Riblja Čorba se pre 45 godina vratila “Nazad u veliki prljavi grad”
Teških koraka, sumornih misli, previše umornih od vlastitog zanesenjaštva i tuđinskih čarobnjaštava, kao prilepci prohujalih vremena, stajali smo krotki, bezdušni i leptirasto nadahnuti ispred puta bez oznaka i putokaza. Dan pred nama palio je samo još jednu noć iz prikrajka, nedorečenu i nesvršenu, koja takva kakva je, ne može iznedriti jutro. Ono umiveno i okupano ranim prolećnim zracima, no samo oblak veseo kipeo je iznad nas. I čekao. Prkosan i gord sasuo je svoje srebrnaste kapi po nama. Još jedan kišni dan…
Pevati o velikim gradovima je uvek bio samo tihi, očajnički, pokušaj dosanjati onakav san kakvim ga mi zamišljamo otvorenih očiju, ne želeći da vidimo onu njegovu drugu stranu, uronjenu u močvarno blato koje se taloži vekovima na kosturima betonskih ploča ili kaldrmi po kojoj se još mogu videti otisci bosonogih dečaka i njihov beg ka zovu novih nestašluka. Uvek je bilo da nije bilo i kada je moglo biti, jer nismo istrajni u svom naumu da prevedemo reč u delo kome stremimo. Onda se divimo duhovno-fizičkom nadahnuću drugih, dalekih nama naroda, koji bolji ništa od nas nisu, ali su disciplinovani u svojim mislima, stremljenjima i nadahnućima – što i stvara tu bitnu, a nama neznatnu razliku u usporedbi sa drugima.
Tako prođe 45 godina od singla “Nazad u veliki prljavi grad“, teme koja prethodi svim sledećim albumima Riblje Čorbe, iz prostog razloga što je to bio i poslednji pravi singl benda. Jeste “Lutka sa naslovne strane” otvarala poglavlje u istoriji rokenrola sa ovih prostora, ali je Borin vapaj o velikom gradu, sa svim njegovim nedostacima i izlizanim moralnim floskulama, bio onaj pravi temelj koji će ih kasnije odvesti tamo gde su dugi niz godina i bili, na samom vrhu muzičke piramide balkanskih nota.
U svom spevu ka onom gradu koji ga je prigrlio, po dolasku iz provincije, pruživši mu utočište kao pesniku, autoru i frontmenu benda koji će dobru deceniju prštati sa porukama ljubavi, ugnjetanih i ostavljenih, ali i sa onim političkim porukama koje su razbijale zid ćutnje i bili prvi nagoveštaji da, ma kakva diktatura bila u pitanju, uvek jednog jutra dogori i ugasi svoj plamen, stvorivši ugarak oko sebe. Nekada je on veći ili manji, u našem bivšem samoupravno-rodoljubivom sistemu, pokazao se kao provalija bez dna, sa spaljenom zemljom oko sebe i utkanom ideologijom podaništva…
Domišljatog i nadarenog, onakvog kakvog ga je Bog dao, Bora Đorđević ogrnuo se plaštom lokalpatriote i pustio iz sebe taj vapaj za velikim gradom gde je smestio svoju mladost, ljubavi i prijatelje. Poistovetivši se sa njim, Bora je ostavio sebe, ne samo u velegradskim kafanama, nego i u svakom šumu vetra niz tašmajdanski park. U tom sopstvenom kazamatu estetskih izdignuća odao je duboku emotivnu zahvalnost gradu koji mu je pružio ruku, prigrlio ga i onda kada mu Borini maniri nisu uvek odgovarali. No, nesporno je da poeta ulice ne duguje nikome ništa, pa ni velegradu. Ni pre, a pogotovo sada kada ga više nema.
U pomenutoj numeri Bora nije bojio svet, svu svoju vojničku muku tresnuo je u lice velikom gradu, nabrojivši sve ono što mu u tom času nedostaje. I dok u vagon restoranu brzog voza čeka na svoje omiljeno piće, stihovi se nižu kao suze niz lice vuka samotnjaka koji se ponovo vraća pred čopor. Hrabro, na trenutke lucidno i bahato, ali ponosno, pitajući se između redova, da li i njega veliki grad voli i onda kada mu ne treba, kada je daleko od njega, ali ga uvek nosi u sebi kao talisman sreće. Sebično vezan za takav amulet Bora ne traži ništa više, no što mu se može ponuditi.
