“Na kraju skitanja” – godinu dana kasnije
Dan uoči izlaska njegovog solo prvenca, Miki Radojević i ja sedeli smo u bašti lokalnog kafea. Ima tome godinu dana. Obojica svesni da smo odavno prevazišli lokalni karakter provincijskog duha, stremeći ka nekim drugim vrednostima, teško merljivim kroz prizmu novca. Baš u tome je čar nedodirljivosti nekih ljudskih neisplativih emocija.
Raspon čovekovih želja i mogućnosti, kako isti niže godine u vlastitom ogledalu, biva sve manji, no to nije odraz snažnih vrednosti ljudske jedinke, već smanjen kapacitet želja. Prosto, iste bivaju sve manje, tako da ih je lakše ostvariti, a iako se rasplinu kao mehurić vode na vetru, očaj zbog neispunjenosti još jedne želje u nizu, sveden je na minimum.
Priča mi u kratkim crtama šta ga je navelo da udahne život jednom solo projektu koji je izneo na sopstvenim plećima, odsviravši isti i napisavši sve što je mislio da u tom trenutku treba da istakne na vinilu. Meni, kao zastarelom, analognom tipu ništa ne znači tzv. singl na jutjubu, odnosno niz sličica obrađenih kroz raznorazne alate kako bi se privukla pažnja, a isti slučaj je i sa striminzima na raznoraznim muzičkim platformama sterilnog sadržaja, ali sasvim dovoljnog za upoznavanje nekoga ko se bavi muzičkom umetnošču. Malo je drugačija situacija sa CD-om, ali ni ona nije odmakla Bog zna koliko. E, sa vinilom, odnosno klasičnom gramofonskom pločom, reprodukcijom iste, stvar je mnogo drugačija i pozitivnija. Kao što nijedna napisana knjiga ne može imati istu draž na digitalnom čitaču u odnosu na korice i papir koji odišu specifičnim mirisom, isto važi i za običnu dvanaestoinčnu gramofonsku ploču.
Kako sam bio u prilici da čujem kompletan materijal nekoliko dana ranije, ušao sam u sve one draži koje je autor albuma Na kraju skitanja želeo da projektuje širem krugu ljudi, hoteći da ostavi lični otisak u muzičkom vtrlogu prve četvrtine ovdašnjeg stoleća. Nesvesno mi je oktrio i ono što nisam bio u mogućnosti da sam odslušnem, sve iz razloga što je on ne samo kantautor, već čovek od struke, a sam nisam muzičar. Slušavši ga pažljivo, izmedju svake rečenice visila je još jedna o niti ćutnje, možda još zrelija nego ona što je iskazana. Kompleksnost njegovog duha izražena kroz svest rečitosti, skrivala je jedno neobuzdano iskustvo, umiveno u ruho buntovnika koji nije krio da ne želi da se preda običnoj svakodnevnici.
