Tom Waits, specijalni izveštač iz srca subotnje noći
Biti spontano hladan i nezainteresovan za bilo šta, osim za vlastiti kreativni sunovrat, stidljivo izvlačiti cigle iz sopstvene životne arhitekture, no uspeti izživeti nekakav urođeni stajling, bez patetike i lažnog samosažaljenja, nije lako nositi na plećima, no još je teže i neizvesnije tajiti nešto takvo duboko u sebi, a trajati, odnosno barem pokušati to. Spojiti poetu, novelistu, muzičara i vokalnog intepretatora kroz vizionarstvo čoveka sklonog alkoholu i duboko ogrezlog u duvanskom dimu, još je teži zadatak. Ali nije i nemoguće.
Tom Waits je, po meni, spoj hemigvejske lucidnosti, dilanovske upornosti u sagledavanju malih stvari iz kojih se izvajaju velika dostignuća, morisonovske opuštenosti iz koje je razvio svoj pripovedački stil do granica nihilizma, uzgred ne zanemarujući i sukobe sa samim sobom. Pored bluz elemenata u svojoj muzici, pogotovo u ranim karijernim izlivima emocija, nalazimo i odlične džez varijacije na kabaretsku muziku, te fanki umetke uz neizbežni delta bluz kome je sklon, Tom Waits stvorio je sopstveni način iskazivanja doživljaja kroz specifičan vokal.
I tako… Prođe tačno pola veka od kako je izdao jedan zanimljiv album, možda najviše ocrtavajući tu nekakvu turobnu notu njegovog karaktera u najavi. Reč je o ploči “The Heart of Saturday Night“, inače njegovom drugom albumu. Bežeći od realnosti, više od sebe samog, Tomova naracija ispraćena klavirom, basom koji dobuje po glavi poput tempirane bombe, te udaljene trube u daljini, stvara jedan uspešan maštoviti prostor u kome se odvijaju svakodnevne scene smeštene, u tadašnji, noćni život. Jednostavna barska muzika, uz čašu viskija sa ledom, svakog samca tera u novi depresivni izazov. Ne manjkajući mu zamračeni prostor iz koga izranja kao otužni klovn, već delimično izgrađen kao muzičar u svojim središnjim tridesetim godinama, naslovnu temu uradio je kao omaž Džeku Keruaku, američkom književniku, romanopiscu i pesniku, ali i začetniku tzv. bit generacije.
U nosećoj temi, u dane vikend odmora, nakon izvršene isplate za nedeljno nadničenje, vozeći stari automobil, mladi čovek traži provod i ljubav barem za to veče. Uredno odeven, ima novca i želi svoj, svakonedeljni, lutajući provod kroz mnoge barove koje nudi veliki grad. Sve ono što se skupljalo u njemu tokom celonedeljnog radnog angažmana, treba se izbaciti subotom uveče, kroz duvan, alkohol itd. Jednostavno, njemu je subota san kroz koji beži od svakodnevnice. Potičući iz okruženja radničke klase, sam Tom peva o svim tim pokušajima vlastitog prebega u nova, srećnija okruženja. Uz gitaru, jasan vokal, bez naprezanja ređa stihove na prijemčiv i pitak način. Kako me podseća na Springstinovu Nebrasku, nastalu gotovo deceniju kasnije. U tih nešto malo manje od četiri minuta ispovesti svakodnevnog momka, krije se sve ono ružno što sam kapitalizam, kao formacija, nudi i odgaja.
Fotografija Toma Waitsa na zadnjoj strani omota albuma iz 1974“The Heart of Saturday Night”
Autor: Scott Smith
Slušajući jedan kompaktan album, ne mogu se oteti utisku razočaranosti i promašenosti. Nesporno je da se Tom igra rečima, muzikom i instrumentima prisutnima na njemu. Ništa kod njega nije u prvom planu, ništa nije rasvetljeno do kraja, ni stih ni muzika, ali je sve to upriličeno na jedan udarnički način, onako sklisko, ranjivo, ali ne i površno.
Jačina njegovih reči merljiva je samo sa njegovim težačkim glasom. Predstavlja nonšalantnog gubitnika sa skrivenim, ciničnim, osmehom na licu, no to nije sve. On se bori sa samosažaljenjem, onako utihnuto sam i životno neraspoređen u okruženju i većih gubitnika no što je on.
U jedanaest sličnih tema, u trajanju od skoro 42 minuta, razvio je jedan oskudni rivalitet sa jačima od sebe, poput duvana, alkohola i ostalih načina sklanjanja od sive svakodnevnice. Lično raspoloženje mu je nepromenjivo, nema radosti, na litici života on kao da ispija poslednju čašu otrova. Realizacije njegovih snova nema, naprosto oni i ne postoje. Turbulencija između njegovih želja i ostvarenja istih ostavljena je na barskom šanku, u zadimljenoj prostoriji ranojutarnjeg razilaženja benda nakon poslednjih džez tonova i prvih tračaka nedeljnog sunca.
Njegov, kako neki kažu, specifičan peskovit glas, odaje smirenost, ali udari srca su tako raspoređeni kao da oštre misli izdubljene iz očaja, bez snage da pokidaju sve one negativne veze prosute po jutarnjim ulicama svih velikih gradova. To su dešavanja od pre pola veka, ali ni danas im se ne može oduzeti aktuelnost, bez obzira što su se vremenom sve subote pretvorile u svakodnevna pustošenja alkohola po barovima i klubovima, gde se drugačija muzika sluša, no očaj je uvek isti. Tih i pretenciozno bolan. Iz tih razloga The Heart of Saturday Night je za mene odličan album. Pouzdano znam da sam autor ne misli tako. Ali, da li je to uopšte bitno za ovu malu storiju, ako ga preslušate možda i saznate koliki može biti raspon čovečje tegobe.
