Mimika Orchestra: Big bend naš nasušni
Kino SC – Zagreb (20.11.2025.)
Sigurno je da je i najavljeni marš „Ujedinjeni protiv fašizma“ bio dodatni impuls da u Maku Murtiću proključa dedina revolucionarna krv, pa da okupljene pozove na reakciju uz borbeni poklič „Sic semper tyrannis“. Integritet, dame i gospodo!
Voditi big bend samo po sebi nije nimalo jednostavna stvar. A voditi „privatni big bend“, kako je Mimika Orchestru nazvao njegov doskorašnji član i moj dragi prijatelj Leo Beslać, tek (treba da) predstavlja veliki izazov. Mada, ako pitate Maka Murtića, idejnog vođu navedenog sastava, lakše je izaći na kraj sa orkestrom u kome ima 20+ ljudi nego sa drugim ljudskim bićem jedan na jedan.
Zaista, kada posmatrate s kojom lakoćom ovaj sastav prezentuje kompleksne kompozicije iza kojih stoje još kompleksnije ideje… Logično je da se, poput nekadašnjeg komentatora Mladena Delića, zapitate „ma, je li to moguće?“. Bogme, i te kako je moguće! Jer, Mak Murtić nije samoniklo umetničko drvo, već više nego dostojan potomak slavnog slikara Eda Murtića, nosioca prestižne nagrade za životno delo „Vladimir Nazor“.
A kako iza svakog uspešnog muškarca stoji žena, tako je i Maku, baš kao i Mimika Orchestri, bila potrebna i Maja Rivić, vanserijski alt vokal. Mada se ovo „alt“ može tretirati i kao „alternativni“, budući da Majin „fanglamog“ (fantastične glasovne mogućnosti, op. cit. Rambo Amadeus) savršeno ide uz različite muzičke žanrove i aranžmane. I, što je još zanimljivije, u tome nema nikakvog prevelikog napora, već to izgleda kao da je pevala dok „sedela je za mašinom, šila je“.
Sad, zamislite još dvadesetak ljudi slične provenijencije, jednako dobrih u tome što rade i koji svoje individualne kvalitete podređuju višem umetničkom cilju. E, to je Mimika Orchestra! Neumorni antropološki analitičar koji kopa duboko ispod Zemljine kore kako bi ustanovio ko smo bili i ko jesmo danas, a sve kako bi naslutio ko ćemo biti sutradan. Stoga, umetnički izraz Mimike jednako je kompleksan i impresivan baš kao što je to i ljudski identitet, spiritus movens njene muzike.
Novoobjavljeni album Mimika Orchestre „Medzotermina“ završetak je trilogije kojoj su prethodila izdanja „Divinities of the Earth and the Waters“ i „Altur Mur“. U skladu sa aktuelnim trendovima, a nadamo se i konačnom dozivanju pameti čovečanstva, Mimika se na novoj ploči bavi očuvanjem životnih resursa, ekološkoj svesti i potrebom za racionalnim korišćenjem (preostalog) prirodnog blaga koje još nismo stigli da uništimo.
Stoga je za umetnika, ali jednako i za hroničara, razočaravajuća činjenica kada na zvaničnu promociju takvog albuma dođe jedva četiri stotine ljudi. Neko će to pripisati četvrtku, neko celodnevnoj zagrebačkoj kiši, ali u trenutku kada je nikad potrebnije izraziti svoj stav, pa makar to bilo i svojim prisustvom, za ćutanje ili nečinjenje nema previše opravdanja. Tim pre što „one druge“ nije briga ni za identitet niti za životne resurse, već samo kako da od istih što više profitiraju.
Oni koji su pomenutog četvrtka došli u Kino SC su definitivno profitirali, a možemo reći i da su bili svedoci istorije. Jer, teško da će se ponoviti prilika u kojoj će Mimika Orchestra još jednom odsvirati kompletnu „Medzoterminu“. Sigurno je da je i najavljeni marš „Ujedinjeni protiv fašizma“ bio dodatni impuls da u Maku Murtiću proključa dedina revolucionarna krv, pa da okupljene pozove na reakciju uz borbeni poklič „Sic semper tyrannis“. Integritet, dame i gospodo! Kako nam je samo potreban jedan takav gig u Beogradu, po mogućstvu što bliže Ćacilendu…
Meni lično će za sva vremena u sećanju ostati solo partitura fenomenalne flautistkinje Nike Bauman. Zamislite melodiju inspirisanu zalutalim leptirom na ogromnoj livadi prepunoj cveća, na kojoj lepotan šarenih krila panično preleće sa cveta na cvet tražeći mirise i nektare koji bi ga odveli svome jatu. A na kraju iste vidite umetnicu kako jedva dolazi do daha, ali sa širokim osmehom koji nemo progovara „kako li mi je ovo samo pošlo za rukom“.
Ne smemo zaboraviti ni Marka Firsta, bazično violinistu, a suštinski multiinstrumentalistu, koji je „neku životinju“ doneo na scenu, a potom i pokazao kako se na njoj kreiraju neobični zvuci. Ta životinja je, inače, postala predmet ozbiljnih kontroverzi zbog spota za numeru „Pustoš“. Pojedini vegani se nisu mirili sa činjenicom da je za te potrebe jedno jagnje moralo da izgubi život, a nije ih smekšalo ni objašnjenje da je reč o čistoj simbolici, odnosno ritualnom prinošenju žrtve.
Uz Maju Rivić, trio ženskih vokala zaokružuju sjajne Anabela Barić i Anamarija Žugić, dive za gledanje jednako koliko i za slušanje. Duvačka sekcija čini više od jedne trećine orkestra, a predvodi ga trojac saksofonista u sastavu Marko Lucijan Hrašćanec, Vojkan Jocić i Marko Gudelj. Tu je još jedna trojka, ovoga puta trubačka, a čine je Zvonimir Bajević, Valdemar Kušan i Branko Sterpin. „Pleh“ upotpunjuju trombonisti Matija Mlakar i Miron Hauser, te Jurica Rukljić na tubi. Tu su još i Jelena Ilčić na oboi, Hrvoje Galler na klaviru i synthevima, Josip Šustić na gitari, Viktor Slamnig na basu, Nenad Kovačić na perkusijama i Mario Petrinjak na bubnjevima.
Paradoksalno, Mimika Orchestra je postala žrtva sopstvene borbe budući da je i sama izumirući resurs. Stoga, kao što i oni pozivaju na očuvanje planete, tako i mi pozivamo na očuvanje ovog jedinstvenog „privatnog big benda“. Nema sumnje da će Mak, Maja i drugari gurati svoju priču do poslednje kapi krvi i znoja, ali ovakvi orkestri nisu sami sebi svrha. Jer, oni nisu na državnim jaslama, već žive od naših aplauza, lepih reči i kritika, kupljenih ploča i ulaznica za koncert. A tamo će vam „o vekovečnosti pričati dalekoj, pokazujući nemom mimikom obraza svoga brazde duboke“.
