Preslušavanje: Adari & Sandro Bačić – Sretne Misli

Ploča obojena ljubavlju i patinom

Daria Rac je Poljakinja koja iza sebe ima prilično bogatu karijeru, neke hitove u matičnoj zemlji, pesme snimane na engleskom, čak i saradnju sa Bobom Geldofom i daleko bi nas odvela priča o tome kako se našla u Slavonskom Brodu, kako je počela saradnju sa Sandrom Bačićem, kako je postala Adari i kako je tako dobro naučila „naš“ jezik, da se iz pevanja ne prepoznaje da joj nije maternji. Ništa manje živopisna i nadrealna nije ni priča o Sandru, Korčulaninu, koji je život na ovom prelepom ostrvu i saradnju sa nekim etabliranih hrvatskim zvezdama, vođen ljubavlju prema Slavici koju je na moru upoznao, zamenio za slavonsku ravnicu, njive i šume. E, baš ta zarazna (i staromodna) ljubav, naprosto isijava iz svake rilne ovog remek-dela od ploče.

Iako je Slavonski Brod tek dvestotinak kilometara udaljen od Beograda, odbacivši kao neracionalnu (zbog skupih poštarina, pakovanja, pa i eventualnih carinskih dažbina) mogućnost slanja preko pošte, dogovorismo se da tu „transakciju“ završimo prvom prilikom kada „odavde“ neko bude išao u Brod ili „odande“ neko u Beograd. Takav kakav sam, alav na ploče, pogotovo one dobre, a ova je već u izgledu bila baš takva, da me podseti na to potrudio se sam Sandro koji je, s vremena na vreme na Jutjub i na Fejsbuk kačio nove singlove Lane Pletikapić, na kojima joj prateće vokale peva upravo Adari.

Praveći ovde malu digresiju, da kažem i da sam u prethodnih dvanaest godina izdao dve knjige priča o pločama, u kojima sam prevashodno pisao o onima do kojih sam na najrazličitije načine došao, što naravno ne podrazumeva odlazak u prodavnicu i kupovinu istih, nego malo više nekad i nekog zaumnog truda. E, pa, potpuno neočekivano i ova priča o ploči Adari „Sretne misli“ mogla bi se svrstati u tu grupu i u neku eventualnu buduću zbirku novih priča na tu temu, ako u vremenu koje mi je preostalo, stignem da ih napišem.

U Podgorici se u aprilu održavao veliki internacionalni Sajam gramofonskih ploča i svega što uz njih ide, i noseći se dan-dva mišlju da i sam odem tamo i promovišem svoju novu knjigu, shvativši da mi je to prilično komplikovano, od svega ubrzo odustadoh, ali na listi učesnika Sajma zapazih i jedno ime iz Slavonskog Broda. O tome obavestih Sandra, a on pronađe čoveka koga inače nije poznavao i reče da je sa njim dogovorio da mu da nekoliko ploča koje će tamo odneti i dati nekome iz Beograda koga znam. I, kad smo već mislili da je sve „sređeno“ Sandro mi javlja da je taj Brođanin odustao, ali da mi ploče šalje po nekom kamiondžiji koji za dan-dva ide za Beograd, a koji će mi se javiti na telefon kada bude „tu negde“. I da sad ne dužim priču koja će, jer jeste zanimljiva, možda naći mesto u nekoj mojoj budućoj priči o pločama, a da se mi vratimo na temu o samoj Adari, zbog čije ploče sam i krenuo da pišem ovaj tekst.

Po prirodi preopširan, pogotovo ako za temu o kojoj pišem iskopam puno podataka, smatrajući da su svi važni i vredni objavljivanja, u velikom problemu našao sam se, želeći da na najbolji mogući način predstavim i samu Adari, ali i Sandra Bačića, spiritus movens-a cele ove priče. Dodatnu teškoću predstavlja mi svaki put to kad „moram“ da pišem o nečemu tako lepom, jer mi se uvek (u)čini da nemam dovoljno pravih reči ili da čak možda nisam ni dovoljno sposoban niti dostojan da na pravi način oslikam tu lepotu.

Elem, da priča bude zanimljivija, Daria Rac je Poljakinja koja iza sebe ima prilično bogatu karijeru, neke hitove u matičnoj zemlji, pesme snimane na engleskom, čak i saradnju sa Bobom Geldofom i daleko bi nas odvela priča o tome kako se našla u Slavonskom Brodu, kako je upoznala Sandra Bačića, kako je postala Adari i kako je tako dobro naučila „naš“ jezik, da se iz pevanja ne prepoznaje da joj nije maternji. Sve su to  pitanja o kojima će možda neko drugi negde pisati, kada ono što radi sa Sandrom postigne onakvu popularnost kakvu apsolutno zaslužuje.

