Dugmetova senka duga pola veka
Pošto Dugme jeste sve, ali ne i festivalski bend, Bregović je otkazao nastup na Beer Festu i istorijska grupa, u šarenom sastavu, ali ne i sa Bebekom, nastupiće na jesen u Beogradskoj areni. Samostalno, kako i dolikuje najvećoj Balkanskoj muzičkoj skupini, a tu je, svakako, vodilja i čistog finansijskog računa. U poslednjih pola veka, pored muzičkog i filmskog stvaralaštva, Goran se dokazao i kao sjajan računovođa. Ovi naši mu nisu ni blizu…
Najteži su oni razgovori koje vodih sam sa sobom. Večita preispitivanja, kritike u vezi vlastitih izbora i učinka pred istima, ostavljaju unutrašnje belege, više no bilo koje uvrede primljene sa strane. Samouniženja su bolovi koji se gumicom izbrisati ne mogu. No, sopstvena sujeta se samo gordošću hrani. Jureći kroz dostupne memorije života, listajući sve grehove i poneka učinjena plemenita dela, lako shvatih da sam samo prolazan kamičak po kome morski val udara i spira sa mene svu onu lepotu življenja kojoj sam se prepuštao. Životokaz je samo grubi dah svemira koji se, nekada davno, oteo kosmosu. Ništa više i ništa bitno.
Poenta je što, ako se želi ići u korak sa životom, ne sme se stati, kretnja u željenom smeru mora biti taj motiv koji čoveka vodi od prvog uzdisaja do poslednjeg sklapanja kapaka. No, u međuvremenu, mora se pokušati da se život ispuni na najbolji mogući način, a to je uvek teži put, ali kretnja, ma koliko bila mala, mora postojati, inače ode život pored nas. Uglavnom i na žalost, to je gotovo redovna pojava, no šta je tu je.
Ipak, i od statičnosti, da ne kažem malo rada, može se živeti. I to lepo, odnosno ako se negdašnja stara slava lepo učipi u kolorite savremenog bitisanja. Najsvežiji primer je obeležavanje 50 godina od najpopularnijeg benda na ovim regionalnim prostorima, Bijelog Dugmeta i njegovog misaono fizičkog lidera Gorana Bregovića. U redu bi bilo da je Dugme obeležilo 15 godina stvaralaštva, ali mi ne ulazi u sive ćelije kako neko ko 35 godina sa istim bendom nije snimio nijednu novu numeru, daje sebi za pravo toliko publiciteta na ime stare slave. Da, majstor copy paste je svoje pesme po više puta pakovao u nove folije, mada je sadržaj ostao isti, samo je mašnica bila drugačije boje. Možda i nije, ali u poređenju sa prethodnim sigurno nije bolja. No, kako je nostalgija veoma obrtna stvar, a sećanja populacije ovih krajeva ne može se pohvaliti sa njenom dugovečnošću, lako se prodaje, da ne kažem manipuliše. Monetarizacija misli ne predstavlja nužno i kristalizaciju ideja, ali se da ugodno živeti.
Pošto Dugme jeste sve, ali ne i festivalski bend, Bregović je otkazao nastup na Beer Festu i istorijska grupa, u šarenom sastavu, ali ne i sa Bebekom, nastupiće na jesen u Beogradskoj areni. Samostalno, kako i dolikuje najvećoj Balkanskoj muzičkoj skupini, a tu je, svakako, vodilja i čistog finansijskog računa. U poslednjih pola veka, pored muzičkog i filmskog stvaralaštva, Goran se dokazao i kao sjajan računovođa. Ovi naši mu nisu ni blizu…
Kada je reč o monetarizaciji delovanja, nije tu samo reč o gore navedenom bendu. Lepo je, u početku stidljivo, krenulo i tribute bendu Riblja Čorba. Sa novim pevačem, izvodiće stare pesme Bore Đorđevića. Onako prkosno i jedro, pokušaće predstaviti pređašne teme u novom vokalnom izvođenju. Možda će to i bolje zvučati no original, ali me lično ne interesuje. Onoga dana kada je Bora prestao ratovati sam protiv svih, a najviše protiv sebe samog, za mene je Čorba prestala postojati. Možda neko može konzumirati više puta podgrevana jela ili jesti ista zagorela, neslana i bjutava, ne moram ja.
Ipak, na muzičkoj trpezi u poslednjih nekoliko godina ima i svežih stvari za nas probirljive konzumente. Spoj vlastitih iskustava i mašte sasvim nenametljivo prepliću, iz stare garde Mile Kekin i Miki Radojević sa dva izuzetna albuma, Nenad Marić iliti Kralj Čačka sa više sjajnih singlova i jesenjim albumom u najavi, te Ivan Jelenković i njegov Bair sa odličnim rok pank albumom, kao i mostarski bend Zoster sa veoma neobičnim albumom Najgori i popularnim singlom Ne okrećem se tata koji puni top liste regionalnih stanica sa istim ili sličnim govornim područjem.
Naravno da ima tu još puno mlađih bendova koji mogu biti muzički veoma atraktivni i svojim nastupima privući pažnju šireg auditorijuma. Pa šta je onda problem sa svima njima, a i nama? To što svi oni, da se skupe zajedno, i pored nespornog kvaliteta koji poseduju, ne mogu napuniti Beogradsku arenu. Dugme i Bregović mogu. Uz staru slavu, medijsko eksponiranje do krajnjih granica, lagano sopstveno strimovanje numera od pre pola stoleća, te koketiranja sa pop folk sazvežđem, uz relativno pristupačne cene, eto narodu igara. Podrazumeva se da hleb već imaju.
E, sad se pitate da li ću i ja biti u Areni te ugodne jeseni i listati emocije iz bivših života? Naravno, ali ću povesti mlađe naraštaje da čuju kako se pre 50 godina sviralo i pevalo u samoupravnom socijalizmu. A da li je sa njim i ta muzika lagano nestajala, ili je samo Dugme prestalo da se kotrlja, ne znam. Možda me Bregović i bend konačno iznenadi kvalitetnijim ozvučenjem, za razliku od pre 20, 35 godina, a možda i pročujem bolje…
