S Vremena Na Vreme: Tužne ljubavi ili pola veka od debi albuma

Ona i on, nikada se nisu ni poljubili, onako pravo, ovozemaljski strastveno. Između njih je uvek bila neka strašna sila, oko njih neka nepoznata magla stvorena otkucajima srca. Spartanski ju je uvek štitio od bola, a ona, poput Amazonke, zbog njega bi kidala sve. Oklop koji je on goloruk držao ispred i oko nje, ništa manje nije bio no njen krhki dah rečitosti kada bi ga uzimala u zaštitu. Kada sam ih viđao odvojeno, bili su uvek nekako mali, nebitni i beznačajni. Kada su bili jedno uz drugo, veću erupciju vulkana nisam video, bili su vatra jača od bola i života, toliko opasni u svom divljenju da su im granice straha bile nepoznate. A opet…

Sledećeg meseca, biće tačno pola veka od kada se na ovim prostorima pojavila jedna od najboljih akustičarskih gramofonskih ploča, grupe S Vremena Na Vreme, pod istim nazivom. Bio je to njihov debi album, koji i posle toliko proteklog vremena ima u sebi te iskonske živosti, to ogledalo duše koju su oni, kao na dlan, iznedrili iz mladalačkih dubina svojih snova. Jedanaest tema prozborilo je kroz tonove gitare i vokala Asima Sarvana i Ljube Ninkovića, poduprtih famoznom braćom – Miomirom i Vojislavom Đukićem. Kao gosti tu su još bili Robert Nemeček na bas gitari i Nikola Jager za bubnjevima. Album je snimljen za RTV Ljubljanu, a producent je bio Ivo Umek.

Album otvara nežno prosuta Biblijska tema. Izuzetno snažan tekst, duboko emotivan i nošen jakom porukom. Životni krug se zatvara na lirski način, sve reke na kraju svoga putovanja ulivaju se u more, ono je izvor života i tako u krug, a samo misao čoveka vodi ka vlastitom izvoru.

U numeri Ko, optiraju samo vokal i akustična gitara, kratak, no sadržajan tekst. Ipak, da li se ćutnjom osvaja svet, kako veli autor, upitno je. Svejedno, odličan solo na gitari, zatvara pesmu.

Sledeći song Traži mene je nežno razvejana numera, kao da stiže iz nekih pređašnjih, dalekih, vremena. Praznina, oči i bistre suze klize u daljinu dok slušate gitaru i izlive klasičnih tonova iz nje.

U temi Utočište treba samo da se opustite i zamislite buru kako diže talase koji udaraju u hridi. Luka, prozor koji gleda na more i mladost koja odlazi zajedno sa sećanjima u smiraj dana.

Temu za šargiju ste sigurno čuli, a da niste ni primetili o kojem izvođaču se radi. Sjajan instrumental, veseo, brz i kratak. Inače – šargija je muzički trzalački instrument, dugačkog vrata do metra, zastupljen u muzici balkanskih naroda.

Dalek sprema se put je numera koja zatvara prvu stranu ove antologijske ploče. U odnosu na druge pesme izdvaja je kompleksnost muzike, odnosno tu su električna gitara, bas i bubnjevi. Tekst govori o viđanju dvoje ljubavnika s vremena na vreme, bez obaveza, bez prave ljubavi, više je reč o nekakvom jesenjem koketiranju dvoje mladih i ništa više.

Drugu stranu albuma otvara Nada. Instrumentalna stvar sa vokalom, ali bez teksta. Razgovor dve akustične gitare, između kojih lebdi ljudski glas upotpunjen udaraljkama. Interesantan song, može se reći bluz na balkanski izvorni način. Traje preko pet minuta. Mnogo sitnih muzičkih detalja gradi melodiju.

O glumcu i narodu je kratka, dvominutna, vesela pesma koja govori o glumcu koga narod voli samo na sceni, čim siđe sa nje on je niko i ništa, odnosno sam glumac vredi manje od svog glumačkog kostima.