Pruga i na njoj voz koji jezdi nije samo mašina koja razdvaja ljude, tu su drukčije navike, neki drugi momci iz kraja i tuđi konobari koji služe. Jedino loza klizi niz grlo, smiruje strasti i budi stara, prikrivena sećanja. Baš taj nemir Bora čuva u srcu, dok mu pogled lagano tone niz šine koje zveče u poslednjem vagonu brzog voza… Velika pesma ocrtana je u ta tri minuta i deset sekundi. Od baladnog uvoda, do rifovskog refrena podržanog snažnim, moćnim krikom koji zbraja sve boli u jedan istinski, živopisni i vagabundovski okršaj sa samim sobom, ne prezajući da dozvoli rađanje novog podsticaja tuge, Bora i Riblja Čorba ulaze svesno u taj dvoboj sa velegradom. Znaju oni da tu pobednika nema, ali uvek vredi pokušati da maksimalno izvučeš iz sebe samog tu nit života koja kroti sve, pa i život sam. Na lafetu poraženih njih neće biti, oni svoje izgubljene bitke ne kriju, one ih samo ojačaju i guraju napred.
Druga strana singla je tzv. originalna verzija numere “Mirno spavaj“. Našla se i na debi albumu Riblje Čorbe “Kost u grlu“, ovog puta bez tekstualne cenzure, upravo onako kako ju je Bora Đorđević osmislio. Mala storija o dami o kojoj kruže raznorazne malograđanske pričice, te savet Borin da se ne obazire na njih, odnosno da mirno spava.
Omot je veoma zanimljivo urađen od strane Jugoslava Vlahovića. Naime, predstavljeni pocepani plakat benda na nekakvom zidu, deluje kao freska, kao da su tu vekovima oko nas. Ili nisu, što ne znači da neće biti.
Ređali su se događaji na bespovratnoj traci života, onako u nizu, manje više predvidljivo, ponekad i ne, ali tema “Nazad u veliki prljavi grad” odavno je našla mesto u muzičkom opusu Riblje Čorbe i njenog tvorca, pesnika, Bore Đorđevića. U sledu svih prošlih zbivanja, možda nije na samom tronu, ali je daleko od dna, iz zlatne sredine više se vrhu smeši. Zato nemojmo nikada biti na repu događaja, budimo deo istorije, a ne samo nemi posmatrači, kreirajmo sopstvene puteve, možda baš uz onaj krik Bore Đorđevića i želju za povratak u veliki grad. Sam grad može biti samo deo tvrđave koja se osvaja. Više umnom snagom, no golom silom. Razmislite!
Tekst sam napisao, onako iz srca, stavljajući reči na ekran baš onako kako sam i zamislio. Kako pišem iz hobija, da ne kažem iz čiste zabave već skoro pet godina, bez ikakvog monetarizovanja istog, a bez ijednog uplaćenog centa od strane mojih omiljenih izvođača o kojima sam pisao, poput Džegera, Kolinsa, Planta i drugih, ne može se izvesti zaključak da sam strani plaćenik. Što se tiče domaćih izvođača, a tu mislim i na širu regionalnu sliku o njima, uvek sam se trudio da iskreno i u najboljem svetlu opišem njihove koncerta na kojima sam bio prisutan, kao i da dam poštenu recenziju o njihovim novim albumima, tako da bih se i tu teško mogao podvesti kao domaći izdajnik. E, sad, moguće je da se nekome i ne sviđa način mog pisanja i shvatanja muzike, pre svega rokenrola, te me se može podvesti kao polupismeno piskaralo uz etiketu imbecila. Svako ima pravo na svoj stav. Naravno i ti čitaoče moj, imaš pravo na vlastito razmišljanje i izražavanje misli i dela, ma kako se nekima to ne dopadalo. Zato i ti imaš pravo na povratak u Veliki grad i… nemoj biti sam, povedi još nekog u društvu se mnogo lepše šeta!
Nebeska tema “Hej druže kako si” Maxa Juričića posvećena Vladi Divljanu