S druge strane, Sandro Bačić je Korčulanin, najkraće moguće rečeno što se umetnosti  tiče, renesansni tip (komponuje, piše tekstove, svira više instrumenata, aranžira, producira, režira odlične spotove, bavi se grafičkim dizajnom, pa je tako dizajnirao i sjajni omot albuma o kojem ovde pišemo) koji je u pređašnjem životu sarađivao i sa nekima od velikih hrvatskih zvezda. Uz to, nepopravljivi je zaljubljenik u (retro) muziku pedesetih i šezdesetih godina, pa je kao takav imao svoje emisije i na Korčuli, a poslednjih godina uređuje i vodi „Naftalinu“, emisiju koja se emituje na 60-ak lokalnih radio stanica u Hrvatskoj. A da je njegova životna (i muzička) priča dostojna jednog romana, dokaz je podatak da je na Korčuli upoznao (i nešto sa njom sarađivao) Slavicu Mutavdžić iz Broda i, vođen ljubavlju, rešio da more i predivnu Korčulu zameni slavonskom ravnicom, njivama i šumama. I, tako je to krenulo, a da mi nemamo ovde prostora (već sam ga previše odužio) pisati o tome kako je krenuo njegov muzički rad u novoj sredini, kako je sreo Adari, ali i brojne druge likove iz, ispostaviće se, veoma žive i kvalitetne brodske muzičke scene.

I, sad već dolazimo do onoga zbog čega i pišem ceo ovaj tekst, a to je album Adari „Sretne misli“, u čijem naslovu bih ja ono „r“ u prvoj reči stavio u zagradu, jer mi se seta i nostalgija, uz sve druge atribute koje zavređuje, nameću kao najmanji zajednički sadržalac. Album sa deset pesama izdat je krajem 2021. godine za malu izdavačku kuću Nota Bene Records, a da sam ja za njega saznao tek pre godinu dana, pišući prvo o Lani Pletikapić sa kojom će saradnja doći tek upoznavanjem na njegovom snimanju. No, da se ne zavlačim (opet) u još jedan rukavac, da kažem da su Lana i Sandro nedavno kompletirali Lanin prvi album, o kom ću, opet retroaktivno i opet sa zakašnjenjem, pisati nekom drugom prilikom. A pošto se u oba slučaja radi o muzici koja ne zavisi od pomodnih tokova i slušaoce osvaja po sistemu „tiha voda breg roni“, čvrsto ih već na prvo slušanje hvatajući u zagrljaj iz kog više nikad neće moći, niti će želeti, da ga se oslobode, za njega još ima vremena.

I da se kasnije ne bih ponavljao, sve pesme na albumu komponovao je, aranžirao i produciorao Sandro Bačić, koji u nekima od njih svira gitaru, bubanj ili trubu (nekad i sva tri pomenuta instrumenta), a pored njega (u devet od deset pesama) zvuk boji izvanredni pijanista Paul Kempf (koji na nekim numerama svira i orgulje); da su na basu Filip Križan i(li) Tin Džeferdarović koji u nekim numerama svira kontrabas, da je za fine radove na gitari zadužen Vladimir Jevicki, a da se u pojedinim numerama, kao bras-sekcija ili pojedinačno pojavljuju Marko Rušnov (saksofon), Matija Šeremet (truba), Ivan Luladžić (trombon), kao i violinista Krešimir Ivančić, a posebno mesto u četiri pesme ima harmonika koju svira Vinko Didović, asocirajući na francusku šansonu, ali i bojeći svaku pesmu posebnim tonovima. Priča za sebe su efektni prateći vokali koje pored same Adari peva i Sandrova supruga Slavica. I, ono što se poput crvene niti nameće kao zaključak, je činjenica da orkestar bukvalno u svakoj pesmi zvuči toliko uigrano, toliko nesputano, a opet precizno, sa filigranskim i „tačno gde treba“ pasažima svakog od instrumenata, da se ima utisak kao da „sto godina“ sviraju zajedno, kao da su jedan „organizam“ i kao da su svi naprosto očarani muzikom koju stvaraju. I, ja ne znam da li su svi oni Brođani, ali bih voleo da jesu, jer to zajedništvo (većina njih je zastupljena i na Laninom albumu), kojim postižu neverovatnu toplinu i iskrenost zvuka, nudi utisak kao da su neka skladna porodična manufaktura. Što u neku ruku i jesu, jer, da dodamo i to, većinu lepih i nepretencioznih, setnih ali ne i patetičnih, tekstova napisao je sam Sandro, osim jednog koji je pisao Marcel Lončarić, tri koja je napisao zajedno sa suprugom Slavicom i dva čije je autorstvo podelio sa poznatom književnicom Oliverom Skoko. Što je, opet, priča za sebe, jer upravo se Olivera proslavila svojim sjajnim (nagrađivanim) romanom „Korčulanski đir“, što znači da su se upoznali tom korčulanskom linijom i, kao što se kod Sandra očito podrazumeva, time je stekla pozivnicu za ovaj „porodični“ projekat.

