Jedan “Osmijeh” za Dimeta
Dime je došao, skoro niotkuda, na to letovanje kod svoje bake Mice, koja je živela 4 kuće dalje od moje. Bili smo veoma bliski generaciski, a to leto je za mene bilo jedno od najboljih ikada.
Nismo se poznavali ranije, roditelji su mu se nekoliko meseci pre porođaja preselili iz Makedonije u Hrvatsku, a od tada nije došao celih 14 godina.
Dani i noći tog leta bili su nezaboravni. Poput nomada, peške krenemo od naselje Vlae do brane Matka, na reci Treska, sa dve naduvane automobilske unutrašnje gume na ramenu, zatim se popnemo na jednu gumu nakon brane i putujemo tačnije – plovimo) preko reka Treske i Vardar do naselja Vlae (nekih 20 kilometara). Usput stanemo kod bazena „Saraj“, kod drvenog mosta kod stadiona „Jugokokta“ i konačno siđemo na gvozdenom mostu između Vlae i Nerezi, sa kojeg smo morali da skočimo (ako hoćete da plivate, morate se dokazati, morate skočiti) zajedno sa legendama iz okoline.
A ni noći nisu bile mirnije, po tim diskotekama u parku. Tokom jednog od tih preskakanja ograde diskoteke (nismo imali para da platimo karte), izbacivači su uhvatili Dimeta i mene. „Sada se šamarajte između sebe“, bilo je pravilo izbacivača. Dime je umesto mene ošamario čuvara, ja onog drugog i tako smo se potukli sa njih desetak. Bili smo pretučeni, ali nismo bežali, nismo se šamarali između sebe, već na muški način, mi protiv svih. Prijateljstvo koje se dobije jednom u životu, sve ostalo je imitacija.
Ako bih mu rekao da idemo negde (ili on meni), bez pitanja gde, šta ili zašto, se kretalo – i šta bude neka bude. Naravno, poznavali smo se dovoljno dobro da ne bismo napravili nikakav protivzakonski prekršaj. Dime je odrastao bez majke, tamo u Zagrebu, majka mu je umrla kada je imao samo nekoliko meseci (tri) i nikada nije osetio takvu vrstu ljubavi. Ponekad bih ga uhvatio takvog, izgubljenog u mislima, dok hodamo ulicama Skoplja, a on se zagledao u neku majku i dete, nekad bi mu potekla suza, a nekad bi mu samo tvrdoća zablistala u očima. Govorio mi je da je se uopšte ne seća, stalno se pitao da li ga je majka ikada volela, tražio je dokaz njene ljubavi.
Znajući da sam previse u muzici, dao mi je brdo ploča, spakovanih u kutiju, koje je njegova majka kupovala i slušala. Dugo je nisam otvarao. Najlepše leto je prošlo, Dime je otišao u Zagreb, a meni su ostala sećanja. Nadao sam se da ćemo sledeće godine napraviti reprizu, ali nismo se videli ni sledeće, ni bilo koje godine posle toga. Ponekad novogodišnja čestitka i to je bilo sve.
Njegova Baba Mica svratila bi kod nas, da bi mi rekla da je dobro i da me pozdravlja. Vreme leti, čitavu deceniju i po.
Saznali smo da se Baba Mica poslednjih 10 dana ne oseća dobro. Otišao sam tada kod nje, rekla mi je da joj je došlo vreme prerano, a mogla je još, ali dotuklo ju je kada su joj rekli da je Dime poginuo nekoliko dana ranije. Dime, onaj sa kojim sam sazreo onog leta, onaj koji me je učinio onim koji jesam, onaj koji mi je dao veru u prijateljstvo, moj najbolji prijatelj Dime je preminuo. Jako me pogodilo. Izbegavao sam da vidim ljude, samo one koje sam morao, i to je trajalo i trajalo. Sedeo sam zatvoren u sobi i puštao ploče na Tosci (gramofonu). Imao sam puno ploča, imam ih još, i puštao sam ih beskonačno. Jedne od tih neprospavanih noći, ispod tih gomila zapisa, naišao sam na paket, paket Dimetove majke.
Otvorio sam ga, a unutra je bila gomila singlova. Među njima i Grupa 220, sa nekoliko pesama, u žuto-narandžastom omotu i nekoliko muzičara u psihodeličnim šarenim odelima slikanih negde uz jadransku obalu.
Na plastičnoj ploči, u sredini, nalazio se krug/rupa i prostor sa narandžastom nalepnicom na kojoj su bili ispečaćeni nazivi pesama, a u tom prostoru je rukom napisano „Dime, mama te voli najviše“, „Dime, mamin osmeh“, „Dime, osmeh mog života“ i sve to prekriveno milionima malih srca, cveća, osmeha u raznim bojama, ukrašenih onako kako majka ukrašava…
Kakva je to samo slika, ona bolesna pred smrt, sva isceđena, sasušena, puna bola, pred njom gramofon, sluša pesmu „Osmijeh“ Grupe 220 i izliva svoju dušu na ploču. Pored nje, Dime, beba od nepunih mesec dana, tu je Dimetov otac, koji pokušava da joj ublaži bol, koji plače, polusvestan svega oko sebe. Jedina stvar koja je u tim trenucima davala nadu njegovoj majci bio je Dime i njegov osmeh. Zato su ga od tada zvali Dime the Smile. A ta pesma je tako prosta i govori o jednostavnom osmehu koji sija: Ko Sunce što sja kroz dan, ko Mjesec žut što noću sja… / Ne mijenjaj nikada svoj osmijeh blag, čuvaj ga, on je sve što mi pružaš sad… To je bio dokaz da ga mama voli, samo nije znala da mu kaže, nije bilo vremena, nije bilo šanse da isprazni dušu, jedino je mogla da opiše ljubav rečima na ploči. I ta ploča je bila kod Dimeta sve vreme, ali nikada nije otvorio kutiju u kojoj je ležala.
Nju sam dugo čuvao, u posebnoj foliji, odloženu, kao relikviju, kao nekakav dokaz prave majčinske ljubavi. Ali šta ima veze što sam ja saznao istinu, Dime je trebalo da je sazna, da se nekako smiri, a Dime je tako nemiran otišao na večni pašnjak.
Ploču sam odneo u crkvu Svetog Dimitrija u Skoplju, ostavio je pored ikone Svetog Dimitrija, pomolio se i otvorio put anđelima da Dimetu prenesu istinu.
„Osmijeh” se smatra jednom od prvih snimljenih pesama domaćeg autora u toj bivšoj zemlji. Autor joj je Drago Mlinarec, vođa zagrebačke Grupe 220, davne 1967. godine i možda je najznačajnija ploča i pesma iz tog perioda. U grupi su bila dvojica vođa – Drago Mlinarec i Vojko Šabolović, koji su se kasnije posvađali i napustili grupu.
Mnogi muzičari su se menjali unutar samog sastava, tako da su na kraju ostali tada potpuno nepoznati muzičari (sada zvezde) koji su 1975. izdali drugi rok-psihedelično-progresivni album „Slike” i raspali se. Razlazom Grupe 220 nastalo je nekoliko bendova koji su postali kamen temeljac svega što se kasnije dešavalo na jugoslovenskoj sceni.
U tom periodu Grupu 220 činili su Husein Hasanefendić, Piko Stančić, Jurica Pađen i Aki Rahimovski (koji je već prešao u Zagreb) koji su stvorili Parni Valjak. Jurica Pađen je kasnije stvorio Aerodrom, Piko Stančić je prvo bio u Tajmu, a kasnije u Filmu zajedno sa Jurom Stublićem…
