“Distorzija” jednog Elektičnog Orgazma
Sam naziv reči Distorzija vuče korene iz latinskog podneblja i predstavlja izobličenje, odnosno deformaciju nečega postojećeg. U muzičkom smislu pomenuti pojam označava promenu postojećeg zvuka, efekat u muzičkom nastupu izražavanja. U suštini, svaka promena je dobrodošla, ma kakva bila.
Moj lični kontakt sa muzikom Električnog Orgazma je bio preko ploče Paket Aranžman. Ni dan danas nisam njom posebno oduševljen, mada su to bili prvi novotalasni koraci koji su najavljivali neke promene u muzičkom svetu oko nas. I tako, tu i tamo sam povremeno zalazio u baštu pomenutog benda, odslušao, više onako usput, njihova prva tri albuma, da bi mi tek album Les Chansones Popolaires privukao pažnju. Zaista su mi se svidele obrade Gileta i benda, onako izistinski rokerski, ali veoma savremeno za ono doba, a reč je od 1983. godini. U mojim srednjoškolskim danima, navedeno izdanje ostavilo je pozitivnog traga.
Međutim, tek tri godine kasnije, bend je eksplodirao na pravi način, albumom Distorzija. Mislim da je to bio suštinski zaokret u njegovom radu, i da su sa njom lagano počeli izlaziti iz klupskih okvira. U 11 vrlo ujednačenih po kvalitetu tema, u tek nešto malo više od pola sata muzike, Električni Orgazam kao da se totalno resetovao u odnosu na neka ranija izdanja, na samom albumu osećala se svežina, bistrina i lakoća sviranja. Oštro, jetko, nepovlađujući ni na koji način bilo kome, a opet, na drugoj strani, nekako ležerno i pitko, izvajali su rokenrol na malo drugačiji način nego do tada. Svi songovi su drugačiji, njihova međusobna nezavisnost kulminira prostim doživljajem da svaki može biti poseban singl, ali da kada se svi odslušaju, daju jednu rečitu celinu, ugođaj neiskvarene, dečje lepršavosti, kao prolaz ispod duge… Kompaktnost celog albuma ogleda se u jednostavnoj nisci između neprilagođenosti u tadašnjem svetu i neusahloj želji da se sadašnjost izdigne na jedan istinski, revolucionarno rokerski stupanj. Bend je uspeo da ceo region zanjiše kroz različitost i prepoznavanju sopstvenih uvodnih rifova i održivost svakog stiha odslikanog u praktičnoj i prirodnoj razumljivosti. Neposrednost svake pesme približena je žestokom svirkom, mešavinom klasičnog rokenrola, bugija i rokabilija, no to nije jednostavan skup rok stilova, već samosvojnost kvaliteta samog benda.
Album otvara harizmatični Vudu Bluz, magično koketiranje sa mesečevim dodirima, uz trilerovsko-hororični uvod, izuzetno ritmična tema. Gitarska solaža između samih rifova, odiše posebno zavodljivim ukusom. Pamtljivi refren i ubrzani vetar na kraju numere na suptilan način zatvaraju song. Obrada Lui Lui je vesela rok pesmica, skromnog teksta, brzog ritma i viševokalnog interpretiranja. No, ne zaboravimo da je originalna verzija Ričarda Berija pre tačno 70 godina, prva zanjihala čisti rokenrol. Svaka nova noć je burna stvar, raspevana, simpatičnog teksta, sjajno aranžmanski urađena. Svakodnevna tema inspirisana mladalačkim nemirima. Za njom sledi pesma Ša La La. Malo uvodno razvučena u bluz kantri elementu, da bi od središnjeg dela uhvatila zanosni ritam. Skroman i pitak, plesni tekst. Zatim sledi pravi raskošni rokenrol hit – Debela devojka. Sjajan ritam, raspevana numera, tekst u šaljivom smislu daje sličicu o jednoj mladoj ženskoj osobi. Kroz vikšeglasono pevanje, sve je na svom mestu. U nešto manje od tri minuta žestokog rokenrola ocrtava pravi utisak o bendu. Da, muzički to je Orgazam.
