Kao da je sva tišina ovog sveta zalutala u dušu pomenutog čoveka, bića koje okruglo šezdeset sedam godina korača planetom, a skoro pola veka bavi se muzikom kroz jedan specifičan pristup, ponekad i ne na baš razumljiv način za široke mase koje očekuju vrhunsku zabavu na lagan način. Njegovo poimanje muzike, nošene poetskim tekstovima i sve ono što sniva duboko, intimno, u njemu, ili bar što pokušava skriti na jedan ekscentričan način, ocrtava sam naslov ovog teksta. Kroz sopstveni vokal dostojanstveno izražava različite tuge, kroz dodire ovozemaljskog i metafizičkog stvaralaštva ulazi u neiscrpnu moć prkosa vlastitom egu, kao da pokušava otključati stare železne ćelije i iz nje pustiti duhove prošlosti. U svima nama oni tihuju i čekaju pogodan trenutak. Ko god misli drugačije ili ne želi upoznati sebe ili neistinom prikriva svoje tragove…

Nick Cave i njegovi The Bad Seeds krajem ovog leta izdali su novi album Wild God. Sve tekstove na albumu napisao je Nick, a muziku za sve pesme zajednički su uradili on i Warren Ellis. U deset veoma raspevanih i rasviranih tema, Nick je uspeo, ovaj put, da svu onu bol nekako sklupča i izbaci iz sebe, tako da je ovaj album poprilično različit od prethodnog.

Sve se to da lako nagovestiti već u prvoj pesmi koja otvara izdanje, Song of the Lake u kojoj Nick pušta glas snažno, energično, kao da se sjedinjuje sa samim bendom. Čvrsto su svirački i tekstualno izuzetno nadahnuti. Jezero stoji tu gde je, oko njega su prohujala dešavanja, starac pogleda uprtog u vodenu površinu posmatra lepotu devojke koja svojim dodirom rastvara mirnu površinu vode.

Sledeća je Wild God, velika, prelepa ptica koja leti i pliva kroz himne i molitve, stremeći da spusti svoj duh na celu, trulu planetu, postavljajući pitanje je li se Bog umorio i da li se oseća usamljeno. Naravno da mu nije lako sa nama, kao što je nama još teže sa samima sobom. Sjajno otpevana, sa izuzetno lepršavim finišem. Svi se mi prvo sahranimo u sopstvenom sećanju…

Treći song na albumu je Frogs, jetka stvar, koja tekstualno prosto razara, kroz nju plivaju ljubav, bog, strast, tuga, sve to obloženo kroz nedeljno jutro. Dok u pozadini lagano sve vreme udaraju zvona, stiče se utisak kao da se meša kišno jutro sa prvim pahuljama snega. Ideju o samoj pesmi Nick je izvukao iz songa Krisa Kristoffersona, nedavno preminulog pevača i glumca. Naime, ona govori o starom razbojniku koji šutira konzervu niz drum, odnosno Nick se veoma vešto poigrao sa idejama da se obe dešavaju istovremeno. Sama numera počinje bolno, aludirajući na biblijski sukob Kaina i Avelja u Starom Zavetu, u kome Kain ubija svog brata zbog toga što njegova žrtva nije prihvaćena od ćudljivog božanstva. Zadivljen i ljubavlju i bolom, Nick pokušava da ispuni svoju opustelu dušu novim snovima, što će se reći da život uvek ide dalje, ne mora značiti da ide i tamo gde mu je bolje, ali ide…

Joy je naredna na albumu. Reč je o klasičnoj Caveovoj izvedbi, gde sva veličina njegovih tekstova biva utaložena kroz njegov recitatio, odnosno jednostavno deklamovanje sopstvenih istančanih otisaka čulnosti, a muzika je tu samo kao tihi oganj koji klavir stvara… Kroz prozor mu se javljaju šapati koji kazuju bol, čežnju i tugu, divlji duh nosi reči srdžbe, a svi očekuju radost i pomilovanje… Sama tema nimalo ne odiše radošću.

Final Rescue Attempt je naredna na albumu. Nežni nokturno kao da spaja turobno povečerje sa vetrom u kosi voljene osobe, more i opet ta dosadna kiša… U četiri minuta srećnih misli kao da je sve ono što je kroz stisak ruke i nečujni, smireni, šapat, iziskrilo na penušavi morski val.

Conversion je sledeća tema koja u petominutnoj svetlosti ljubavi kao da se u prvoj polovini bavi nekakvim mirom u samom sebi, a onda biva plamen, kroz dodir, reč i duh. U drugom delu, hor uzima primat, dok se Nickov glas lagano vraća u drugi plan. Zaista, fascinantno deluje spajanje glasova u jedan ogromni plamen koji se uzdiže ka nebu.

