Kako (je) rokenrol menja(o) „Evroviziju” (III deo)
I dok privodimo kraju listu iliti rangiranje, ovoga puta presudno obeleženo efektom Måneskin, nameće se utisak da spektakl, upadljivost i prateći skandali nisu, niti smeju biti jedini adut. Svi nabrojani izvođači pre svega poseduju neporeciv talenat i veštinu na koje se propratni elementi samo oslanjaju. Njihovim prisustvom, „Evrovizija” barem na tri minuta postaje nešto u svakom mogućem smislu jače i, zapravo, prilično inspirativno
Blind Channel – Dark side (Finska, 2021)
Činilo se da nekoliko dugih godina traje ozbiljno zatišje upečatljivih primera rok/metal zvuka na „Evroviziji”. Promenili su se vreme, muzika, vidovi dostupnosti. Subverzivnosti je, uprkos transparentnom pretvaranju manifestacije u LGBTQ karavan, nekako manjkalo u pravom, udarničkom obliku. Sve do godine kada su poput uragana (ne onog našeg) sve uzdrmali najpre, ko drugi nego – Finci. Beskompromisno, direktno, mladalački energično.
Måneskin – Zitti e buoni (Italija, 2021)
Petnaest godina kasnije, može se reći da se (jedan) krug zatvorio. Rokenrol je ponovo pokazao svoju žilavost i opravdanost tvrdnje da je večan dokle god su mu deca verna. Pretpostavljam da nema barem površno neupućenog u pomamu koju je i u Srbiji pokrenuo italijanski bend (dobro, ponajviše frontmen). U ovoj i ovakvoj zemlji, gde se decenijama najviše sluša i prati znamo-već-šta. Dvehiljaditih (vreme pobede Lordija), metal muzika je bila nekako jača i zastupljenija – ili se meni tinejdžerki činilo da je mnogo realnije ući u sličnu trku i nadvladati. Drago mi je što sam pogrešila. Moneskin i Damiano bili su apsolutno otkriće godine, možda i decenije. Kakva harizma, talenat, potencijal! Moram priznati da me još nijedan savremeni, tako mlad bend, sve do Grete Van Fleet nije u tolikoj meri oduševio. Momentalno su me katapultirali u mladost.
Talentovani, harizmatični i svoji, iskreno su, srčano i beskompromisno izašli na scenu i doslovno oduvali sve. Na veoma zanimljiv način baštineći tradiciju, prevashodno sedamdesetih (Bowie, T-Rex), ali i osamdesetih, sa poigravanjem vizuelnim asocijacijama na Depeche Mode ili Rammstein, pokazali su da ipak nije sve prazna šminka i maska. Pregledom njihovih ranijih, kao i kasnijeg albuma, shvatićete da su im pesme sadržinom i umećem izvođenja autentične i kvalitetne. Damiano David, sa licem renesansnog kipa i odličnim vladanjem glasom, poseduje sve preduslove da postane rok bog. Prirodno nosi harizmu pravog frontmena superstara, što dokazuju reakcije: bilo da je trn u oku ili raj za oči, ravnodušnih nema. Izdvojila bih ulogu basistkinje Viktorije de Anđelis kao veoma pozitivnu za neke nove klinke, koje će se možda upravo zbog nje odvažiti na bavljenje (rok) muzikom.
Konstrakta – In corpore sano (Srbija, 2022)
Da, naravno, znam da Ana Đurić alias Konstrakta nije rokenrol. Sem po subverzivnosti. Stavu. Dugogodišnjem iskustvu vokala Zemlje Gruva. I, možda ponajviše, maloj revoluciji koju je izazvala tog maja, tolikoj da se danas sasvim opravdano govori o nacionalnim evrovizijskim takmičenjima pre i posle Konstraktine ere. Najvažnije, prekinut je naizgled beskonačan niz etno žalopojki i generičkih kvazipop plagijata podjednako izlizanih inostranih pesama za koje nas je neko ubedio kako predstavljaju, u prvom slučaju, srpski nacionalni identitet, a u drugom urbanu senzaciju. Konstrakta je nepretenciozno, ali izuzetno svesno bacila publiku u rebus, tako da se sedmicama polemisalo o tekstu i podtekstu, koreografiji i scenografiji, kao da je pojava makar odbljeska intelektualnog nešto nezamislivo za „Evroviziju”, prema tome skandaloznije od svih eksplicitnih performansa. U suštini, pesma je došla u pravom trenutku za postkovid pozitivnom psihologijom i nametnutim standardima izmaltretirano, iscrpljeno društvo, ukazujući na očigledno, dotle uglavnom ćutke prihvatano: teror mladosti, lepote, velnes kulture i instagram estetike. Do kada, drugo je pitanje…
The Rasmus – Jezebel (Finska, 2022)
Takmičenje je često poput vremenske kapsule, s obzirom da mnogim već zaboravljenim imenima služi kao povod za povratak na scenu. Ili makar u naš vidokrug. Negde početkom dvehiljaditih, doslovce se nigde nije moglo pobeći od lajtmotivskog poluzvižduka iz „In the shadows” finske grupe The Rasmus. Bili su, pa, možda ne baš one hit wonder, ali nešto približno tome. Nedovoljno atraktivni za razliku od sunarodnika HIM, ni metal kao Nightwish, pa ipak dovoljno podnošljivi. U suštini izgledaju isto, Lauri još fura gavranove peruške u kosi uz, ovoga puta, scenski Penivajz momenat, a zvuče poput Bon Jovija osamdesetih, što duguju više nego prepoznatljivijem mešanju producenta Dezmonda Čajlda u celu priču. I podsećaju koliko (ni)smo omatorili, ali i o tome malo kasnije.
