Kako se kalio Igralom
Živi album „Nišville Live 2025“ u saradnji sa Orkestrom Bogdana Nikolića Donje označio je novu fazu na razvojnom putu benda i otvorio mu nove dimenzije i potencijale.
Siguran sam da ste bar jednom pročitali onu poučnu priču kada je profesor na času filozofije izneo teglu na sto, napunio je teniskim lopticama i pitao studente da li je tegla puna. Kada su odgovorili da jeste, profesor je dodao kamenčiće u prazan prostor, a studenti su ponovo rekli da je tegla puna. Na kraju, profesor je sipao i pesak u preostale šupljine, a tegla je još jednom bila puna za studente. No, imalo je još mesta i za dve šoljice kafe.
U „muzičkoj tegli“ Igraloma donedavno je bilo teniskih loptica (ritam), kamenčića (bas) i peska (gitara), ali je dolaskom Orkestra Bogdana Nikolića Donje priča dobila tečni(ji) oblik i aromu kafe. Ili, da upotrebim milion puta rabljeni slogan iz nekadašnje reklame za pivo: „Svetsko, a naše“. Ta fraza ima uporište i u samoj strukturi muzičkog izraza (n)ovog benda, s obzirom da njihove melodije gravitiraju ka pustinjskom, psihodeličnom roku saharske Afrike, a kafa je baš odatle, preko Bliskog istoka, Turske i Sredozemnog mora, došla na naše prostore.
Tu umetničku vezu je pre nekih 7-8 godina uočio i gitarista Igraloma Mladen Marjanović Čarli. On je u to vreme, na poziv našeg poznatog trubača Marka Markovića, radio kao tonac na nekoliko romskih svadbi u okolini Vladičinog Hana. Inicijalni motiv jeste bio finansijski, ali su, kao iskusnom muzičaru otvorenom za nove ideje, Mladenu bili zanimljivi i kreativni aspekti te saradnje. Posebno je bio iznenađen produkcijom i opremom, za koje kaže da su bili vrhunski.
„Od starta smo se dobro skapirali. To je, zapravo, jedna techno žurka koja traje nekoliko sati. U suštini, ti sve vreme čuješ 5-6 istih pesama koje idu na repeat. Orkestar je fiksiran, a prve tri trube su u masi. Ako izuzmemo melodije, ritmiku i neke detalje, sve je isto kao u Severnoj Africi. Ti možeš da čuješ da je to univerzalno, da je ta muzika stara. I ja odmah zamislim kako bi to zvučalo uz naše pesme. Oni cepaju, a meni kroz glavu prolazi „Vražji sin“ praćen trubama“, priseća se Mladen.
Impresioniran onime što je video i čuo, Marjanović je svojim kolegama iz benda Dimitriju Simoviću Miti i Ivanu Cvetkoviću Ivšiju predložio saradnju sa nekim od duvačkih orkestara. Njima se ideja dopala, ali su smatrali da bi njena realizacija bila isuviše komplikovana, pa je Mladenu ostavljeno da smisli kako bi to praktično moglo da se izvede. Prilika se sama od sebe ukazala 2025. godine, tačno na desetogodišnjicu Igraloma. Čarli je otišao kod Ivana Blagojevića, direktora Nišville Jazz Festivala, gde je 2015. godine bend i započeo svoje umetničko putešestvije.
U priču se uključio i Željko Ljubić Piti, nekadašnji gitarista Goribora i važan šraf u mašineriji Nišvilla. Znajući njihov talenat i mogućnosti, Blagojević i Ljubić su predložili saradnju sa Orkestrom Bogdana Nikolića Donje. Kao već etablirani trubač, Marko Marković je postao preskup, a mladi i perspektivni Nikolić, sa aspiracijama ka jazzu, funku i rock ’n’ rollu, predstavljao je više nego idealno rešenje za Čarlijeve zamisli. Nišville je odmah povezao dve strane i odobrio neophodan budžet za njihovu saradnju.
Jubileji su i prilika za rekapitulaciju učinjenog, pa su se Mita, Čarli i Ivši složili da nakon deset godina rada Igralomu treba neka vrsta osveženja. Iako se nisu umorili od svoje priče, osećali su da su kao trio došli do granica svojih mogućnosti. Sa muzikalnim i kreativnim Bogdanom sve je lagano kliknulo, s obzirom da ni on nije tikva bez korena. Polovinom 2025. godine njegov orkestar je izdao sjajan debi album „Mute Traffic“ za izdavačku kuću Take It Or Leave It Records.
