NeonoeN – Huk na zvuk (Kada zahuči iznad Podgorice rokenrol)
Dok sutra postoji, nebitno je šta je bilo juče, dok ponoćni otkucava sat negde u nekoj dubokoj magli jutro namiče svoje hladne zrake. Dodir tihog vetra kao da lista negdašnje požutele porodične albume iz proteklog stoleća. Bleda seta i nežna reč sa usana nekome možda udahnjuju produžetak života, a nekome odlazak čine još težim. Svi počeci stanu u jedan kraj. I život i ljubav, strah i nada, vera i bol, kao da su ispisani na prašini sna. Sve drugo je kao rukom pokošeno i bačeno u reku pred oluju.
Podgorički bend NeonoeN kao da je tiho otškrino vrata u predgrađu sivih ulica i ustrčao onako bosonog, ljutit i izmoren, ali sa nadom da se živeti može i sada, otkinuti rep neperspektivnoj budućnosti i izvukao je iz okova laži i ružičastih vrpci oko ruku podanika. Pevaju o sadašnjosti, malim ukazanim ožiljcima koje prosipaju niz svoje tragove sigurni da iz ove pustolovine mogu izaći neporaženi. Ljubav i mir krase njihov svemirski iskaz, dok se utapaju u nemirnom moru na majušnoj barci koja poput ljuske oraščića nadmeno plovi iznad modrih, zapenelih talasa. Biti mali, ali biti kuražan i u srcu hrabar, bolje je nego biti veliki i moćan, a u srcu rovit i beznadežnog koraka u tuđem dahu milostivih.
Romantični vozovi vode bend kroz opustela svemirska prostranstva, onako tvrdo i bespoštedno, spremajući ih za sopstvenu utakmicu koja je odavno izgubila takmičarski karakter. Ali njihova opažajna moć ne leži u sukobima i plahim, intrigantnim nastupima, već u nizu reči, koja imaju sve, samo ne slatkasti ukus iz radionice slatkiša, začinjena dobrotom i putokazamima bez tajnovitih raskršća, nudeći odabir sreće kroz čvrsti rokenrol.
Ređajući ciglu po ciglu, strpljivo i marljivo, na temeljima hrabrosti i slobodarskih stremljenja, NeonoeN lagano se uzdiže u svetu regionalne muzičke zastupljenosti. Bliski čvrstom zvuku, bez pretencioznog skrvnavljenja bilo kakvim etno motivima, u svom okruženju odavno su iskočili iz šablona lake zabave, sada, svesno ili ne, put ih vodi na neke malo drugačije staze, a prvo će morati sa samim sobom da se izbore i odrednicu postojanja zacrtaju bez podilaženja bilo kome, a najmanje razmaženoj publici koja bi uz jeftino pivo i doskočice besmislenog tipa sa arhaičnim predznakom, pristali na dozu lake subotnje zabave.
Album Huk Na Zvuk je produkcijski urađen više nego pristojno. U nekim temama muzički, odnosno svirački, bend deluje fascinantno, sveže, misaono vuče na slobodarske prostore, a ljubavne pesme predstavljaju celinu iz koje se ne želi pobeći bez pruženog otpora. Toplina kojom se iskazuju nežni dodiri uvlače se pod kožu, no ne izvlače se posle refrena, ostaju tu do kraja, stapaju se sa slušaocem u jednu celinu. Ta čudna sinhronizacija etike i običnog življenja, kao da natplovljava oblake iznad same Podgorice.
Vokali su jasni, precizni, dijalektološki izuzetno pristupačni. No, ne mogu se oteti utisku da u nekoliko smirenijih i laganijih pesama, kada je glas malo duže i više pušten, on podseća na vokal Igora Drvenkara, novog pevača Parnog Valjka. Ritam sekcija skladna, solo deonice ne lutaju bespotrebno između rifova gitare, nego kao da iz ritmičnosti izlaze baš tamo gde treba, u zonu razgibavanja skrivenih misli i tihog sanjarenja koje može i biti ostvareno. Savremeni tekstovi, odlična usklađenost sa digitalnim dobom i želja da se bude izdržljiviji i lucidniji, kao da idu iz numere u numeru.
U devet pesama i triedeset pet minuta muzike, svaka tema je za sebe, ali na skupnom nivou one čine usklađenu celinu, između rabata na življenje i obojenih košmarnih snova. Bend je odabrao svoju usku stazu kojom njihovi koraci i te kako odzvanjaju, a muzika prija uhu. Sami kažu da je između prokletstva i blagoslovenosti mali, lagani korak, ali kako ostati na liniji vetra i iskazati se na “zrnu prašine u olujnom letu…” Ređaju se Huk na zvuk, Dok ne udahnem te, Mi smo morali bolje, CLICKBAIT, Vezani, Dječak sa vjetrom u kosi, Merkur i Venera, Zažmuri i Za laku noć. Marko Vukčević kao vokal, Ilija Pejović na gitari, Filip Vulanović na basu i Milan Vujović za bubnjevima, pokazali su da su definitivno vrsni muzičari koji su se više godina unazad kalili ne bi li konačno izašli i sa debi albumom na regionalnu scenu. Verujte, kada ih odslušate pažlljivo, od početka do kraja, razumećete da se zaista radi o jednom veoma kvalitetnom bendu, da im se strpljenje isplatilo, te da uz malo sreće mogu još mnogo toga postići.
Kroz kamen izvire sveža voda, hladna i brza, jetkim zvukom nošena i zvezdanim prahom umivena, bez boja i mirisa, ukusa ovovremenskog čoveka i sve onoga što on ne bi hteo biti, a u šta ga gura mašinerija posrnulosti i bezidejnosti. Bend pruža otpor i želi dalje, brže i više, ali na njihov način.
Album za svaku pohvalu i preporuku.
