KaliKamo: Bes kao Princip, Ljubav kao Izbor

Njihova fuzija daba, orijenta, hip-hopa i još koječega nije samo estetski eksperiment ukorenjen u tački geografske mape, već emocionalna topografija jednog te istog nemira u celom regionu koji diše pod konstantnim pritiskom.

Hadersfild / Stratus

BES

Bes je jedna od najpogrešnije shvaćenih emocija na ovim prostorima. Uvek prljav, sraman, opasan, u novije vreme i „toksičan“, on je etiketa koju lepimo na sve što nam nije ugodno. A zapravo ga svakodnevno udišemo: u saobraćaju, u komentarima, u političkom govoru, u kafanama, na slavama, u školama, u prodavnicama, u porodičnim odnosima, u svim napetim prećutkivanjima…

Kod nas bes nije samo emocija, on je postao osobina, gotovo vrlina. Ako nemaš ni trunku besa, kao da nisi dovoljno integrisan, kao da te nema. I dalje ga tumačimo kao puki gubitak kontrole, kao agresiju, kao eksces, a bes je mnogo više od toga. On je prvenstveno informacija, signal da je granica pređena, da je dostojanstvo okrnjeno, da je nešto u poretku poremećeno.

Bes umornog, potlačenog čoveka i dalje je premali u odnosu na one najpodlije porive koji se u „civilizovanom“ društvu normalizuju zahvaljujući odsustvu pobune, zahvaljujući odsustvu ma kakve reakcije. Jedan od tih poriva jeste nepriznavanje i neprihvatanje odgovornosti. Takođe jeste i ravnodušnost, kao odbijanje da se prihvati sopstveni deo tereta u potrazi za odgovornošću.

Možda se bes najtačnije skriva u reči BESpomoćno, u spoju nemoći i unutrašnjeg pritiska. Kada nemoć dugo traje, bes postaje hronični impuls samoodržanja individue koja sebi ne sme svesno priznati niti drugima pokazati da je u strahu. Ako dobije pravac, smer, oblik i tok, bes tek onda od impulsa prerasta u princip, a principi uvek podrazumevaju činjenicu da uzročno-posledična odgovornost mora postojati.

Bes je prvo kvalitet, pa tek onda kvantitet. Zato je manje važno pitanje „koliko smo besni“, a više – „koji je razlog za to“. Bes je nekad nužan, ali postoji razlika između besa kao identiteta i besa kao etičkog čina. Jedan traži ventil, dok drugi traži promenu. Dok jedan razara, drugi transformiše. U društvu bez ravnoteže, bes je stalni ton postojanja. Ali, bez njega nema pomaka, nema budnosti, nema odbijanja da se nenormalno prihvati kao normalno.

Bes je sila, ali je i bol. Bes ne znači odsustvo senzitivnosti, već je u krajnoj tački svog suprotnog pola sakrio i zamaskirao ništa drugo do osećaj tuge. Bes tako mnogima postaje jedini način da održe unutrašnju vatru i ne skliznu u melanholiju, depresiju i potpunu apatiju. I tek sada se tu otvara niz novih pitanja od kojih je jedino glavno: kako da budeš dovoljno jak da tu energiju ne pretvoriš u otrov, već u lek?

LJUBAV

“Pas koji spava nije dovoljno budan.
Budi pas koji s drugim psima širi Bes i Ljubav!”

Jedina sila koja može da harmonizuje tugu i bes jeste Ljubav. Ne ona raznežena i dekorativna, patetična, razmažena i slinava, već ona koja podrazumeva rad, napor, prisustvo. I baš takvoj nije joj laka uloga. Ljubav ovde nije suprotnost besu. Ona mu ne sme pružati otpor, ona je ta koja usmerava i gradi tok. Bes može biti reka, a u tom slučaju ljubav mora biti korito.

Između nasilja i apatije ima vrlo malo mesta za empatiju. Poštovanje. Snaga. Solidarnost. Drugarstvo. Kreativnost. Jedinstvo. Teške, previše strane reči za društvo koje je iznutra dezintegrisano, sastavljeno od pojedinaca kojima su ugušili duh, pomutili razum i razboleli telo.

“Staklenoga pogleda ljubiš svoj zatvor.
U kavezu si zlato vezan zlatnim lancom.
I besciljno se ponavljaš da bića smo prokleta.
Od pića otekla, zbog biča poklekla.
Stopala nam prozebla, pamet nam je oteta.
A rasparane džigerice, bubriš poput iverice.
Braćo i sestre postrojimo se…
Tlači nas jači i mrači, ali ne koljimo se…”

Pesmom „Lajava kera“ KaliKamo, kao umetnička skupina, kao bend, postavlja dijagnozu naše surove društvene realnosti. Represivna materijalna stvarnost, usud, poroci, propadanje, robovanje – sve(s)(t) oko nas je u padu energije. Čovek koji reaguje na neravnotežu oko sebe mora biti stabilan u svojim uverenjima. Kada razum kolektivno zakaže, pojedinac mora da probudi instinkte, jer mu u samoodržanju oni jedini preostaju.

