Mile Kekin & Trio prvi put u Jagodini
Nisam ni u jednom trenutku baš želeo da postanem specijalni izveštač iz kluba “Svitac” iz Jagodine, još manje sa koncerata Mileta Kekina i njegovih varijanti benda, ali nekako mi to izgleda ide u poslednje vreme od ruke.
Slučaj je hteo da otkad sam otkrio klub “Svitac”, a ima tome već godinu dana, posećivao sam taj klub (namenski, zbog koncerata) bar jednom mesečno (ponekad i češće), a što se tiče Mileta Kekina, dok se nas dvojica ne okumimo, ništa nisam uradio… Šalu na stranu, poslednji put sam dotičnog gospodina ispratio u Nišu, u Banovini, krajem septembra prošle godine, beše dobar koncert, ali to je bila svirka na otvorenom i jednostavno drugačija priča…
Dogovor za odlazak na ovaj koncert sa mojim Paraćincima nikad nije bio 100 posto moguć jer su oni u fazonu ili niko neće da ide, ili kad se ide – ni sa kim nisi 100 posto siguran da neće da ispali, jer sve nešto odlučuju u minut do 12. Zato ništa dok nemaš dogovor barem sa najmanje 2-3 moguće opcije, jer Jagodina bude uvek tako blizu, a uvek tako daleko. U najvećem broju slučajeva sam zbog toga i išao uvek na koncerte sam, ali to je već neka druga tema.
Dok čekah drugare da me pokupe na gradskoj autobuskoj stanici, videh simpatičnu sliku, jer na istoj behu prisutna neka meni nepoznata paraćinska deca, srednješkolci koji su bili zanimljivo obučeni, ali zbog prolaznog vremena nekako nisam bio siguran da li su pobegli sa poslednjeg časa iz škole ili su pošli na koncert. Meni setna i prelepa slika.
Tek, pošto su me drugari kolima pokupili, bili smo u “Svicu” nešto posle 20h, oni preuzeli rezervisane karte i otišli nešto da klopaju, ja ostao da se vidim sa nekim drugim dragim ljudima u klubu, a i bukvalno me noge nisu najbolje slušale. Treba to da rešim uskoro, redno je. Sreda je, radni dan sutra, pa je početak koncerta bio u 21.30, što reče Mile, nikad mu se nije ranije desilo da ima koncert sredom. On, nije ni znao šta da očekuje jer je nekoncertni dan u njemu (koncertno) nepoznatom gradu, u veoma “zanimljivom” političkom trenutku u Srbiji, ali on nije krio izraze zadovoljstva, jer onih okupljenih ukupno 200 ljudi čini da srebrna medalja sija zlatnim “Svićkavim” sjajem, i to je odlična brojka za grad na Belici.
Uz uvodnu napomenu da će koncert biti drugačiji po repertoaru i po svemu od svega na šta smo od njega navikli, pomalo stidljivo Mile Kekin i njegov trio kreću sa “Vjeruj u mene“, sledi “Trening za umiranje“, naravno bez Darka Rundeka. Spoj kabaretske zabave, specifičnog humora, drugačijih aranžmana i drugačijeg izvođenja pesama, se nastavlja, pa se atmosfera lagano diže, tu je Dibidus, sledi omaž svim ženama ovog sveta, nebitno je dal su velike i male, pesmom – “Žena“. Jeste, mnogi su mišljenja da je Mile Kekin čovek koji je u poslednjih 30 godina na prostoru bivše SFRJ napisao neke od najlepših ljubavnih pesama u rock muzici. Mada, pisao je on i o nekim drugim temama. To je najbolje vidljivo i kroz “Frizersku pesmu“, pa opet samo ljubav kroz pomalo sarkastičnu “Mala“.
