Vremeplovom do buntovnih 80-tih: Više od četiri dekade benda W.A.S.P
Luka Beograd 11.7.2025.
Ako zamislimo začarani krug svojevrsnog bunta, enormne energije i gotovo opipljive harizme, a sve to protkano emocijama, kao tankim nitima paukove mreže čvrste poput kevlara, jasno je da iz takvog začaranog kruga nema izlaza – on je W.A.S.P!
U tom krugu se za ruke drže oni, koji su živeli osamdesetih punim plućima i udisali sve njene draži, ali i oni rođeni u novom milenijumu, i koji nisu ni slutili da će imati prilike da ugledaju mračnog gurua, a koji je i dalje deo njihovog odrastanja. Naravno, reč je o neponovljivom Blackie Lawless-u, vođi W.A.S.P nacije, kojoj ponosno pripadaju fanovi širom planete.
Podsetimo se, postava benda formirana je 1982. godine, dok je debitantski album objavljen 1984. godine. Od samog početka izdvajali su se svojim šokantnim nastupima, naglašavajući ono iskonsko, tamnu stranu i životinjski nagon koji je svojstven svima nama, hteli mi to da priznamo ili ne.
Ovogodišnja turneja, omaž je istrajnosti i zadržavanju upečatljivog identiteta kroz više od četiri decenije, a naša prestonica je imala privilegiju da 11. jula ugosti ove heavy metal velikane nakon 16 godina!
Koncert je otvoren pesmom I wanna be somebody, koja je, kao šibica bačena na petrolej, razbuktala sve prisutne, a plamen je sa svakom narednom numerom bivao sve veći! Usledile su LOVE machine, The Flame, Hellion… dok je balada Sleeping in Fire zasigurno pokrenula emotivnu lavinu. Bio je to najprijatniji „pakao na Zemlji“ koji je trajao nepunih sat i po vremena, što bi zapravo i mogla biti jedina zamerka fanova, s’ obzirom na to da je zvuk bio fenomenalan, a čitava organizacija koncerta od strane Hengtajma bila za čistu desetku.
Dodatak albumu One, bili su hitovi Blind in Texas, a čini se da je prilikom izvodjenja pesme Wild child adrenalin dosegao maksimum. Publika je sve vreme pevala sa bendom, i makar na kratko, odlutala van okvira stvarnosti.
Blackie, koji je u sedmoj deceniji života, i dalje peva uživo, glas mu je prepoznatljiv, žestok i prodoran. Ostatak benda, Mike Duda (bas), Doug Blair (gitara) i Aquiles Priester (bubnjevi) uigrano i precizno izneli su celu set listu.
Scenografija, iako u dosta blažem maniru, bila je teatralna – mikrofonski stalak u vidu skeleta, projekcije iz 80-ih, a snažni gitarski rifovi grmeli su Lukom Beograd.
Za sve prisutne, ovo veče je bilo više od koncerta – bilo je to putovanje kroz vreme. Vratili su nam sirovu energiju sa ploča, kaseta i zakrpa. Živeli su u prošlosti, i učinili su da prošlost živi. Ako se ovakav spektakl i ne ponovi, ovaj će nam biti urezan duboko u sećanje, jer smo, kako je rekao i Blackie, postali deo istorije.
