Sintezis kao nada

Šta se desilo saznao sam mnogo godina kasnije kroz telefonski razgovor. Stranci su tada prolazili kroz čaršiju, čuli su muziku Sintezisa koja je dopirala iz radnje. Stali su zaprepašćeni, iznenađeni posebno kada su čuli zvuk gajdi, čak su i ćaskali sa zaposlenima…

Muzičari su često dolazili i isprobavali ih, a neki bi i kupovali, pogotovo kada bi saznali ko je majstor koji je napravio instrumente. Na vratima radnje stajalo je ime i telefon odgovorne osobe, u slučaju požara, zemljotresa, krađe… da ima kome da se javi.

I tako je jednog leta moj kućni telefon zazvonio oko 04:00 ujutru. “Ovo nije na dobro?” – rekao sam sebi. Sa druge strane telefona je bio neko iz Policijske stanice „Bitpazar” – „Dođite u Staru čaršiju, radnja je opljačkana, na njoj je bio vaš broj telefona, verovatno ste vi odgovorni”. Evo me tamo oko 05.00. Sačekali su me policija, komšije iz semenkarnice „Makedonija” i iz Burekdžinice, koje su bile preko puta prodavnice, i dva ulična psa koji su jeli ostatke bureka. Vidim, razbijeno staklo sa izloga koji je bio ispražnjen, instrumenti su nestali. Otključao sam, napravili smo Zapisnik. Nedostajale su 4 gajde, 4 zurle, 3 kavala, video kasete i nosači zvuka grupe i muzičara Sintezis, Angele Dimevski, Stefče Stojkovski – Makedonski i Leb i Sol – Antologija. Ukupna šteta, oko 7.000 maraka, ogromna suma za ono vrijeme.

Policajci su otišli, a ja sam počeo da sređujem izlog. U radnju je ušao komšija iz Semkarnice. Spavao je u toj Semkarnici na spratu iznad, imao je sobu i toalet i tačno je video šta se desilo. Kaže mi da su bila dva muškarca i dve devojke i da su svi govorili engleski. Izvadio je koverat, u kome je bilo oko 8.000 maraka “Ovo su mi dali da vam predam za instrumente, nosače zvuka i staklo sa izloga“, rekao mi je. „Jesi li ih video ranije?“ Rekao mi je da ih nije video i nasmejao se. Bilo mi je lakše, tim novcem sam platio instrumente majstorima koji su ih napravili, staklo sa izloga i nosače zvuka. Na kraju mi je ostalo 10-ak maraka.

Šta se desilo saznao sam mnogo godina kasnije kroz telefonski razgovor. Stranci su tada prolazili kroz čaršiju, čuli su muziku Sintezisa koja je dopirala iz radnje. Stali su zaprepašćeni, iznenađeni posebno kada su čuli zvuk gajdi, čak su i ćaskali sa zaposlenima. Imali su sreću da je dva dana kasnije Sintezis imao koncert na otvorenom u Bitolju, kome su prisustvovali. Ta muzika, koja inače potiče iz makedonskog božanskog nasleđa, ta gajda, taj kaval, ta zurla, toliko ih je pogodila, i u tom trenutku su poželeli da imaju takve instrumente, da na njima sviraju. Hteli su da ih kupe od muzičara Sintezisa, ali ovi ih nisu dali. Palo im je na pamet da takvih instrumenata ima u radnji „Makedonska knjiga” u Skoplju.

Posle koncerta su otišli ​​u Skoplje, videli moj broj na telefonu ispred prodavnice i tražili me. Tada nije bilo mobilnih telefona da bi me mogli naći. Bio sam tada mlad, šetao kroz Skoplje do kasno, a kada sam došao kući nisam imao pojma da me neko traži. Šta su uradili? Nogom su razbili prozor, izvadili šta im je trebalo i koverat sa novcem hteli da stave u prodavnicu. Ali komšija je iskočio iz prodavnice semenki i dogovorili su se da preda koverat. To sam saznao dvadesetak godina kasnije, tada su već postojali mobilni telefoni. Zvoni moj mobilni, a na njemu kanadski pozivni broj. Dižem telefon, a odatle mi se javlja muški glas sa nekim iskvarenim makedonskim. „Zdravo, moje ime nije važno. Moram da ti se izvinim što sam razbio staklo i uzeo instrumente. Nadam se da si dobio novac koji smo ti ostavili. Tvoje instrumente držimo po kući, niko nije naučio da svira, ali kad se okupimo, uvek slušamo Sintezis, a kad se čuje zvuk zurle, kavala i gajde, uzmemo instrumente i pravimo se da sviramo, na tu bezvremensku muziku. Nećes verovati, ali svi ostali koji su bili sa mnom su stranci i osećaju muziku kao da su rođeni u Makedoniji. Zaista je vole, kažu da im daje nadu. Moj otac je govorio da bi pre smrti hteo da čuje gajdu kod kuće, to je gajda koju sam doneo svom ocu iz dućana. Celu nedelju nije prestao da plače, podsećala ga je na njegovog dedu kada su živeli u Makedoniji. Sa njom smo ga sahranili. Još jednom, izvinite i sve najbolje.“

