Smak: “Šumadijski bluz” – ponos, prkos i tuga (u prolazu 55 godina)
Svaki put kada čujem „Šumadijski bluz“, taj imperativ postojanja svih malih naroda i običnih ljudi, taj prikaz kroz muziku oslikan predivnim tekstom Mirko Glišića, praćen izuzetnim vokalnim nadahnućem Borisa i gitare R. M. Točka koja ujeda pravo za srce i dušu, taj misaoni prelet preko zavičaja sa ukusom i mirisom dunja na starom poslužavniku već izbledelih sećanja, osetim tako blaženstvo i mir duboko u sebi, takav spokoj u grudima, da je jednostavno neprepričljivo…
Naime, davne 1971. u srcu Šumadije, osnovan je bend Smak. Ponos kragujevački, brend koji će nadživeti mnogo toga što je ovaj grad izrodio, a u muzičkom svetu darovao je jedan kompaktan sastav koji i, pored toliko prohujalog vremena od osnivanja, blista kao dukat žut iz njihovog songa „Satelit“. Smak je, pre svega, bio pravi bluz bend. Njegova svirka je veoma komplikovani rok ugođaj, sa elementima džeza, a kasnije i etno motivima, sa nespornim uticajima tadašnjih vodećih svetskih hard rok bendova, protkanim veoma zamršenim muzičkim melodijama proizniklih iz zvukova klavijatura i veoma visokih tonova gitare, sve to praćeno sigurnom i moćnom ritam sekcijom, koja je tiha, nenametljiva, ali postojana. To je neurušiva tvrđava od najlepših snova.
Taj nebeski razgovor između solo gitare Točka i Borisa Aranđelovića kao vokala, zabeležen je na već pomenutom „Šumadijskom bluzu“. Ono što je za ostatak sveta“Child in Time“, to je za nas „Šumadijski bluz“. Spajanje i prekrajanje ljudskih pocepanih duša, kroz nadolazeći život u „modernim vremenima“ i te kako je bolno začet te 1976. kada je objavljen pomenuti dupli singl. Tako moćno oružje u samo četiri pesme nisam čuo ni na jednom EP albumu. A naslušao sam ih se…
Tek posle četiri godine od osnivanja Smak izdaje prvi album, ali, ono što je veoma bitno, je da su se u pravom svetlu predstavili kao predgrupa 1975. godine, tada jednog od najmoćnijih bendova, Deep Purplu. Da li je legenda ili ne, to više nije ni bitno, da je posle njihovog nastupa napravljena malo poduža stanka, jer moćnom svetskom bendu nije bilo baš svejedno da odmah nakon Smaka izađe pred tu istu publiku, na istu pozornicu i zaleprša kroz svoj zvezdani autoput. Ne, dame i gospodo, to nije domaći teren, muzika ne poznaje njihove i naše, strane i domaće, poznaje samo one prave izvođače koji ostavljaju uvek deo sebe na sceni, kako znanjem i umećem, stajlingom i neizrecivom voljom da se pozitivna energija razmeni sa publikom, prostije rečeno – odišu kvalitetom. I oni traju, dok tezgaroši samo jedan let imaju i to u prazno, besciljno i odavno su zaboravljeni. Od svih, a mislim da ni oni ne veruju više u to da su ikada i postojali.
Opus benda nije toliki koliko su možda mogli ostvariti, malo su svirali, malo se razilazili, pa se posle opet vraćali jedan drugom, snimali izdavali, dogovarali, prepirali u kom pravcu trebaju ići… Sve elemente našeg običnog življa su imali tokom svog postojanja, zato su nam i bliski. Taj sevdah njihovog bola kroz izraženi vapaj i urlik gitare osetiće svako ko iole ima taj mali uski trak da čuje blagodeti koju muzika nosi, bez obzira na vrstu i stepen obojenosti muzičke kulture. Samo desetak studijskih albuma, po meni je nedovoljno od nekog ko je imao takav talenat, da ne kažem muzičku moć, da osvane u pravom rok svetu i da ne zgasne. U ovom veku, na žalost, nijedno izdanje. Kompilacije radi oživljavanja sećanja i pokušaja osvežavanja sivilne scene ne računam. Da, bila je sjajna ta poslednja svirka u Beogradu 20. juna 2015. godine, no već se čulo, osetilo i videlo da Boris krajnjim naporima pokušava da izvuče pretenciozno teške vokale iz sebe. Ta vokalna gromada učinila je i više u tom trenutku no što je zdravstveno mogla, hvala mu na tome… Nakon toga otišao je u večni svet muziciranja i hodanja po oblacima… Zanavek.
