Queensrÿche: „Operation: Mindcrime” (1988) – simfonija revolucije

Ove subote (11. april) na Novoj Zappa Barci prvi put pred srpskom publikom nastupiće Džef Tejt (Geoff Tate), jedan od najboljih metal i rock vokala svih vremena, dugogodišnji frontmen benda Queensrÿche. Ne samo to, povodom jubileja izvešće ceo legendarni album „Operation: Mindcrime” koji se već decenijama s razlogom ceni i voli kao jedinstveno konceptualno muzičko remek-delo. U susret koncertu, podsetićemo se ili (vam) možda prvi put otkriti zašto je važno, simbolično i tako aktuelno 2026. u Srbiji (i svetu) slušati distopijsku trilogiju Queensrÿche-a, krunisanu upravo spomenutom pločom. (Istina, ovo bi veoma lako moglo biti retoričko pitanje, dopunjeno sa: naravno, pored činjenice da se radi o vrhunskoj muzici.) Šta ih je izdvojilo u žestokoj konkurenciji kolega tokom nezapamćeno plodne dekade, koje su tematske preokupacije njihovog ranog (magnum) opusa, čega se čovečanstvo najviše plašilo osamdesetih – a koji su se strahovi obistinili, pa ih uveliko živimo danas?

Veoma je interesantan osvrt Ijana D. Hola objavljen povodom dvadesetpetogodišnjice albuma „Operation: Mindcrime”, gde se, između ostalog, jukstapozicioniraju dva (izvanredna) muzička ostvarenja objavljena u kratkom razmaku iste godine, sa sličnom polazišnom osnovom borbe dobra i zla za ljudsku dušu. Ali, piše on, dok su se Iron Maiden preko (već spomenutog) „Seventh Son of a Seventh Son” zadržali na šekspirijanskom ili marloovskom, dakle, tipično britanskom stanovištu, Queensrÿche odlaze dalje. Kod njih, duel se vodi za već pokvarenu, crnu dušu punu ogorčenosti i borbe sa narkomanijom koja joj malo po malo oduzima život. Paralelno, u toku je bitka protiv konzumerizma, ideologije, političke i verske korumpuranosti. Veoma zanimljiva dalja analiza ovog novinara ističe kako album na nivou pojedinih velikih romana opisuje američko društvo, poigravajući se dotadašnjim idejama, izokrećući ih i ostavljajući mračno, teško, ali otrežnjujuće svedočanstvo o Reganovoj eri.

Siže je relativno jednostavan: mladić sa margine Niki biva zavrbovan od nevladine organizacije predvođene harzizmatičnim demagogom poznatim samo kao Dr X. Privučen je obećanjima iskorenjivanja ogromnih društvenih nepravdi, te ulogom presudnog izvršioca koja mu je namenjena, ali ponajviše perfidnom zloupotrebom svoje zavisnosti od narkotika. Umesto ravnopravan učesnik, Niki postaje oruđe izvršenja opasnih zadataka, usput upoznajući dvosmisleno i dvolično ustrojstvo revolucionarnog podzemlja. Zaljubljuje se u mladu monahinju, takođe „spasenu” (ali iz kandži prostitucije) Meri, sa kojom je zatim uvučen u koloplet zbivanja sa fatalnim ishodom. Lišen svih iluzija, dostojanstva, ljubavi, samosvesti, naposletku fizičke slobode, Niki nas retrospektivno vodi kroz dubine košmara. Album, prikladno, ima dobro definisane okvire zahvaljujući kojima je postignuta kružna forma, tako da kraj objašnjava početak i prosto obavezuje slušaoca da se, apsolutno voljno i s pojačanom pažnjom, vraća celini.

Ploču je snimila ista postava kao i prethodne dve: Kris DeGarmo (ujedno glavni kompozitor) i Majkl Vilton na gitarama, basista Edi Džekson, bubnjar Skot Rokenfild, vokal i autor koncepta Džef Tejt, uz pojačanje u deonicama Meri, Pamelu Mur. Da se postigne produbljivanje doživljaja još jednom su bili zaduženi filmski kompozitor Majkl Kejmen i producent Piter Kolins, a za čitanje dijaloga koji ispunjavaju praznine među kompozicijama, dodatno kontekstualizujući priču, angažovano je petoro glumaca (pre svega Entoni Valentajn kao Dr X). Međutim, za razliku od prethodna dva albuma, ovde nema fantastike – samo sirova/surova realnost, poezija ulice, blato korupcije, carstvo poroka, gnev obespravljenih.