Posle godinu dana od izlaska pomenute gramofonske ploče, napominjujući da sam je i u međuvremenu ponovo nekoliko puta preslušao, i dalje izražavajući žal što na njoj, okreni obrni, fali ona deseta numera koja se nalazi na svim striming platfarmama, ali ne i na vinilu, tako da stvara osećaj kao da joj nešto nedostaje na samom kraju. Taj poetski revolt sazidan u toj neobjavljenoj poslednjoj temi na albumu, posle ovog vremenskog perioda, dobio je samo još na uzvišenijem značenju, ni za trenutak ne gubeći onaj sklop reči koji optužuje one koji, radi sitnosopstveničkog interesa, podržavaju i one stvari u društvu koje nisu vredni spomena. Da, nedostaje mi ta numera na ploči. Kada sam bio mali, pa kada bih zatražio da mi se da novac da kupim gramofonsku ploču, obično bi me odbijali sa rečima “Imaš to na radiju“. Znam, ali hoću ploču. Sada bi svi rekli: Ma daj, imaš sve to na jutjubu, strimingu… Jeste, ali želim vinil. Odgovorno potpisujem da nema boljeg reproduktivnog snimka nego koji dolazi sa gramofonske ploče, makar se radilo o sasvim prosečnom gramofonu, pojačalu i zvučnicima. Naravno, da mnogi ovo ne razumeju, no to nije i jedini njihov problem…
Vreme je svakako najbolji pokazatelj za sve ono što se stvara (ili uništava, svejedno), pa i za samog umetnika, tvorca dela (ili nedela, svejedno je i to …). Album Na kraju skitanja predstavlja, ne beg Mikija Radojevića od onoga što je bio u bendovima Six Pack i ČBS, već nadolazak onog što će on tek postati, a da sam nije svestan toga. Kroz svoju muziku, naravno i tekstove pre svega, on sve vreme izražava gnev prema onome što smatra da predstavlja samo ilustraciju ljudske prevare i gluposti, gaji prezir prema onim radnjama ljudskog uma koji pohlepu čovečjeg beznadja skrivaju iza ružičastih panela. Taj odušak ljudske iskvarenosti, doveden do savršenstva u neprepoznatljivosti istog, on želi da saseče u korenu, da ga obezglavi i zatre u samom nastajanju. Naravno da je bliži Don Kihotovim vetrenjačama, no ostvarenju sopstvenog nauma da ispravlja sve što se može, sme i da ispraviti. Da, pa šta, u svima nama leži poneki Sizifov gen koji nas tera da guramo kamen uz brdo, planinu, do samih nebeskih vrata koja se otvaraju za istoimeni narod…
U tih nešto malo manje od pola sata muzike, poetskog nadigravanja sa slušljivim notama, nalaze se tragovi Dilana, Štulića, Springstina, muzički jednostavno, ali nadahnuto, poetski snažno, kao da sam vetar nosi jakost njegovih reči, poput pesnika Branka Miljkovića, opire se svakom, pa i prikrivenom mentalnom nasilju, kako individualnom, tako i kolektivnom zagasnuću nukleusa slobodnog iskaza stava malog čoveka, usput lečeći sve one nezaceljene rane na sebi samom. Ni u razgovoru sa mnom nije ih krio…
Ovih dana shvatih zašto je vinil izašao baš tada kada je izašao, odnosno otkrih da čovek sada ima pola veka postojanja, a da kada bi se uzeo njegov beneficirani radni staž u pank rok muzici, imao bi više takvih godina, nego proživljenih u vlastitom, svakodnevnom životu. Uporno bežeći od vožnje života na leru, uzmičući od svih onih nepodopština kojih se ne želi ni sećati, Miki Radojević ima još neispričanih priča, a na koji način će ih u budućnosti predočiti, u kakvom obliku, zavisi isključivo od njega samog. Iskreno se nadam da album Na kraju skitanja nije njegov poslednji mohikanski vapaj, da isti što je prodao-prodao, da mora od nečega (nekoga) biti priteran da i dalje radi i stvara, jer čovek nikada ne može biti toliki gubitnik do od sebe samog stvoren potpadne pod starost i lenjost. Apokaliptičnosti naših mikrosvetova uvek sami doprinosimo svojom ležernošću i nezainteresovanošću za bilo što drugo što bi narušilo naš komoditet. Zato mu želim da ga i dalje svrbe prsti, da kroz zube iscedi sve ono što misli, a nešto će i stvoriti, zavredeti i snimiti. Ako mu dozvole… Ne verujem u sreću, kocku, slučaj, verujem iskreno samo u rad, teskobu i tegobu, čak i kada ne daju rezultate na prvu loptu. Talenat je tu samo da ubrza proces, povuče ručicu u veću brzinu, a tada je sve moguće, pa i da se utihnuti snovi ostvare. Miki ima još puno toga da uradi pred sobom, a mislim da ima i skim, s tim da je neupitno da ima za koga.