Pas u ovoj pesmi nije metafora agresije, već upravo tog instinkta koji prepoznaje opasnost i pre nego što postane vidljiva. Njegovo lajanje je čin zaštite – teritorije, čopora, doma – i zato predstavlja ljubav u svom najogoljenijem obliku. Pas ne kalkuliše, ne filozofira, ne povlači se u apatiju, on ostaje da čuva i reaguje. Njegova vernost nije sentimentalna, već telesna, dosledna, ukorenjena u porivu za očuvanjem zajednice. Biti „pas koji ne spava“ znači odbiti dresuru poslušnosti i izabrati budnost kao najviši oblik ljubavi.

Psa koji laje sam nije teško ukloniti, ali čopor koji je budan, menja odnose snaga. I kad čuješ „Lajavu keru“ uživo, kada nanjušiš tu energiju, postane ti jasno da njihove svirke nisu ventil za pražnjenje, već prostor sabiranja. I tek u tom prostoru jedinstva se ta ljubav prepoznaje, tek uz zvuk, na takt, na ton glasa, kada se stvari počnu dešavati na telesnom nivou. Bas te grune pre nego što ga razumeš, a ritam je prvo što te vrati u sopstveno telo.

U prostoriji punoj ljudi koji plešu, lični bes prestaje da bude izolovan, postaje kolektivni puls kojim se međusobno opipavamo kao psi koji jedni drugima njuše namere. Prepoznajemo se u besu. Ljubav je ovde odluka da ostaneš budan, bes je energija koja te pokreće, a muzika je mesto gde to dvoje prestaju da budu suprotnosti. Jedina istina jeste borba u kojoj su ljubav i bes saveznici.

ISTINA

„Nema labavo, bato!“

Uistinu, ovo nije trebalo da bude filozofsko-spiritualistički traktat, ali nisam odolela da me ne ponese. Često u svojim tekstovima osvetljavam, pretresam i razrešavam neke svoje lične preokupacije. Zapravo, muzika mi, lično, najčešće za to i služi. I ovo, prosto, nikako nije mogla biti tek još jedna recenzija neke konkretne svirke. Ali, da, od 22. do 24. januara KaliKamo su glasno lajali kroz Beograd, Novi Sad i Zrenjanin. Kao deo njihovog čopora prepoznali su se sastavi Milovan, Jun, Korektivna gimnastika i Sv. Pseta. Ovi potonji, iako najavljeni, iz opravdanih razloga nisu svirali, ali je važno pomenuti ih.

Otkad postoji KaliKamo, čula sam ih, videla i doživela mnogo puta, u različitim gradovima. Slušala ih, pričala sa njima, družili smo se, zbližili… „Od naših 10 svirki, ona dođe na 12“, kako sami kažu. Samim tim, naravno, postoji opasnost da u načinu na koji prezentujem njihov rad, likove i delo, budem subjektivna. Pre svega, upravo zbog toga što baš, baš volim i poštujem te ljude. Zato u ovom tekstu sažimam sve ono što mi je, od kad ih znam i slušam, bilo na pameti da kažem o njima.

Kad su u pitanju KaliKamo, ne postoji bolji teren da govorimo o angažovanoj muzici, o smislu njenog postojanja, formi, ideji, poruci. A ovde se mnogo radi i o praksi, jer angažovanost nikako ne smemo svesti samo na ideologiju i nikako je ograničiti samo na prostor umetnosti. Kako to umetnost ispoljava svoje dejstvo na stvarnost i da li joj pomaže?

KaliKamo je ekipa sastavljena od članova sa prostora bivše Juge iz različitih gradova, i tu više nije važno poreklo, već se radi o spletu uticaja, ukrštanjima, spajanjima, prepoznavanjima, ne radi se samo o jednom mestu na kome si adresom u ličnoj karti nastanjen. Oni dolaze iz Šibenika, Zagreba, Bezdana, Sombora… Njihov je Novi Sad, njihova je Subotica, njihova je Županja, njihov je Beograd i još mnogo, mnogo, gradova i sela, čak i neka u kojima nikada nisu bili, ali su usred najmračnije noći svojim lavežom uspeli da trgnu uspavane.

KaliKamo u toj tački prestaje da bude samo bend, jer njihova fuzija daba, orijenta i hip-hopa i još koječega nije samo estetski eksperiment ukorenjen u tački geografske mape, već emocionalna topografija jednog te istog nemira u celom regionu koji diše pod konstantnim pritiskom. Imenima, prezimenima i pseudonimima oni se predstavljaju ovako:

Miroslav Csatalinac – Chakka Svrakka a.k.a. Zdravko Dren – pisana / pričana reč – vozač i kondukter
Roko Margeta a.k.a. Roko Motiva – sintevi / basovi / melodika / tar – spiritualac i palikuća
Đuro Dobranić a.k.a. Komoda Dragan – bubanj / udaraljke / šuškalice – šef sale i rizničar
Ognjen Zečević a.k.a. Egoless a.k.a. Mus Tafari – saksofon / gitara / produkcija / mix / mastering – kontrolor i superoperater
Dino Mudrić a.k.a. Gino Gelato – tehnika / ozvuka / osveta – megalomagičar zvuka i sanjar