U sat vremena upakovan je čitav zvučni roman, filmski strukturisana priča ispunjena pravom merom muzičke virtuoznosti, precizne i zavodljive naracije, jasnog i direktnog stava, odlično raspoređenih pratećih efekata. Odeljci su čvrsti, hronotop vremena zgusnut (jedva cela sedmica), misterija zasnovana na svesno „nokautiranom” pamćenju i odluci autora da ne razreše sve. Ovo je priča o revoluciji koja jede svoju decu, antiheroju, ljubavi otpadnika zloupotrebljenih za „viši cilj” u društvu gde se korupcija širi koncentrično i relativno neuhvatljivo. Negde između heroinskih i (ličnih) heroičnih iluzija, Niki je tragična figura prilično vulgarnog, banalizovanog doba. Džanki i bivša prostitutka igraju uloge atentatora i časne sestre, a da toga nisu ni svesni; Dr X i predstavnici Vlade nanose štetu slične vrste, mada su deklarativno na suprotnim stranama sistema. „Operation: Mindcrime” predstavlja izuzetnu, dovoljno prijemčivu, a opet do srži alternativnu, modernu parabolu o svetu u kom propadaju sve tradicionalne vrednosti, od ljubavi do religije, budući da je u srži toliko zatrovan da ćete na kraju neizbežno upasti u neku od svuda postavljenih zamki. To, ipak, ne znači da sam pokušaj pružanja otpora nema čari i vrednosti, ali, poražava spoznaja da svako instrumentalizuje i koristi nekog drugog na osnovu njegovih najvećih slabosti – otkriće do kog Niki dolazi već s početka, pa ipak uleće u mrežu, pun nade i ne malo probuđene volje za važenjem.

Album sadrži petnaest traka, od čega pet minijatura koje dočaravaju i podižu atmosferu, ujedno predstavljajući odlične kopče između glavnih delova. Uvodna „I Remember Now” postavlja nas u središte priče, zvucima svakodnevne bolničke gužve i usredsređivanjem na posebnog pacijenta čiju izdvojenost odmah naznačava, nakon šablonskog Sweet dreams! medicinske sestre, ispod glasa dodato… you, bastard. Time se odmah daje do znanja kako je reč o zločincu, da bi odmah zatim iz anestetičkog bunila izronio i njegov glas. Već citirani Ijan Hol ima zanimljivu tezu o simptomatičnoj upotrebi reči can’t umesto don’t, koja već na startu ukida mogćnost shvatanja priče kao sna ili posledice amnezije. Birajući da se ne seća (ne mogu da se setim) umesto priznajući nemogućnost evokacije (ne sećam se), smatra Hol, Niki je usled skamenjenosti proživljenim užasom svesno naterao um da ne preispituje stvari, što implicira krivicu, usložnjava priču i na velika vrata uvodi planiranu revoluciju.

Drugi, sada instrumentalni uvod, zove se „Anarchy X” i sačinjen je mahom od zvukova sa ulice, mitinga i govora jednog od vodećih likova, tako da se njihovo uvođenje u priču veoma uspešno odvija na indirektan način, a ovo je tek prvi od primera. Traka se pretapa u sledeću, upečatljivu i istinski nabrijanu „Revolution Calling” gde dobijamo društveni kontekst, lični ugao, motive i naznake psihologije junaka-naratora, Nikija. Ispoljavajući visoku svest o stvarnosti koja ga okružuje, nepoverenje u medije i ostale samozvane autoritete (Who do you trust when everyone’s a crook?), izražava gnušanje društvom, oduševljenje potencijalno lekovitim (man with the cure) metodama Dr X-a i privilegovanost činjenicom da je odabran. Ova pesma na idejno-tekstualnom nivou sadrži neke od najdirektnijih, ubitačnih definicija socijalnog sunovrata, poput:

I’m tired of all this bullshit they keep selling me on TV, about the communist plan/ And all the shady preachers begging for my cash, Swiss bank accounts while giving their secretaries a slam.