Mile ima očekivano odličan kontakt sa publikom, najave pesama su mu teatralne, silazi u publiku i grli se sa njom, odlazi sam do šanka po pivo, sproveo nas je i kroz rubriku “mikrofon je vaš” sa najglasnijim fanom koji je bio primoran da oseti šta znači vrela muzička bina i kako pevačima nije baš svejedno kad su na istoj. Predstava dalje traje: Andrija Lazo mi nije uzeo za zlo što ga nisam imenovao u jednoj od prošlih objava, obećavši mi gostovanje u podkastu čim pre. U sredu uveče bio je sjajan u ulozi harmonikaša, za akustičnom gitarom i pratećim vokalom standardan, ocena 5… Meni nekako u ovoj varijanti trija beše najzanimljiviji Mark Mrakovčić, verovatno zato jer je ovako anplagd multimedijalan, baš kao hobotnica i manje – više što svira akustičnu gitaru i peva, nego desnom nogom daje ritam po pedali koja zvuči kao bubanj, a leva je zadužena za ozvučene nožne daire, i zato je sve vreme najpokretniji na terenu. Fudbalskim rečnikom rečeno, to vam je onaj koji pretrči najviše. Nekako najmirniji je maestro za klavijaturom Danko Krznarić, i ovo jeste istinski trio umetnika koji zvuče kao sat. Dobro, živa je svirka, desi se sporadično po neki zvučni peh, istini za volju, retki su trenuci i u prošlosti kada je zvuk u “Svicu” bio besprekoran, ali treba to posmatrati kao činjenično stanje, ili kao višu silu. Ista priča i sa svetlom, ali zato se klub i zove “Svitac”.
Drugu trećinu koncerta Mile Kekin počinje pesmom “Takav par“. Taj stani-pani, odnosno toplo-hladno izbor pesama nastavlja se i sa “Betonom“, ne zato što je on anderkaver lover i ima više od 15. Sledi anegdota iz daleke 1993. kada je Kekin upoznao Olivera Dragojevića i priča o tome kako je uvek želeo da bude “Barba“. Ponovo jačanje glasnih žica publike uz “Supermen“, onda Kekin najavljuje pesmu “Pitala si me“, objašnjavajući da je to pesma zapravo o njegovoj majci, koja u početku i nije imala previše takta za njegovu umetnost. Sledi “Ranjeni i ludi“, jer kad nema velike ljubavi dovoljna je i mala. Nadovezuje se Ingemar Stenmark iz Gajnica u pesmi “Pijan“. Zbir hitova se spaja uz “Gdje sam bio do sad“, “Firma“, a prava kanonada hitova je nastala u poslednjem delu koncerta jer nas je očekivao pravi pravcati best of počevši sa “Na ovim prostorima“, “Ezoterija“, “Samo za taj osećaj“, “Konobar“.
Kako nije bilo klasičnog bisa, jer uobičajeno zbog publike i položaja bine nije bilo ni moguće da ekipa napusti binu, pa da se vrati i zato sledi odmah “Roštilj“, “Džemper“, te “Reno 4.” “Konj”, i na kraju čak bi i Jura Stublić bio ponosan na izvođenje “Pevajmo do zore“.
Ok, znam mnoge koji su bili iznenađeni set listom pesama, pretpostavljam očekujući tu neke druge hitove, ali je Mile odmah na početku objasnio svim prisutnima da očekuju neočekivano. Izmenjeni aranžmani učinili su da dobijemo skoro i potpuno stare pesme uz novu muziku koja je nekad bila udaračka, a danas iznenađujuće drugačija, ali sveža notno pisana od tipičnih kaubojskih kantri western side story-ja, preko starogradskih trubadura i tamburica nepregledne slavonske ravnice, uz nezaobilazan šmek i humor muzičara na bini.
Verujem da je ovo bila specijalna i nadasve drugačija prilika i da se čuju neke do juče i manje zastupljene pesme na repertoaru, ali i tako “šaren” set našao je svoj put do publike, jer niko nije otišao iz “Svica” nezadovoljan. A nekako, sasvim je i prirodno da čovek sa godinama evoluira kako ljudski, tako i muzički. To je baš vidljivo za ceo opus Mileta Kekina jer jednostavno, ne može se u 50+ praviti pesma tipa “Bubašvabe“. Sve ide progresivno, sa iskustvom, čovek sa godinama želi nešto novo i pre svega drugačije.
E pa, drage moje, dragi moji, vi koji ste bili u “Svicu” u sredu uveče, prisustvovali ste svojevrsnoj magiji u pomoravskoj ligi šampiona i stadionskim horskim pevanjima. Meni je izuzetno drago što je bila prisutna publika 40+, ali dobro bilo je i mlađih ljudi. Viđena je i ona grupica srednješkolaca sa početka priče. Oni će svakako zapamtiti taj dan.
Iz Zagreba u Jagodinu s ljubavlju!
Vladimir Marinović (On Tour): Haotično, dezorganizovano i vrlo često disfunkcionalno