Joker Out – Carpe Diem (Slovenija, 2023)
Fenomen Måneskina ponovio se u vidu mladog slovenačkog benda koji je potpuno zasluženo postao ne samo regionalna već i evropska atrakcija, što iziskuje poseban tekst. Joker Out su sada već izuzetno popularni u Srbiji, ne isključivo među tinejdžerkama. Pune prostore od festivala do stadiona, obaraju rekorde slušanosti, sarađuju sa svetskim legendama i ukoliko Bojan Cvjetićanin ne krene u solo karijeru poput italijanskog kolege, ne vidim šta bi moglo da ih u skorije vreme uspori.
Lord of the Lost – Blood & Glitter (Nemačka, 2023)
Po nepisanom pravilu, evrovizijska scena nije baš reprezentativna za uveliko iskusne grupe naglašeno mračnije orijentacije. Prvi put sam nemačke gotičare Lord of the Lost čula kao predgrupu Mejdenima u Beogradskoj areni 2024. i za, čini mi se, nikad kraće vreme nastupa, uspeli su da me ozbiljno pridobiju. Ovo izdanje mi je samim tim bilo blaži šok, ali shvaćen kao poigravanje očekivanjima i kič estetikom.
Lavina – Kraj mene (Srbija, 2026)
I kada govorimo o očekivanju neočekivanog, efektu Lordi iliti skoro pa savršenom primeru tako zadovoljavajućeg underdog trijumfa, pre nekoliko dana svedočili smo mu zahvaljujući pojavi mladih Nišlija. Njihova neposrednost, iskrenost, posvećenost muzici koju stvaraju i, pogotovo, taj dah potrebnog drugačijeg, razbijanja kalupa, izazvali su oprečne reakcije koje su, ruku na srce, ponekad zabavnije od pobedničke pesme. Ako sam već nekoliko puta spomenula nostalgični efekat, sada je proradio na sve moguće načine. Možda ovo jeste namenjeno „bumerima od 40 godina” (!) koji su se „kao mladi ložili na Metaliku” (uzgred, još uvek generalizovanu na čitav muzički pravac). Ako je tako, odlično. Jer, negde između elitističkih eksperata kojima su sva ta buka i bes tragično loši i populista, u 2026. zgroženih nad satanistima, mračnim silama i sektašima, što sve skupa izaziva ogroman deža vu, stoji, moguće smešan, patetičan, ali iskren metalski ponos. Da, intenzivno je. I definitivno nije za svakoga. Baš kao ni pojava Måneskina koju godinu pre.
Apropo komentara na račun oba benda, najiskrenije mi je za nevericu što nakon toliko decenija od pojavljivanja Alisa Kupera, KISS, pokreta New romantics, Bouvija, W.A.S.P., Merilina Mensona, Lordi, Ghost, itd., mnogi sablažnjivo posmatraju scensku odeću i šminku muzičara (ili možda nisam u toku, budući da od mature, dakle, mnogo dugo, nemam previše kontakta sa tradicionalistima koji ispod oka gledaju drogoše). Rekla bih da je, ipak, ono što u najvećoj meri kupuje publiku istovremenost retro i mladalačkog duha, pozitivna energija, solidarnost, utisak starinski blisko povezanog benda, kako po vizuelnom, tako i opštem ustrojstvu. Vratili su i nas matorije u tinejdžerske dane, ulili neki ludi entuzijazam. Jedino se nadam da ih novonastali haos i popularnost praćena naglašenom fetišizacijom na mrežama neće poremetiti, te da će ostati u istoj postavi i stvarati još bolju muziku, bližeći se stvaralačkoj i životnoj zrelosti.
Da završim parafraziranjem, evo već sto puta spomenutih Italijana, nemojte biti nemi i pokorni. Čak i tamo, vidljiviji, noi siamo diversi da loro. Pa ipak, mnogo je dobar osećaj kada ono što dugo i mnogo volite bude prepoznato kao lepota čudnovatosti…