I tokom tog 20-minutnog razgovora ispričao mi je kako su mislili odakle da nađu te instrumente te noći u Skoplju kada su razbili izlog. Ona ključna reč koja mi je nedostajala da nekako uhvatim vezu između zvuka gajde, kavala, zurle i publike su mi dali ti stranci, a to je bila NADA. Ali ne ona svakodnevna nerealna, lažna, hladna nada koja ruši, oduzima, nego ona topla nada koja daje veru, koja te uzdiže u iščekivanju nečeg stvarno boljeg, ta makedonska nada koja tinja u Nama, zakopana zaboravljena, pa otkopana, ona koja je kao čista sirova makedonska duša, jednostavna u svojoj lepoti.

Ono kako mi osećamo tu tradicionalnu muziku, zapravo je ono kako nas stranci vide, kako osecaju nadu kroz muziku. I zato svi vole taj zvuk, kako u svom tradicionalnom izdanju, tako i na onaj moderan način na koji ga Sintesis prestavlja. Sintezis zapravo reotkrivaju tu muziku i čini je dostupnom svima.

A njihovi koncerti su neverovatni, što se vidi po reakcijama frenetične publike. Gledao sam ih nekoliko puta čak i u inostranstvu, gde nije bilo Makedonaca na njihovim koncertima i svuda ta neverovatna interakcija sa publikom. Ima nešto u njima što ne daje mira, što vas potpuno razoruža, tako da publika igra i plače i smeje se u isto vreme. Tako je bilo i 25-og oktobra 2024. kada je Sintezis proslavio 40 godina postojanja. Puna sala u Makedonskoj filharmoniji. Fenomenalna organizacija producenta Mani iz “Bagi produkcije”, gde se mislilo na svaki detalj.

Koncert počinje, izlazi ceo orkestar sa svoja tri fantastična zenska vokala. Svi su obučeni u crno. Prva pesma i odmah udar direktno u glavu, vatromet zvuka zurla, gajde, kavala, 7/8 ritma, bubnjeva, vokala, publika je već na nogama, vidi se zadovoljstvo, oduševljenje u njihovim očima. „Pominuvam, zaminuvam“, „U naše selu cesma golema“, „Kirađice mlado jabandjice“, „Reka gazij mlado mome“, … sve biser za biserom, teku pesme, stoji vreme. U jednom trenutku ostaju samo muzičari, bez vokala, ona šestorica (Goce, Šute…) oni koji pomeraju svetove, i svi su tako uigrani, deluju moćno, a u pojedinim trenucima se oseća i džez improvizacija, kalabalak zvukova s tim narodnim instrumentima i klavijaturama, bubnjevima, gitarom, tamburom i basom. Svaka čast, dižu muziku na novi nivo, a te tri dive, kojima se pridružila i četvrta (koja ne živi ovde), hvataju taj iskonski makedonski vokalni zvuk, kao da ste usred sela pre 100 godina. Prolaze i gosti na sceni, i to nisu bilo ko, nego jedan Naum Petrevski, jedan Vlatko Stefanovski, jedan Boris, jedan Oliver Belopeta, falio je još Dautovski da zaokruže čitav krug od 40 godina. Dva i po sata, kao dvadeset pet minuta. Kraj koncerta, niko ne ide, ovacije publike nekoliko bisova, punooo suza radosnica. Ne znaš ko je srećniji, oni – Sintezis gore na bini, ili ona publika dole, i u svima njima se osetila ona tako potrebna NADA koja poslednja umire.

 

Tags: Sintesis, Skopje