno slavio Gospoda, a njegovo „Aliluja“ je zvučalo kao borbeni poklič i poziv da krenemo za njim u borbu protiv zla. Iako je ovo bio prvi put da Gjorgievskog vidim uživo, imao sam osećaj da mogu apsolutno da mu verujem. Kao što je i „družina prstena“ bespogovorno krenula za Gandalfom Sivim.
Ima onih koji smatraju da su zlatna vremena Mizara pluskvamperfekat, da je bend bio u svom zenitu u vreme dva Gorana (Tanevskog i Trajkoskog), te da Gjorgievski nema tu vrstu i dozu autentičnosti kao njih dvojica. Izuzetno cenim i „Gotana“ i „Gotru“, ali skroman, nadahnut, emotivan i zahvalan čovek kakav je Niko Gjorgievski je upravo ono što je Mizaru sada potrebno, u to nemam nikakve sumnje.
Makedonski bend je u Gjorgievskom dobio operskog pevača, pravoslavnog pojca, rokenrol umetnika, sveštenika, hodočasnika, iskušenika, pokajnika… Čak i nekoga, koliko god to zvučalo pretenciozno, ko bi na leđima poneo krst u ime svojih sledbenika, odnosno ljubitelja benda. Nenaviknut na tu vrstu i količinu pažnje kakvu je dobio u Dorćol Platzu, Gjorgievski se nakon svake izvedene numere ponizno zahvaljivao. Verovatno delom i zbog toga što je imao rođendansku žurku kakvu nije mogao ni da sanja.
Izuzetno snažan utisak ostavila je i „Grozomora“, drugi singl sa predstojećeg albuma Mizara. Nikov operski glas ledio je krv u žilama prisutnih, a visoke solo partiture podsećale su na neka od najboljih izdanja heavy metal vokala poput Axla Rosea is Guns N’ Roses. Nikov glas definitivno nema tu zlokobnu notu kao što je to slučaj kod Zorana Tortevskog, ali je i njegova izvedba „Izroda“ zvučala sasvim ubedljivo.
Gjorgievski će, nesumnjivo, morati da prođe kroz svojevrsnog „toplog zeca“ sačinjenog od tvrdokornih fanova Mizara, koji će njegove glasovne mogućnosti meriti u odnosu na pomenuta dva Gorana. No, ne treba Nika opterećivati bilo kakvim očekivanjima ili zahtevima. Ne može u Mizaru pevati svako i to mu je više nego dovoljan teret za početak. Ne treba zaboraviti da je Gjorgievski do pozicije prvog vokala benda došao putem kojim se ređe ide, s obzirom da je operski pevač i dugogodišnji poklonik Mizara.
Uostalom, i lider benda Gorazd Čapovski je rekao da je bendu bila potrebna nova i sveža energija, da mu je za novi album neophodna snaga, vika i tehničko pevanje. Sudeći po novim singlovima, Gjorgievski je uspešno odgovorio traženim zahtevima. No, treba reći da i stare pesme benda zvuče veoma dobro. Klavijaturista Princ je kao prateći vokal u savršenom balansu sa Nikom i svojim glasom pevanju dodaje nedostajuću toplinu koju je imao Goran Trajkoski.
Pored Nika, novo lice u bendu je i bubnjar Dragan Teodosiev, školovani muzičar sa jazz pedigreom. Sudeći po onome što smo mogli da čujemo u Dorćol Platzu, Teodosiev se veoma brzo uklopio i postao udarna igla Mizara. Šta reći za Čapovskog osim da su njegovi gitarski rifovi ono što zvuk benda čini tako upečatljivim i prepoznatljivim. A Pece Kitanoski i Ilija Stojanovski su tu da bas gitarama zvuku donesu neophodnu punoću i mekoću, što oni rade besprekorno.
Nakon dva bisa i okruglo dva sata svirke, „krvavo crveno sunce“ je zaparalo nebo nad Dorćol Platzom, a zvezda Mizar je nestala sa horizonta do naredne vedre noći. No, čini se da će nam u narednom periodu svaka biti vedra. Gospod se ukazao putem svojih glasnika pre Božića i Bogojavljenja donoseći novu nadu. Mizar je ponovio „Psalm 135“ sugerišući nam da slavimo Gospoda, a njihove zastave sa plafona nemo su nam govorile „u ovom znaku ćeš pobediti“.
Nove singlove „Psalm 135“ i „Grozomoru“ mnogi smatraju za povratak Mizara na „fabrička podešavanja“. Pa, ako je bend koji volimo rešio da se vrati Gospodu, sebi i svojim korenima, pravi je trenutak da i mi, ljubitelji Mizara, učinimo isto. Da krenemo za svojom zvezdom vodiljom koja je nad Dorćol Platzom zasijala punim sjajem i obasjala nam (pravi) put. Put smirenja, spasenja i ljubavi.