Album otvara pesma „Mjesto za mene“ (u čijem spotu glumi Lana koja je time i postala deo ove ekipe), a aranžman sa Sandrom deli Vinko Didović, virtuoz na harmonici koju (inače) ne svira u ovoj džeziranoj, naizgled staromodnoj, ali kompleksnoj i atraktivnoj vremeplov-pesmi kroz koju kao najlepši začin provejava klavir Paula Kempfa. Džezirane su i neke druge pesme na albumu, pre svih „S druge strane posteje“ s korenima u bluzu, koju začinjava predivna harmonika Vinka Didovića, kao i suptilno i filigranski snimljeni prateći vokali. Pesma „Znam da voliš me“ je jedan pomalo sanjivi i suptilni tango, u kom se uz kontrabas, prepliću zvuci harmonike i violine. „Uspavanka“ i „Pjevaj“ vratiće vas u detinjstvo i podsetiti na neke divne (ne samo) dečje pesme Zdenke Vučković, ali i kasniju Sandrinu pesmu „Božićna priča“, urađenu za Lanu. „Sanjam te“ je hitoidna pop-pesma, a „Na dalekoj obali“ još jedna džezi-balada, sa divnim pratećim vokalima i efektnim klavirskim i gitarskim pasažima.

Priča za sebe je čistokrvna rokenrol pesma „Jučer još“, sa duvačkom sekcijom i adekvatnim pratećim vokalima, urađeno svedeno da ne remeti celinu albuma, a koju bih i te kako voleo da čujem i u (naj)tvrđoj rokerskoj verziji, jer ima sve potencijale za to.

I, da sumiramo; ove muzički prilično raznorodne, a stilski do perfekcije usklađene i izvedene, pesme čine sjajnu organsku celinu, koju sa uživanjem možete slušati od prve A do pete pesme na B strani ploče, a da ni u jednom trenutku ne poželite da ručicom gramofona neku od njih preskočite. I, za divno čudo, sa svakim slušanjem svaka pesma će vam sve više ulaziti pod kožu i u dušu i, uočavajući brojne suptilne minijature koje na prva slušanja možda niste ni primetili, sve više će vam se sviđati. A koja najviše, zavisi već od ličnog ukusa, ako ga imate. A ko ukusa nema, za njega ova ploča i nije.

Osim da su stilski iz nekog drugog (nama starijima lepšeg) vremena, ove pesme kao da dolaze i iz nekog drugog, sretnijeg i setnijeg, sveta u kom je muzika imala mnogo veću važnost i kvalitet, a nije pravljena samo za puku zabavu.

Ne znam kako su Sandro i Adari prošli sa ovom pločom u komerijalnom i smislu popularnosti, ali se već na prvo slušanje oseća da ta muzika i nije rađena iz komercijalnih pobuda, nego iz čiste nepatvorene ljubavi i da je ekipa koja je stvarala iskreno uživala u tome. Baš kao što uživam i ja svaki put kada bilo koju od ovih pesama čujem. Jer, ovo je muzika za Easy Listening, da vas polako i zauvek osvoji. I, ako sam već, ostavljajući ga sa strane, dok sam radio neke poslove čiji su mi rokovi „visili nad glavom“, želeći da mu se potpuno posvetim, ovoliko dugo „pisao“ ovaj tekst, suočavajući se sa nečim tako iskonski lepim, na kraju ne mogu biti zadovoljan samo činjenicom da u svom vokabularu ne posedujem dovoljno hvalospevnih epiteta kojima bih svoju očaranost dočarao.

I, da, ne znam da li Sandro, Adari, Lana i njihova sjajna brođanska ekipa muzičara nastupaju u živim svirkama, ali bih, više nego mnoge druge etablirane zvezde, voleo da ih vidim i čujem u nekom intimnijem prostoru, možda i na nekom od (srećom) sve brojnijih džez-festivala.

Lana Pletikapić i Sandro Bačić: Lepo, setno i nostalgično 

Tags: Adari, Lana Pletikapić, Sandro Bačić, Sretne Misli