Biti moćan i jak, a u dubini samog sebe slabašan, rovit, no nošen jarkom željom da se još jednom zablista, da se raspali taj nikad ugašen oganj na tanušnim nitima čovečljih osećanja, da se sve te male vatrice sažmu u jedan moćan plamen dobrote i neizrecivog poštovanja i ljubavi prema drugima, nepoznatima i nestvarnima. Tako je počelo, kroz „Bluz u parku“, zatim se ređala „Crna Dama“, „Daire“, „Satelit“, „Nevidljive terazije“, „Zašto ne volim sneg“ (sa Dadom Topićem), „Put pod noge bre“, „Kad spavaš sam“…
Tek me je Točak upoznao sa prelepom makedonkom Zajdi, ta misterioznost makedonskih brda skriva sve blagodeti ljudskog neiskvarenog gorštačkog bitisanja i nelicimerne ljubavi prema voljenoj osobi, prema sebima, ali i prema drugima. Taj huk ledenih vetrova kroz vatrene prste i gitarske nestvarne solo deonice, udahnuo je R. M. Točak, sjedivnivši, bar na tren, obližnje more, postojne doline i daleke planinske vrhove. Nikada posle nisam čuo ni jednu sličnu izvedbu na takav način. Možda je meni samo blizak zbog rok opredeljenja, ali je nesporno u istoj ovekovečena umetnost jednog velikog gitariste, iluzioniste koji je obojio predele u šareni beskrajni kolorit ljubavi i mira. Ta makedonska gora je tada zablistala baš na šumadijski način, predala se svim onim mladostima iz koje je izbijala ista žal za svim izgubljenim snovima, nedostižnom čežnjom povratnika da, u smiraj svog postojanja, bar još jednom udahne njen reski zrak i oseti miris svog rodnog kamena.
Nisam, inače, ljubitelj instrumentala, uvek mi je to bilo nekako dosadno, monotono i razvodljivo, ali „Ulazak u harem“ i tako britke nemušte poezije Točkovog monologa sa svojom gitarom, ne mogu a da ne ostave dubok trag, tu poveznicu sa svim svojim iskušenjima koja nas čekaju, usnulu borbu sa novim, nepoznatima i nevidljivim takmacima, koji nikada ne odrobljavaju, već samo čvršće za stub vezuju, bez časti, ponosa i vere u sebe. Ali, njihova propast uvek sledi, ne odmah, ne sad, jer ne postoji instant ljubav i sreća, takav čarobni štapić za život, sem u retkim bajkama mališana, ne biva. Ovaj ga svet ne ocrtava. Ali, ugled se ne stiče mačem samo, već rečju i delima, prkosno i nadahnuto, e tako zazveči i Točkova gitara u navedenoj numeri. Kao da sav prkos iz nje lije poslednje kapi dobrote i spoznaje da život uvek teče dalje… Možda nije tu sada, možda je trenutno otpuzao u bescilj lažnog poretka, ili jednostavno usnuo neki svoj san, ali kad tad on stiže ako se za njega boriš, veruješ u sebe i pokloniš pažnju i drugima. Samoća je opasna stvar, ukleta i boli više no bilo koji rez nožem. Takav jek gitarskog sola i neumerenosti u iskazivanju najtananijih osećanja satkan je u „Ulasku u harem“.
Između „Šumadijskog bluza“ i „Ulaska u harem“, između odsjaja lažnih reklama o doživotnoj sreći i urliku ostavljene vučice na potocima sa umirućim potomstvom, biram urlik i ljubav vučice, za juče, danas, možda i sutra. Između navedenih pesama ne mogu da biram, obe su prelepe, svaka na svoj način. Lažem… Savršene su… I nema tri tačke, samo jedna. I uzvičnik!
Bend takvih muzičkih karateristika, vrhunskih instrumentalista, snažnog i izrazitog vokalnog soliste, uvek je svirao sa ljubavlju, znanjem i nemerljivom energijom. Onom, koja isijava iz svakog od nas, kada to želimo i čvrsto verujemo u svoje snove. Za čoveka, za slobodu, za život, i na kraju za večnost. U toj večnosti, barem muzičkoj, Smak ima svoje mesto, svoj mali tron, ali sasvim dovoljan da ga izdigne iznad drugih bendova.
