Hooverphonic u Novom Sadu: Muzika za film koji ne postoji
Gradska koncertna dvorana (05.09.2025.)
Pevačica Geike Arnaert nas je sve omađijala svojim perfektnim vokalnim sposobnostima i bojom glasa, ali i vanvremenskom lepotom i harizmom. Šestočlani bend je perfektno usviran, a i svako ponaosob je odličan muzičar. Gledaš ih, vidiš da uživaju i da vole to što rade, a to njihovoj muzici daje dodatnu dozu magije.
Hooverphonic je stigao u Novi Sad! Bez imalo pompe (a i promocije), u Gradskoj koncertnoj dvorani su 5. septembra nastupile belgijske legende koje, po rečima osnivača Alexa Calliera, sviraju “muziku za film koji ne postoji”. Ako pratite Hooverphonic na Instagramu i algoritam vam je ponudio tu jednu jedinu objavu, za koncert ste saznali na vreme. A ako ne – saznali ste nakon događaja sa fotografija vaših prijatelja.
Prvi taktovi počeli su sa petnaestak minuta zakašnjenja, taman da se ispričamo i smestimo u neko od praznih sedišta. Ipak, volela bih da mislim da Gradska koncertna dvorana nije bila dupke puna zbog toga što je većina ljudi bila na ulici. Paralelno sa ovim muzičkim doživljajem dešavao se i veliki protest samo oko kilometar dalje. O osećaju krivice što slušam koncert dok sve gori ću, možda, nekom drugom prilikom.
Elem, izgleda su oni energičniji među nama 5. septembra bili u blizini kampusa, jer je publika na koncertu bila, najblaže rečeno, mlaka. Čak je i Alex to primetio i nekoliko puta se našalio na taj račun u kratkim obraćanjima između pesama. Ali, sa pozitivne strane, bar niko nije razgovarao dok je koncert trajao, što je veoma neuobičajeno za publiku s ovih prostora. A kako i da razgovaraš kad ti padne vilica od onakve lepote i sklada?
Pre svega, pevačica Geike Arnaert nas je sve omađijala svojim perfektnim vokalnim sposobnostima i bojom glasa, ali i vanvremenskom lepotom i harizmom. Šestočlani bend je perfektno usviran, a i svako ponaosob je odličan muzičar. Gledaš ih, vidiš da uživaju i da vole to što rade, a to njihovoj muzici daje dodatnu dozu magije. Geerts Raymond ovoga puta nije bio prisutan zbog zdravstvenih problema, ali ga je odmenio mlađi kolega, koji je apsolutno bio na visini zadatka. Gradska koncertna dvorana je bila odličan izbor, kako zbog akustike, tako i zbog veličine. Atmosferom me je podsetila na Studio M u kom smo nekad slušali ovako dobre koncerte. A posebna pohvala od fotografa u meni ide majstoru svetla. Nikad mi nije bilo žalije što nisam ponela fotoaparat!
Što se tiče set liste, ja sam iz mp3 generacije i Hooverphonic je bio jedan od onih bendova koje sam slušala “u rinfuzi”. Drugim rečima, mnogo njihovih pesama ne znam po imenu, ali ih prepoznajem kad ih čujem. Alex je podelio s nama da je ovaj nastup “koncert hitova”, što je zaista i bio. Druga opcija bila je da sviraju pesme sa “The Magnificent Tree”, albuma koji ove godine slavi 25. rođendan. Da, ljudi, 2000. je bila pre 25 godina! Naravno, pesme s ovog albuma su se našle i u hit setlisti, jer kako preskočiti “Mad About You” koju su sigurno svi prisutni znali? Čuli smo i “Eden”, “Jackie Cane”, “2Wicky”, “Badaboum”, “Vinegar & Salt”, “Amalfi” i mnoge druge hitove koje čak i mp3 generacija zna čim krenu prvi taktovi.
Alex Callier je bio savršen frontmen. Uspostavljao je komunikaciju s publikom između pesama, šalio se, malo nas i (zasluženo) prozivao jer smo bili kao “kuvane noge”. Podelio je s nama i priču o depresivnom stanju u koje je upao nakon pandemije i svih onih ograničenja s kojima smo se sreli. Ipak, u Francuskoj su “iz nekog razloga” uspeli da sviraju nekoliko koncerata krajem 2021. Od ulaska u autobus do kraja koncerta pred publikom se već, kaže, osećao mnogo bolje. “You guys are the best Prozac in the world”, zaključio je Alex. Bogami, Hooverphonic, i vi ste!