Dakle, saradnja dve strane se crtala se sama od sebe, a zajednički nastup na Nišville Jazz Festivalu bio je više nego logično rešenje. Orkestar Bogdana Nikolića Donje je na istom festivalu samo godinu dana ranije osvojio nagradu „Buddy Bolden“ za izuzetno izvođenje i doprinos jazz muzici. Izlazak na Earth & Sky stage narednog leta sa Igralomom bio je potvrda kvaliteta, autentičnosti i predanosti ovog perspektivnog sastava.
„Bogdan je bio aranžer na nekoliko numera, doneo je neke svoje ideje, a Mladen je pojednostavio gitare kako bi otvorio prostor za duvače. Kada smo čuli kako sve to zvuči, tako amplificirano sa trubačima, izgledalo je kao da imamo potpuno novu muziku. To je donelo određeno osveženje, jer orkestar ima svoj neki zvuk, zdrav muzikalni falš, upečatljiv za te južnjačke romske trube. Mladen je sve vreme to mogao jasno da zamisli i zbog toga je sve bilo tako brzo, kompaktno i efikasno“, ističe frontmen i basista Igraloma Dimitrije Mita Simović.
Znajući za taj nastup nekoliko meseci pre nego što je program Nišvilla i potvrđen, sa nestrpljenjem sam iščekivao zajednički koncert dva sastava. Nije mi se baš dopalo to što je taj nastup bio predviđen kao poslednji trećeg dana festivala (16. avgust), jer publika baš i nema strpljenja da program isprati do samog kraja. Uz to, došlo je i do last minute promene rasporeda, pa su Igralom i Orkestar Bogdana Nikolića Donje nastupili neposredno nakon popularnog britanskog sastava Stereo MC’s. Uvek je problematično kada na Nišvillu svirate nakon headlinera, jer publika uglavnom „pregori“ dok vi dođete na red.
No, to nimalo nije obeshrabrilo Mitu, Čarlija, Ivšija, Bogdana i ekipu. Do nastupa su imali svega pet zajedničkih proba, ali su na binu izašli spremni da prezentuju svu moć novog muzičkog arsenala kojim raspolažu. Odmah su krenuli da „zalivaju stazu ljutim pićem“, a već sa prvim taktovima uloga duvačkog orkestra bila je više nego jasna. Psihodelični rock je u stanju da izazove širok spektar emocija, ali za „patos“ su vam neophodni trubači. Bez njih nema te duboke konekcije sa melosom, koji je genetski, kulturološki i geopolitički karakterističan za ove prostore. To je, prosto rečeno, aksiom.
Zvuk Igraloma i u originalnoj postavi poprilično koketira sa kafanom, melanholijom, depresijom i kataklizmom, a duvači taj utisak višestruko pojačavaju, nepogrešivo pronalaze mentalnu G tačku slušaoca i munjevito ga dovode do kulminacije. Utisak je da su i pesme birane na takav način kako bi taj katarzični duvački momenat što više došao do izražaja. Trubači su pesmama „Dan u životu“ i „Lešinari“ legli „kao dupe na nošu“, dok „Zlato“ uz njih zvuči kao ozbiljno raspisano delo baš za takvu vrstu orkestra.
Ko je do tog momenta ostao netaknut, „Reka“ ga je zasigurno povukla u svoje duboke virove, te naterala na isto tako duboka razmišljanja i preispitivanja. „Kafanče“ je pesma sa poslednjeg albuma „Premalim stvarima“ iz 2023. godine i, na neki način, još tada je predstavljala uvertiru buduće saradnje Igraloma i Bogdana Nikolića. Stihovi „Rđavo kube i ciganske trube, rana jesen je…“ kao da su pisani baš za taj momenat (avgust 2025.) na glavnoj bini Nišville Jazz Festivala. Ako je u svemu ovome i bilo slučajnosti, one su se dogodile sa više nego dobrim razlogom.
Na pesmama „Premalim stvarima“ i „Omotač“ trubači podižu broj obrtaja i dobijaju sve značajniju ulogu u dramatizaciji muzičke ekspresije Igraloma. I muzika i tekst postaju sve introspektivniji, a nije daleko ni momenat „čaše lomim, ruke mi krvave“. Nedostaje još taj jedan momenat, završni podražaj koji bi vas izbacio iz ravnoteže i naterao na iracionalne misli i reakcije. Upravo iz tog razloga se koncerti Igraloma obično završavaju „Vražjim sinom“, a tako je bilo i ovog puta.