I onda dolazi najlepša tema na albumu – Sunčana strana ulice. Prava, ali prava akustična morska muzika. Ako ste ikada, u suton bili na morskoj plaži, u nekakvom malenom mestu na Jadranu, onda, i da nikada niste čuli pomenutu hitčinu, a što je gotovo nemoguće, znaćete o kakvom se dubokom utisku radi. Klasičan prizor sedamdesetih godina prošlog stoleća u bilo kom mestu na moru. Prolaznost vremena je tu, ali nekako sve to ide sporo, tiho i nadasve bezbrižno, a okolo se čuju mandoline.

Sledeća koja prati niz na gramofonskoj ploči je Ostavljam sve i idem. Reč je četvorominutnoj baladi koja zbori o traženju puta mladog čoveka i želje da na njemu pronađe mir. Ponovo su uključeni električna gitara, bas, bubnjevi, a sada čak i klavijature. U stvari, sama numera je urađena u nekakvom klasičnom stilu srediom sedamdesetih godina.

Album zatvara fantastična Tema Classica. Muzički izuzetno izgrađena, viševokalna i snažno tekstualno ovekovečena, pesma koja se i danas može često čuti. Rasvirana i raspevana balada koja sniva o ljubavi, onoj pravoj i jedinstvenoj. Klavir i biblioteka, mnoštvo lica i lik voljene žene, ređaju slike kroz vreme. Nije lako ni opisati takvu nežnost, morate je čuti, ali i doživeti. No, kada se zatvore vrata sobe, ničega više nema, sem samoće i tuge. Lirika gitare i tihog vokala svuda ostavlja trag. Samo beskraj više zna…

Grupa S Vremena Na Vreme je osnovana 1972. godine, te baš i u skladu sa svojim imenom, okupljali su se s vremena na vreme. Objavili su samo tri albuma i solidan broj singlica. Njihov drugi album iz 1979. godine pod naslovom Paviljon, posebno bih izdvojio jer je bio poprilično rokerski, odnosno od prvog, gore opisanog albuma, u mnogome se razlikovao.

Ne ulazim u to da li su opisani likovi s početka ove male storije adekvatni zagovornici ljubavi koja je mogla zaiskriti i zapaliti prostranstva oko njih i ostaviti spaljeno tlo, ali njihov pritajeni odnos je zaista bio više onako nežno akustičarski satkan, kao da su predstavljali jednu osobu, jedan lik, moćan i razgaljen, ali nikada nisu kliknuli na način na koji su potajno priželjkivali i ona i on. A vreme im je izmaklo tlo ispod nogu. Postajali su umorni od samih sebe, krhkiji i ranjiviji, sa sve manje tragova koje su nekada ostavljali za sobom. Nisu našli svoj mir, a imali su više prilika koje nisu iskoristili iz raznoraznih razloga, a jedan dominira kao najvažniji. A to je – nije im bilo suđeno. Baš kao i prvi album grupe S Vremena Na Vreme, ni ovo dvoje nikada nisu izbili u prvi plan.

Ne sumnjam da grupu pamtite po megauspešnim pesmama Moj svet, Karavan i Petak je popodne, njihov debi album će vam delovati možda malo razvučeno i umirujuće, ali ima tu iskonsku vrednost jednog vremena u kome je bend ostavio traga. Znam da će mnogi iskusniji muzički zaljubljenici reći da je uticaj Sajmona i Garfankla prisutan, oni od toga nikada nisu ni bežali, ali to eksperimentisanje sa flautama, gitarama, orguljama i mandolinama, ipak je bio otisak jednog srećnog i bezbrižnog vremena koje je, možda i najbolji akustičarski bend sa ovih prostora, pretočio u srebrnu notu koja je lebdela pola veka. No, to je već plusvanperfekat iliti davno prošlo vreme.

Priča o Miladinu Šobiću: Pola veka od prvog objavljenog stiha

Tagovi: Asim Sarvan, Ljuba Ninković, S Vremena Na Vreme