U nekoliko strofa dotaknut je izvikani američki san (I guess Warhol wasn’t wrong, fame fifteen minutes long, everyone’s using everybody, making the sale), čija suštinska samoživost ima grozne posledice (But now the Holly Dollar rules everybody’s lives, gotta make a million, doesn’t matter who dies). Za ovom sledi sigurno najsugestivnija pesma sa albuma, naslovna „Operation: Mindcrime”, sada iz drugog ugla pružajući pun pogled na Nikija i blistave mogućnosti koje su mu garantovane. Na kraju krajeva, svesni su i on i „spasitelj”, nije baš da ima drugog izbora (a hitman for the order, when you couldn’t go to school; zatim: no regrets, no goals, nothing more to learn). Ako nam već naziv organizacije nije otkrio vodeći metod funkcionisanja, iz stihova ove pesme postaje potpuno nesumnjiv (I’m gonna take away the questions, yeah, I’m gonna make you sure; nešto kasnije i: make something of your life boy, let me into your mind), kao i pseudopokroviteljski odnos prema najnovijem pulenu (and you’ve got nothing more to lose; ili: there’s a job for you in the system boy, with nothing to sign).

Istina, nije baš da Niki nema nikakav interes, ali je manje stvar njegove odluke nego, ponovo, manipulisanja pokrovitelja svešću o tome šta zavisniku najviše treba. Psihološki najubedljivija, čemu su svakako doprineli zvučni efekti i ulančavanje strofa sa refrenom, jeste numera „Speak”. Na njenom početku junak je u potpunosti prigrlio ulogu nagoveštenu u prethodnoj pesmi (kada mu je rečeno you’re a one man death machine, make this city bleed), zastrašujuću koliko i sažaljenja vrednu: I’m the new Messiah, Death Angel with a gun, dangerous in my silence, deadly to my cause. Ova pesma je moćan, dvosmislen (podjednako imaginaran i bukvalan) dijalog između nadređenog i „vojnika revolucije” (Speak to me… the pain you feel…), naročito dok stavlja akcenat na moć reči, u jednom trenutku toliko sveobuhvatne da proždire sam kolektiv (Speak the word… the word is all of us). Ako vam je i promakla duž refrena, na samom kraju albuma saznaćete koja. Dotle ponovo, poput rafalne paljbe, pravo u lice dobijamo bespoštedne opservacije stanja na terenu: Seven years of power, the corporation claw, the rich control the government, the media the law. To make some kind of difference, then everyone must know, eradicate the fascists, revolution will grow…

Ipak, jedna od najupečatljivijih strofa dolazi negde pred kraj, prevazilazeći direktnu stvarnosnu inspiraciju: The system we learn says we’re equal under law, but the streets are reality, the weak and poor will fall. Let’s tip the power balance and tear down their crown, educate the masses – we’ll burn the White House down.

Kritičar Džon Viderhorn primećuje kako, možda u svoje vreme delujući pomalo apokrifno, Tejtova distopična vizija postaje relevantnija nego ikad u eri medijske manipulacije, političkih nesigurnosti, teorija zavere i previranja u Vladi. Sam Tejt je 2007. objasnio:

Ono što sam zaista pokušao bilo je da svemu pristupim na osnovu načina razmišljanja konkretnog lika, s obzirom na njegovu prošlost i odrastanje. Samo sam se stavio u Nikijevu poziciju i pisao iz njegove perspektive, a ona je tipična za momka u dvadesetim, koliko sam i sam tada imao – idealistička, tek u otkrivanju načina na koji svet funkcioniše. Vaspitaju nas da verujemo kako je stvarnost crna i bela, tako da, što ste stariji, sve više uviđate da je to potpuna laž i da postoji sasvim labav kod kog bi trebalo da se pridržavamo, ali što većina ljudi ne čini. Tako da opisano iskustvo na neki način otvara oči, kada shvatite da to kako smo odgajani ne odgovara pravilima sveta oko nas.

Ako ste se nadali predahu, ploča ne namerava da uspori: sledi „Spreading the Disease”, još jedna agresivnim, tenzijom nabijenim i potresno verodostojnim diskursom obeležena pesma.

