Aerosmith, Dženi i Rista
Surovo daleko, 1970. godine u Bostonu je osnovan veoma interesantan bend, koji u svojim korenima nosi mnogo čega, počevši od klasičnog rokenrola, bluza, hard roka, hevi metala, ali i glam metala. Na početku karijere sirovi, otkačeni, lucidno prljavi u svom iznalaženju rokenrol stava, podsećali su me u mnogome na Stonse. Karakteristični stajling i nastup vođe benda Stivena Tajlera bio je sve sem neprimećen.
Pre 35 godina objavili su svoj deseti album naslovljen sa Pump. Isti je veoma dobro prihvaćen kako od širokog auditorijuma, tako i od rok kritike. Bilo je tu različitih tema, obojenih što glam rokom, što hard rokom, ali se definitivno izdvojila pesma Janies Got a Gun. Numera se bavi odnosima u porodici, odnosno devijacijama kroz koje prolaze, kako deca, tako i njihovi roditelji u američkom društvu osamdesetih godina. Prepoznatljivog rifa i lako usvojivog refrena, song diše u svim sociološkim aspektima, te je lagano došao u vrh top lista ondašnjeg vremena. Originalni tekst, koga svakako nema na samom albumu, govori o traumatičnim iskustvima mladog naraštaja. No, ko se nije očarao, taj nikada sebe nije ni doveo u poziciju da se razočara.
Međutim, sumirajući moje iskreno pisanje o raznoraznim bendovima i njihovim albumima i songovima tokom prethodne godine, rešio sam da završim istu (uz hronično kašnjenje sa objavama urednika-prim.ur.) sa gore pomenutom pesmom i jednog prekora koji sam dobio od svog prijatelja Riste, koji mi je zamerio da pripovedam o nekim imaginarnim stvarima, a da o običnim ljudima, njihovoj borbi sa vetrenjačama, vešto izostavljam. Tako da ću ovo svoje onogodišnje pisanije završiti sa nekoliko kratkih crtica o Dženi i Aerosmitu, ali i o njemu.
Svakodnevna jadikovka domaćeg čoveka, počevši od samog neba, u stilu niti sunca, niti kiše, preko vlasti, do teškog busanja u grudi i konstantnog kukanja na nedostatak zrnca sreće, tvori se u svima nama. Lako je ispričati priču sa elementima bajkovitosti, no teško je realnost prikazati onakvu kakva ona nije, a da se ne povrede osećanja aktera društvenih događaja onako kako ih oni vide, odnosno misle da su se zgodili na onaj način na koji ih njihove oči sagledavaju.
Moj prijatelj Rista, za trunku života stariji od mene, kako lagodnost, tako i okruktnost života, osetio je na sebi u višedecenijskom lutanju u iznalaženju vlastitog sadržaja. Dete socijalizma, mladić u dolasku prvobitnog akumulativnog kapitalizma, osećajući dah ratova na sopstvenom vratu, ruku diktatora kako bezočno lebdi u vazduhu i u najboljim godinama svog života bunt protiv novog i drugačijeg pretvara u razočarenje svim političkim stavovima.
Daleko od bilo kakve poetičnosti življenja i usnulo-čežljivih snova, moj prijatelj, oprobavši se u svemu što se steći može, tiho je prelazio mostove vremena na zarđalim stubovima i koracima običnog smrtnika smanjivao razdaljinu između života i smrti. Približivši se kraju šeste decenije svoga bitisanja, nevešto se zapitao čemu večiti bunt uz koji hodi. Prkoseći svemu što je stajalo na njegovom putu, pater familijasu, školi, ulici, društvu, poslovnim rukovodiocima, stekao je utisak da se uvek borio za prave vrednosti, da je mnogo uložio i još više misaono dao, ali da za svoj zalog nije adekvatno nagradjen. Prosto rečeno, njegova predanost radu i življenju ostala je nekako da visi u vazduhu. Znam da mu nije žao samo zbog toga, stalno prkoseći svemu i svačemu, ni primetio nije da je izgradio svoj mikro svet uobličen po njegovima pravilima, a to nije mala stvar.
E, sad, na kraju, kakve veze imaju Aerosmith, Dženi i Rista. Imaju baš te svoje mikro svetove izgrađene, bore se svako na svoj način, a sledeće godine i pomenuti bend i moj prijatelj, obeležavaju zapažene životne jubileje. Što se ovog portala i mene tiče, mi smo zaokružili jedno petogodišnje druženje koje smo podelili sa vama. Daleko od bilo kakve bezgrešnosti, ali bez ikakve, i najmanje, doze malicioznosti, iznosio sam svoje viđenje muzičke i kulturne scene, nikada ne tvrdeći da sam u pravu. Ono što se meni dopada, ne znači da se dopada i drugima, ali sam se uvek trudio da razumem i drugu stranu, drugi pogled i iskazanu misao. Možda baš ta različitost nas može ujediniti u nekakvom kosmičkom pogledu na očuvanje globalnog sveta. Kakav je takav je – drugog nemamo…
Priča o Miladinu Šobiću: Pola veka od prvog objavljenog stiha
