Priča o Miladinu Šobiću: Pola veka od prvog objavljenog stiha

Postoje priče u kojima se uživa svim čulima i koje nikada ne pređu u dosadu, ma koliko puta u uho ulazile. Mirenje sa neprolaznošću iziskuje poprilično curenje peska u nebeskom satu, ali je zato svaki rez toliko duboko uzneo sećanja i emocije, da nijedna voda, koliko god bila jaka, ne može isti izbrisati.

Ima trenutaka da je teško i zaplakati, no sve suze se slivaju u jednu reku. Po istoj je zabrodio i čovek sa velikm Č, gordo, ali ne i plahovito, s velikim srcem koje se s Lovćenom može meriti, a opet, svoju ljubav kroz pesme je kazivao jače no bilo koji molitveni stih. Da, ima tome više decenija unazad, ali je li to bitno nekome kome vreme je stalo, a život se odužio. Izvajati stih je lako, ali prevariti život je nemoguće, čak i smrt se ustaviti može, no život teče…

Pravim veličinama, bez obzira iz koje oblasti dolaze, nisu potrebni jubileji, vrednosti njihovih dela uglavnom imaju neprolazan karakter, bez obzira u kom formatu umetnosti dišu. Ipak, narod voli da se vezuje za prolaznost godina, za nekakve okrugle datume i slično. Prosto, hleba imaju ili nemaju, ali igre su bitne. Za Miladina Šobića ne važi nijedno pravilo, niti je njemu to ikada bilo važno, ali vredi pomena da je prvi singl objavio pre tačno pedeset godina, jednostavnog naziva “To sam ja“. Nesporno je da samo izvođenje pesme podosta podseća na drugog muzičkog velikana, Ibricu Jusića, ali se ne sme smetnuti sa uma da je Miladin studirao u Dubrovniku tih godina, a da je sama pesma bila odlično prihvaćena od samih studenata. Da budem precizan, ovo je druga strana singla, na prvoj se nalazila numera “Zazvoni zvono” sa beogradske Hit parade 75, ali njen autor nije bio Miladin, i stoga se vezujem za temu “To sam ja” kao prvi autorski šmek Miladina Šobića.

Nežna balada, prepuna ushićene ljubavi, onako kako samo mladost može da je primi i pruži, tišina noćnog mira, vihor koji otvara vrata, pisak voza u daljini, kada duša ne zna kuda krenuti, ali stihovi su svijeni uz strune gitare. Da, tu je on, stoji naspram svega, moćan i jak uz svoj stih. Miladin Šobić.

Kada je Miladin Šobić snimio svoj prvi album, i njegova “Marija” se zavrtela na prostorima stare Juge, opasno se primakao takvim kantautorskim veličinama poput Arsena Dedića i Đorđa Balaševića. “Ožiljak” je bio i ostao odličan prvenac nekoga kome je muzika bila samo uveseljavajući hobi, a druženje nešto mnogo više. No, nešto mu je ipak nedostajalo da bi osetio prave visine kojima se zaputio – zreliji sadržaj, i zašto ne reći, bolja produkcija, koju je potpisao sam, na drugom albumu, uz svesrdnu pomoć klavijaturiste i kompozitora Gabora Lenđela. Sada su svi znali ko je Miladin. Gospodin od pera i lutajući trubadur sa srcem romantika. Sve se to dešava u prvoj polovini osamdesetih godina prošlog stoleća. Nakon prva dva albuma, očekivao se i treći, kojim bi, najverovatnije, svojom poetivnošću Miladin sve konkurente pretekao, a u ono doba, za onaj geografski prostor, to je kao da je sada osvojio Eurosong, MTV Europe, World music awards i slično, ali sve zajedno.

Spreman je bio Miladin, urađen album, imao je i naslov (Barutana ljubavi), ali život ne da. On je uvek jači, kada se najmanje nadaš on posrne i zagubi se u lavirintu tuge. Sreća ima samo jedan put, bol ih ima bezbroj, svakome na svoj način kiša pada, a sunce svima isto zrači. Uzjahati oblake do transferzale zvezda i ostati tamo, ma kako besmisleno izgledalo, moguće je. Miladin, kakvog sam ga prihvatio, od tamo zbori. Svaki put kada vratim gramofonsku ploču u omot, pre nego što zauzme svoje mesto među ostalim vinilima, osetim dah zvezda, taj miris prošlosti…

A uz muziku Miladina volelo se i tugovalo. Znaju svi oni koji su ikada kročili u studentske sobe, odšetali kaldrmom uskih sokaka ili niz bulevare švercovali se autobusom do večernjeg odredišta. Zvuk gitare uz suton na nekoj neuređenoj plaži, ili ti dočekano jutro uz praznu bocu. Naravno, oduvek se veselilo, patilo i… pilo. Nekada više, nekada manje nadahnuto.

Moja supruga je starija od mene, no nešto mlađa od Miladina. Ne sluša muziku koju ja slušam, i za njega nije čula dok nije počela da živi sa mnom. I tako dve decenije. Muzički nikakvih dodirnih tačaka sa Miladinom nema, osim što su u nesreći, a da to ni ne znaju, bliski. Naime, u ranoj mladosti, izgubila je rođenog brata. I tu stavljam tačku.

Zašto je Miladin veći umetnik, sa samo dva albuma objavljena u životu i trećim nikada objavljenim? Zato što jedna njegova suza u steni razara jače no bilo koji vetar na skici neoživljenog pričaoca, što jedna njegova neodsvirana, a postojana nota, više diže dušu no sterilni koncert umišljenih zvezda koje svoja dela kristaliziju pomoću mašina, nekakve veštačke inteligencije ili šta već moćni svet može smisliti u 21. veku.

Miladin je imao samo gitaru, hemijsku olovku, nesporni talenat i želju da uspe, ali ne po svaku cenu. Ne, ni to ne bi dovoljno bilo da nije uz sve to imao još nešto – dušu. To se ne stiče i ne uči, to se nosi, ne na sebi, nego duboko zaptiveno u nedrima. Čarobnjak u poeziji, virtouz u muzici, ustavljen, ne na početku, nego na prapočetku, ne od drugih, nego od sebe samog, imalac svog stava, nosilac svog krsta… kroz svemirsku odiseju skrivenu od svih onih pesama koje su čekale da izađu iz njega, a za koje nas je sve uskratio. S pravom.

Nije želeo podeliti budućnost, stao je uz skute prošlosti. Njegovo pravo. Iskušenja su uvek pred nama. Plaćamo cenu za koju smatramo da možemo uplatiti na otvoreni šuber božijih izaslanika. Imajući kud, ali ne želeći dalje, Miladin je stao sam naspram sudbine. I, eto… živi je i dalje u svojim snovima, ne znam osmehne li se ponekad, ali znam da njegova gesta prema sudbini nije ništa drugo nego produžetak života onih drugih, da može da pokaže da je nekada mnogo teže živeti, no mreti. Tu je veličina stvaraoca koji je mogao, ali nije želeo, koji je smeo, ali se izopštio iz sveta kojim je mogao harati, koji je nepišući sve one pesme koje su ga čekale, izatkao toliko snova koji se nikada neće ostvariti, ali koje je Miladin odavno odsanjao već.

Sećanje na Gump & Vladu Divljana uz “Trebam vremena”

Tagovi: Miladin Šobić