Kada kliknete na linkove iza njihovih imena, pa vam izađu njihovi projekti nezavisni od KaliKamo priče, shvatite da oni nisu tek tako neka novotarija na sceni. KaliKamo čine ljudi enormnog iskustva, retki biseri naših kulturno-umetničkih margina. I ta ekipa se ne svodi samo na njih petoricu pomenutih, jer oni su izrasli iz tvrdog andergraunda, iz jednog jakog komjunitija kao jedinog stvarnog i sigurnog prostora u kome umetnost nastaje iz potrebe, a ne iz zahteva. To je ogromna zajednica ljudi na istoj frekvenciji besa, sa istim žarom ljubavi u srcu, koji su svesni toga da se mir u duši naseliti neće sve dok se mirimo sa nepravdom i ropstvom.

„Nakon sto godina u seni, sto godina na sceni.
Sto godina mraka dočekasmo mrak još žešći.
Grijalo nas sto godina sunce tuđeg neba.
Nakon sto godina golih grudi oblačim kevlar!
Oblačim od kevlara neprobojnu košulju.
Da me čuva od svih zala dok trčim kroz šumu.
Gde preskačem ćesme i sve češće grlim koštelu…
Kad krene da me čemer opet mrvi kao kroštulu…
O, ne! A one čekaju te!

Nakon sto godina na cesti, sto godina u pjesmi…
Sto godina gresi stari krenu dušu jesti…
I od nebeskoga raja tada propakli se zemlja…
Iz rodnog kraja zato mnogi dignu jedra.
Jedni lagano lagano za Irsku, Finsku, Austriju, Nemačku…
Kroz rupu mišju jer ih med i mleko preskaču.
Da život kašikom najvećom što postoji.
Zagrabe gidra prvi put pun pijat ikad!

Ovo je šizofreniko stara majko.
Strato Separato.
Barba Lunga Delikvento, Opa Bako.
Nema labavo bato!
Iz kužne kaljuže ti dolaze u šator.
Znaju da si napušen i čekaju te, čekaju te!“

„Stratus“, manifestna, centralna pesma sa albuma „Jedinstvo“ jeste pesma o istorijskom zamoru i kolektivnom raslojavanju, o veku provedenom između scene i senke, pod tuđim nebom i u sopstvenom mraku. Slika kevlara koji se oblači preko golih grudi govori o nužnosti da se preživi u prostoru gde su razočaranje, odlazak i moralna erozija postali svakodnevica. Emigracije, zatrovane reke i nedodirljivi moćnici grade pejzaž društva koje klizi u šizofrenu podeljenost (Strato Separato). Refren „one čekaju te“ pulsira kao upozorenje da posledice društvenog kraha, dugovi, potisnute traume i skrivene istine neumitno dolaze na naplatu. Kužna kaljuža je, naravno, sistem.

Ideologija koju nam oni prezentuju zaista vibrira na „opasnoj frekvenciji“, ali samo za neke. Ona ne zaglupljuje, ne obećava, ne ispunjava, ne manifestuje, ne mantra, ne prosvetljuje lažnim sjajem usiljene pozitivnosti, ne pruža nikakvu utehu. Ona staje i zauzima stav. Duhovno otrežnjuje, a nije religija i ona te neće lagati da su slabosti nebeska vrlina. Ipak, sama artikulacija tog mraka jeste čin otpora: imenovati haos znači odbiti da se u njemu izgubiš.

Da, teško je da se sve to podnese, sav taj pesimizam koji proizilazi iz činjenice da najgore tek dolazi. Pesimizam je donekle otrežnjujuća filozofija, a od neke tačke čovek mora biti duboko produhovljen da bi je podneo razumno. Pisala sam o globalno poznatim death metalcima, Dying Fetus, najglasnogovornijim pesimistima u toj vrsti muzike. I sad mi je na um pala ta paralela, jer KaliKamo su na našim prostorima to isto, samo iz druge muzičko-poetske ravni, ali samo ako posmatramo formu. Suština je ista, s tim što Chakka Svraka svoje rečenice izgovara jasno, bez slivanja u dehumanizovane krike.

Odgovorno tvrdim, kao kritičar, kao muzički novinar koji pomno prati scenu, da na našim prostorima nije do sada bilo pojave koja ima sposobnost, potencijal i spremnost da nas ujedini i uroti protiv svega što nas muči i ganja.

Odgovornost je na njima velika.

Tvoje je da ne dozvoliš da ti gorke emocije naude kad budeš rešio da se (i sam) boriš.

Na tebi je da larve negativne energije ne krenu od tebe, da ni ti ne budeš ta larva.

Tako je, nema druge, baš, baš moraš da budeš jak, dok paziš na sebe i sve oko sebe.

Klopka za Nemeček: Prkosni Balkan u domovini krautrocka

Tags: Bes, Jun, KaliKamo, Ljubav, Milovan