Uvođenjem još jedne važne ličnosti, časne sestre Meri i njenog primera (šesnaestogodišnja prostituka koju je sa ulice „spasio” sveštenik Vilijam, samo da bi takođe služila ciljevima grupe, sada kao dobavljač droge za Nikija), produbljen je ponor bezakonja koji se otkriva slušaocu. Kao i Dr X, Vilijam je pod maskom dobročinstva zloupotrebio Meri, njenu emocionalnu otupelost i odsustvo svih životnih perspektiva (she’s sister Mary now, eyes as cold as ice). Nakon novca, uključen je i razmotren još jedan ključni faktor i pokretač malverzacija, seks, u večitoj bizarnoj sprezi sa crkvom, dvostrukim moralom i puritanskim aršinima: Religion and sex are powerplays, manipulate the people for the money they pay, selling skin, selling God, the numbers look the same on their credit cards. Zaključak je više nego jasan: Everybody needs, but no one wants to see the way society keeps spreading the disease. Mada se nigde direktno ne pominje, još jedan veliki problem Amerike (počev od) osamdesetih, ujedno direktno tesno povezan sa narkomanijom i prostitucijom, svakako je (još jedna asocijacija iz naslova) HIV.

Stišavanje dolazi u prvoj od nekoliko pesama sporijeg tempa, odgovarajućeg daleko nežnijem i introspektivnijem uvidu u Nikijevu, sada osećanjima dotaknutu dušu. „The Mission” pored nekoliko veoma lirskih slika (zasnovanih na percipiranju zatvorenog prostora junakovog skrovišta) i poigravanja sakralnom retorikom (pojmovi svetog bola, mučenika, Mesije i žrtve), naročito interesantno, na osnovu neznatnih varijacija refrena, dočarava postepen razvoj Nikijevog odnosa prema Meri (isprva neko ko samo obezbeđuje fiks: she brings the only friend that helps me find my way, uskoro postaje zamena za drogu: my love for her will help me find my way, pa saborac: she sets the pace for my delivery of pain) i misiji (od lične: My mission changed the world, do opšte: we’ll change the world, we’ll all stand proud). Tejtov tenor je, kako ocenjuje već citirani Viderhorn, u svim baladičnim pesmama ovog albuma prožet novom osećajnošću i ranjivošću, na tragu pevačeve naklonosti prema Bouviju i grupi Depeche Mode.

Monumentalna, praktično rok opera „Suite Sister Mary” predstavlja prelomnu tačku albuma. Atmosferom koja se lagano gradi kroz slike kretanja čoveka kome je upravo dodeljen zadatak sa podrazumevajućom, strašnom moralnom dilemom (flashing lights as people race to find shelter from the pour, moving silent, through the streets – they’re mine, they’re mine; Queensrÿche, inače, imaju neobičan osećaj za kišu, koja zauzima važno mesto u njihovoj poetici), kulminira u dramatičnom duetu sa Murovom (Meri). Iznova dvostruko kodiranje (sister Mary, virgin Mary, silent with her sin) prati ispovedanje ljudi koji su izgubili sve u životu i čije kratkotrajno prepoznavanje (I see myself in you, parallel lives, winding at light-speed through time), nažalost, nije dovoljno da ih spasi: too much bloodshed, we’re being used and fed like rats in experiments, no final outcome here, only pain and fear, it’s followed us both all of our lives.

Nakon ovog trenutka u radnji, nastaje prekid, potpuno zatamnjenje uveliko rasparčavane svesti. Meri strada, ali ni na samom kraju priče nećemo saznati ko je počinitelj. Labilnost sugerisana ranijom činjenicom da je mladić poput Pavlovljevog psa naviknut da reaguje na telefonski signal, dokazuje stravičnu spregu zavisnosti i emocija, iz koje proizilaze kontrola i razni oblici upotrebe čoveka. Sve to na novi nivo podiže kočnica potpuno lišena numera „The Needle Lies”, iza koje kao neophodni intermeco sledi „Electric Requiem” (praznina prostora i tišina suočavanja, gde najpotresnije odjekuje očajnički vapaj: don’t leave me!). „Breaking the Silence” je prva od dve uzastopne i veoma slične, mada je „I Don’t Believe in Love” (nominovana za Gremi) dosta popularnija (rekla bih i za nijansu bolja), pesme Nikijevog bola, griže savesti i konačnog opraštanja od poslednjih iluzija. Po ko zna koji put suočen sa izneverenim poverenjem (every open hand’s there to push and shove), junak proglašava odustajanje od bilo kakvog ideala.