Ta pesma je sama po sebi katarzična, pre svega zbog glavne gitarske melodije koja je Mladenova referenca na pesmu Muddyja Watersa „Herbert Harper’s Free Press News“ sa albuma „Electric Mud“. A kada tu temu krenu i trubači da sviraju, pa još i sa krešendom… Verujem da žmarci i zombije krenu da podilaze! To je završni touchdown posle koga je nemoguće ostati na nogama, posle koga se udavite u kovitlacu sopstvenih emocija. Koncert na koji ni ekipa iz Stereo MC’s nije ostala ravnodušna, pa ga je pomno ispratila do samog kraja, a potom se kod organizatora raspitivala o desetercu na bini.
Ovaj fenomenalni koncert je pretočen u živi album „Nišville Live 2025“ u izdanju Pop Depresije. Raspored pesama je na albumu neznatno izmenjen, ali to ne umanjuje doživljaj koji je verno prenesen sa festivalskog nastupa. A sve to, opet, donosi nove, slatke muke Miti, Čarliju i Ivšiju. Jedna od njih je: kako se sada vratiti na bazične postavke i ponovo svirati kao trio, s obzirom na to da su se navikli na toliku masu zvuka.
„Mi kao trio možemo da odvrnemo pojačala, da riljamo po tim instrumentima, ali ne možeš da postigneš to kao kada tu završnu melodiju „Vražjeg sina“ krenu da sviraju tri trube i Mladen, a onda to krenu da harmonizuju i tenori, pa na kraju šestorica ljudi svira tu temu. Žao mi je što je ljudsko telo ograničeno, što mi to ne možemo još da teramo. Čim smo počeli da sviramo, odmah sam znao koliko mi je to srcu blisko, koliko mi krv uzavri. A to mi je apsolutno neophodno da bih izdržao svirku Igraloma“, ističe Mita.
Kao idejnom tvorcu celog ovog projekta, i Mladenu je jasno da je pronašao „zlatnu žilu“. Ove godine je planirano snimanje četvrtog studijskog albuma Igraloma, a želja članova benda je da i duvački orkestar, a pre svih Bogdana Nikolića Donju, uključe u kreativni proces. To će, kako navodi Mita, za njih trojicu biti prilika da nauče nešto novo. Za Simovića je albansko oro trenutno nesavladiva prepreka, a Nikolićevi trubači to sviraju bez greške.
S druge strane, Marjanovića „nervira“ to što je saradnja sa trubačima tek na početku, ali je u svemu tome dobra stvar što su mu jasne mogućnosti Donjinog orkestra. S obzirom da ih na bini sada ima desetorica, bend ima neverovatnu količinu potpuno novog zvuka. Mladen napominje da je mnogo zahtevnije nastupati kao trio nego kao deseterac, s obzirom da trojica muzičara moraju mnogo više da sviraju, dok sa ovako moćnim orkestrom ne mora toliko da se forsira.
„Meni je kao gitaristi oduvek bilo najzanimljivije to kako duvači fraziraju, jer mi smo na polifonim instrumentima, dok duvač ima samo jedan ton. To ti pomaže da shvatiš melodije, da se ne rasplinjavaš sa harmama i akordima. Svaka glavna melodija ikad napisana može se odsvirati jednim prstom na klaviru. Sve preko toga je ukras. Ako bendovi nemaju glavnu melodiju, odnosno foršpil, što bi rekli narodnjaci, ja to ne mogu da slušam“, kaže Čarli.
Nakon Nišvilla, Igralom i Orkestar Bogdana Nikolića Donje nastupili su i na Changeover Festivalu u beogradskom klubu Karmakoma. Ljudi koji su bili na oba koncerta kažu da je Nišville bio samo zagrevanje za Karmakomu, a čak je i frontmen Repetitora Boris Vlastelica istakao da je taj festivalski nastup u Beogradu bio najbolji koncert nekog domaćeg benda koji je on gledao. Sve to je bendu dalo dodatni motiv da priču sa duvačkim orkestrom nastavi da gura.
Pored novog albuma, plan je da Igralom i trubači u aprilu snime Agelast session u nekoj mahali na jugu Srbije, a u septembru će zajedno nastupiti i u Zagrebu. Za sada još nema dovoljno materijala za bukiranje ozbiljnijih gigova, pa je bendu prioritet da značajno unapredi svoj background. Želja je da predstojeći album izda Glitterbeat Records, poznata diskografska kuća koja promoviše world music i srodne žanrove. Tako bi se Igralom našao u društvu sastava poput Altın Güna i Yīn Yīna, što bi mu širom otvorilo vrata međunarodne scene. Očito, lepota je ponekad i u (pre)velikim stvarima.