Cinnamon Horses tonovi kao da su zaista zaplesali sa cimetnim konjima među drvećem od terpentina, među obrisima od zamka koji se sve više pretvara u ruševinu… Još jedna lagana zbirka sete koju završava prateći visoki ženski vokal, moćno i razborito. O nadahnuću ne treba ni govoriti. Long Dark Night je još jedna tužna storija u nizu, noć, duga kao godina…

Zvonki Nickov glas i klavir su pravo merilo za jednu nežnu, kratku, poemu. O Wow, O Wow (How Wonderful She Is), je tema koju je Nick posvetio svojoj bivšoj devojci, kroz traku ljubičica u njenoj kosi priseća se svih onih zajedničkih, bezbrižnih, trenutaka. Oštar glas i umereni ritam, rasvirana pesma i još jedna mala oda ljubavi koja je prekinuta zbog prerane smrti devojke koju je nekada voleo.

Album zatvara As The Waters Cover The Sea koja se nadovezuje na Song of the Lake s početka, odnosno spajanje dveju vrsta voda u jednu celinu. Kratka pesma koja rečito zbori da je svima nama, a pogotovo ovoj urušenoj planeti, neophodan mir i da, dok vode pokrivaju more, stići će lepe vesti. Eto, malo optimizma i vedrine uz nadahnuće Nicka Cavea.

Inače, Nick Cave nastupa u jednoj neprekidnoj sesiji života, kao vuk samotnjak na dalekim obzorima opustošenih planina, bez cilja i planiranih događaja, gde samo zalazak sunca hrani mu dušu za sledeći jutarnji zrak koji mu daje neku odavno zagubljenu dečačku nadu, pretvorenu više u vapaj no stih. Životne tragedije koje nosi u sebi ne mogu prikriti taj ubistveni naboj koji ga drži na istančanoj niti, hazarderski i pustolovno do poslednjeg trzaja tela i mimike lica.

Ovaj australijski brodolomnik odavno nas je kupio svojim ogolelim istinama koje ne prijaju svakom uhu. Probuđene balade, ti poslednji plesovi u oholoj ljudskoj otimačini svega onoga što mu ne pripada, utemeljene u jednom dodiru na klaviru, Nick je ispevao u četrdeset pet minuta muzike koju je predočio na opisanom albumu. Na kraju oda životu, to je čekanje surove jeseni na kočijama bez praporaca, bez konja i amova na njima. Te kočije nikuda ga odvesti neće i on to zna, svoj čemer i samoću veliča na drugi način kroz neizgovorene reči: ipak, još uvek sam živ. Kakav takav, ali je tu i deo je nas, više no što mi znamo o sebi, ali puno manje nego što on očekuje od nas. Ne tražeći razumevanje za svoj pohod ka istini, Nick nudi stvarnost, ogoljenu i pročišćenu, no ipak, na samom kraju, ostavlja barem tračak nade za nekakvo preživljavanje.

I kad sklopi stranicu po stranicu svog životnog puta, ostane sam protiv sebe, nikada jači od ugarka što mu dogoreva na dlanu, ni slabiji u krošnji grana što mu se na mesečini isijava, dok tiho škripi noć zagrljena u rukama ljubavnika na čunu koji ih poslednji put vodi do jutra ljubavi, Nick će znati čemu je i kome posvetio vreme. No, iskreno se nadam da je ovo ostvarenje Wild God novi stepenik za Nicka, kome će konačno i osmeh zatitrati na licu, ma kakav mali bio… Ipak, on između sumnje i vere u sebe bira neki sasvim treći put, malena lucidnost jednog poete biva prožeta izatkanom voljom u veru drugih ljudi, ma kakvo okruženje mu bilo na putu. U svemu tome, muzički besprekorno, mu je pomogao njegov bend The Bad Seeds, koji ga je u notu ispratio za sve ono što je Nick želio sloviti kao pravi vođa jedne skupine ljudi, dovoljno rečit o prošlim stradanjima, ali ostavljajući mogućnost pobede razuma u svakom individualnom biću koje uspravno korača.

Što se same kritike albuma tiče, ona je izuzetno pozitivna, što govori i sam njegov plasman u vrhove top lista, a naravno da ni naš region nije izuzetak. Na kraju želim napomenuti da je ovo jedan album koji je pažljivo brušen, a kako ulazimo u poslednju četvrtinu ove godine, lako se može destiti da Wild God bude, ako ne najbolji, ono jedan od najboljih albuma ispisanih u 2024. godini. Namerno sam napisao “ispisanih” jer u nepreglednom moru izdavanja svega i svačega, nad muzikom, ali pre svega, nad stihovima Nick Cavea, moramo se duboko zamisliti. Melodičan, na momente i živahan, na samom kraju albuma protura onu nit optimizma koja iskri ubeđenjem da će ljudskost ipak izaći kao pobednik. Nadamo se da nećemo predugo čekati na taj čin…