Još dve minijature, „Waiting for 22” i „My Empty Room”, najavljuju savršenu završnicu albuma, epilošku „Eyes of a Stranger” koju otvaraju istinski uznemirujući odjeci unutar Nikijevog razorenog uma. Ona je važna, između ostalog, zbog konačnog razdvajanja indidue od kolektiva kome je nakratko poverovao da pripada, kako bi zatim zdravo univerzalizovao svoje iskustvo i shvatio koliko mu je teško da pojmi upravo doživljenu promenu. Upečatljiv refren sentencom: I’ve always known that the mirror never lies (ako već igla laže!) najavljuje izuzetan zaključak: People always turn away from the eyes of a stranger, afraid to know what lies behind the stare… Društvo je samlelo pojedinca, oduzevši mu ono najdragocenije, fundamentalno, jedino za šta ikada možemo reći da nam istinski pripada: sebe samoga. Dok se osnovni rif polako utapa u buku demonstracija, sve se u fleševima vraća ka početku, najpre kroz gromoglasni uzvik te vredne, ubitačne, sudbonosne reči koja je pokrenula priču (revolution), a zatim Nikijevo: I remember now.

Ovo je album koji, bez preterivanja, ima – sve. Prepun iskrenog, srčanog bunta, emocije i podloge za kretanje kritičke misli, ne daje jednostrane odgovore. Uvlači vas u gust lavirint signala, nagoveštaja, varljivih putokaza i onda vrti, vrti do nesvestice. Njegovi likovi, siže, scenična priroda i pevljivi refreni/ushićujući pokliči, ostaju sa slušaocem dugo pošto izbledi poslednji zvuk. Rezultat je inteligentno oblikovanje svarnosno zasnovanog materijala u par excellence povest o suočavanju sa sveopštom zatrovanovašću naših života šarenim lažima, iluzijama koje nam prodaju vladajuće strukture. Izvanredni zvučni efekti sve vreme stvaraju neobično živu atmosferu, dijaloške sekvence podižu utisak praćenja radio-drame, instrumentalni „fileri” omogućuju svrsishodne prelaze sa jedne scene na sledeću. Narativ je ubedljiv i dosledan, „vozi” bez predaha i spušta vas, nemilosrdno, sa udarcem, pravo na pod. Čitav paket objedinjen je proširenjem koncepta na mini-film („Operation: Videocrime”) i prateću, kamerama zabeleženu turneju („Operation: Livecrime”), dakle, mudro i dalekovido osmišljen projekat povezivanja/nadovezivanja više medija.

„Operation: Mindcrime” funkcioniše poput uzbudljivog, pomalo palp romana, sve dramatis personae postavljene su još na početku, njihove predistorije i dinamika interakcije nezaustavljivo pokreću radnju ka predodređenom ponoru. Nemilosrdno, čak i za standarde po prirodi subverzivnog i otporu okrenutog rokenrola veoma hrabro, udara na svaki temelj moderne (ne isključivo američke) „demokratije”, ali i ukazuje na opasnosti koje podrivaju, čine prevarantskim, samozvane opozicione struje (pre svega, kult vođe). Zaveštano nam je više od sjajne rok/metal avanture: jasna, provokativna priča, sa razrađenim likovima/ulogama i činovima/poglavljima, otpadnik kao žrtvovana figura osvetnika za kolektiv, izmanipulisan pa zloupotrebljen zahvaljujući kontroli putem poroka. Tragični epilog ujedno ukazuje na večno vraćanje istog, sugerisano uvodom i odjavom; ka njemu vode furiozne melodijske smene, nadigravanje i nadtrčavanje gitara, odsećan ritam… Svi činioci su tu, stvorena je prava pravcata simfonija revolucije.

Pojavivši se praktično niotkuda, ni nalik bilo čemu pre ili posle (uključujući „The Wall”: naprosto se međusobno ne ugrožavaju, toliko su kvalitet i kultni status oba albuma osobeni i individualni), „Operation: Mindcrime” zauvek ostaje inspirišuća, veličanstvena ploča koja menja doživljaj muzike i s pravom nosi epitet klasika, ne samo u prilično zadivljujućoj konkurenciji iz svoje decenije. Umesto svake dalje preporuke: izdvojite vreme, slušajte, mislite, memorišite. Na kraju krajeva (i na početku konkretnog albuma), u pamćenju je ključ…

Queensrÿche: „Rage for Order” (1986) – čovek (protiv) mašina (2)

Tagovi: Operation: Mindcrime, Queensrÿche