Drugu stranu albuma otvara Ja sam težak kao konj, odlična, eksplozivnog narativa, izuzetnog ritma i sjajnih rifova. To je još samo jedna u nizu britkih, odsečnih i lako pamtljivih pesama. Zatim sledi Vidim svoj lik. Fina rokabili ljubavna pesmica, simpatičnog naleta i tužnog raspleta. Ja ne postojim je još jedna laka, žustra numera, kratkog i pevljivog refrena. Horor bugi je sledeća na albumu, kratka bugi instrumental, imate utisak kao da ste u nekom baru na Divljem zapadu krajem 19. veka. Hej ti je pretposlednja na drugoj strani albuma, klasična rokenrol tema, umerenog ritma i solidnog teksta sa raspevanim vokalima. Album zatvara Kapetan Esid. Dr. Albert Hofmann je osoba koja je prva sintetizovala LSD. Taj osećaj moćnosti i odlazećeg straha kroz umišljeno putovanje daje beskonačni niz acid roka. Lagana zbirka songova kroz koju Gile i ostatak benda plove do sledeće obale.
Album je sjajno producirao Piko Stančić uz svesrdnu pomoć Srđana Gojkovića Gileta koji je uz njega razradio svoje ideje obojivši album da bude baš takav kakav je. To više nije bio album urađen za određen, manji krug ljudi, bio je to veoma, veoma slikovit projekat koji je promešao od panka, rokabilija i klasičnog rokenrola do elemenata psihodeličnog roka, ali tako impresivno i superiorno u odnosu na njihov prethodni rad, da je u svoje okrilje privoleo i sve one koji su ranije bili u nedoumici šta misliti i očekivati od Orgazma. Nekako su istutnjali iz drugog plana uletevši u prvoligaški karavan tadašnjeg rokenrola na ovim prostorima.
Kvalitet samog albuma je lako uočljiv, onako na prvo slušanje već izaziva znatiželju u kom smeru odlazi tematika i muzika koju su prostrli pred slušaoce muzičari kojima je do tada uglavnom bivalo nevažno šta se o njima misli u širem krugu. Udisaj rokenrola, duboko zatrovan svim slobodarskim težnjama, kako u mislima, tako i u svakodnevnom delanju, u tih pola sata plivanja na visokim talasima roka, ponudili su prijatno osveženje, nenametljivo, ali veoma zarazno. Vesela muzika, jednostavnost teksta i različitost od drugih tadašnjih bendova, koji su bili u manje više sličnom trendovskom okruženju, dali su mogućnost Električnom Orgazmu da konačno izradi svoju prepoznatljivost već po prvim taktovima svake numere. Kristališući svoj zvuk, bend je nadzidao sopstvene vrednosti koje ga i dan danas održavaju u vrhu popularne muzike.
Detonacija benda i sve ono što je u kasnijim godinama pristizalo, učinilo je to da su postali pravi urbani bend vezujući se ne samo za velike metropole, već i za manje gradove koji su imali tu rok dušu i pratili taj miomiris u stvaranju nekakve kosmičke muzike pristupačne svima. Voleti rokenrol je kao voleti život i sve ono što on nosi sa sobom. Nedeljivost tuge i radosnih trenutaka, osmeha na licu i bolne grimase, sve to stane na mali dlan postojanosti i opstanka ovakvog čovečanstva kakvo je nama poznato. Lutajući za savršenstvom koje ne postoji i idilom večne ljubavi otopljene u otpadima muzičke industrije, album Distorzija je odoleo vremenu na jedan rafinirani način, čistoća njihovog rok izražavanja i zalet koji su sami proračunato odabrali, još uvek ih nosi kroz pustolovna nadahnuća, evo, za neku godinu biće već pola stoleća. Istrajnost njihovog muzičkog zapažanja i prenošenja na širi auditorijum urodilo je oličenjem jednog stasitog, sigurnog i inspirativnog benda. Svakako da je jedan od kamena temeljaca njihove rok vladavine bio i album Distorzija. Vredi ga uvek odslušati, predahnuti uz isti, te pokušati reinkarnirati svoja sećanja uz svu onu iskrenu i mladalačku toplinu koju album nosi.
