Gospodar purpurne kiše: Deset godina bez Prinsa (prvi deo)

Sometimes it snows in April.
Sometimes I feel so bad.
Sometimes I wish that life was never ending,
and all good things, they say, never last.

Kada je 21. aprila 2016. planetu žurno obišla vest o njegovom, ovoga puta nepovratnom odlasku, većina nas je zatečena u neverici. Možda se razlog krije u činjenici da se godinama s vremena na vreme povlačio u, upečatljivim potezima razbijanu, pa ponovo produžavanu, svojevoljnu ilegalu. Verovatnije se takav utisak, ipak, formirao usled umetnikove stalne prisutnosti uprkos svakoj vrsti izbivanja – uključujući i ono sa danas neizbežnog Youtube-a, u tvrdoglavoj borbi za autorska prava i kreativnu autonomiju… Tek, zvučalo je nadrealno

Ime(na)

Mnogi izvođači se, pored ostalog, na samom početku karijere suočavaju sa izazovom biranja adekvatnog scenskog pseudonima. U njegovom slučaju radilo se o jednoj stavci za brigu manje, pošto su se roditelji unapred postarali za to da Prins Rodžers Nelson dobije upečatljivo ime. Naime, kada su džez muzičari iz Mineapolisa (država Minesota), Džon Luis Nelson i Meti Dela Šo, dobili prvo dete, nazvali su ga po sastavu koji ih je prvobitno spojio. Upoznali su se u klubu, kada je pijanista Džon tražio solistkinju za grupu The Prince Rogers Trio; najpre su bili kolege i nastupali zajedno, da bi se kasnije iz svega razvila ljubav. Zanimljivo je i to da su oboje vodili poreklo iz Luizijane. U braku su pored Prinsa, rođenog 7. juna 1958. godine, dobili i ćerku nazvanu Tajka (Tyka; 1960-2024). Iako otac, koji je preminuo 2001. godine, birajući možda pretenciozno ime zapravo namerava da sinu simbolično omogući „ostvarenje svega što ja nisam”, dečak u početku baš i nije voleo pruženi dar – insistirao je da ga ukućani zovu Skiper.

I kasnije će često koristiti pseudonime, prvenstveno radi odvajanja privatne ličnosti od rezultata rada. Neki od njih su: Kamil, Džejmi Star, Kristofer, Džoi Koko, Alexandre Nevermind… Onog trenutka kada je osetio naročitu ugroženost stvaralačkog identiteta, odlučio se na drastičan korak, odbacivši lično (ujedno zaštitno) ime. Usled toga su ga mediji sredinom devedesetih uglavnom zvali Umetnik nekada poznat kao Prins ili jednostavno Umetnik.

Prvi korak na putu konačnog oslobađanja od lanaca koji me vezuju za „Warner Bros.” bila je promena imena iz Prins u (neizgovorljivi simbol). Prins je ime koje mi je majka dala po rođenju. „Warner Bros.” ga je uzeo, zaštitio i koristio kao glavno marketinško sredstvo da promoviše sve što sam pisao. Kompanija poseduje ime Prins i svu pripadajuću muziku koja se plasira posredstvom njega. Postao sam puko sredstvo zarade, u službi sticanja što više novca za „Warner Bros.”.

Kreativne faze, scenske metamorfoze

Odrastajući u rodnom gradu, već u najranijim danima bio je okružen i potpuno fasciniran muzikom. Kasnije, u nezavršenoj autobiografiji „The Beautiful Ones”, opisuje prva sećanja na očev klavir koji je gledao sa strahopoštovanjem: Mislio sam da nikada neću biti u stanju da sviram kao moj tata, a ni on nije propuštao priliku da me na to podseti. Ali, dobro smo se slagali. Bio mi je najbolji prijatelj. Prvi put se usudio da počne sa sopstvenom muzičkom avanturom kao sedmogodišnjak, ubrzo posle razvoda roditelja. Na sada upražnjenom klaviru, najpre je skidao džinglove popularnih televizijskih serija (među kojima je, upamtite ovo, bio i „Betmen”), da bi još iste godine komponovao svoju prvu pesmu „Funk machine”. Kao tinejdžer, Prins je duže vreme uspevao da balansira između naklonosti prema sportu i muzici. Uprkos niskom rastu (svega 157 cm) zbog koga je kasnije uvek nosio potpetice, bavio se košarkom (i čitavog života ostao veliki obožavalac), u srednjoškolskim danima uzimajući i časove plesa/baleta. Zbog neslaganja sa očuhom i mlađim polubratom, počeo je da beži od kuće, sve više boraveći na očevim svirkama ili se družeći sa vršnjacima zaluđenim R’n’B, funk i soul zvukom sa talasa lokalne „KUXL” radio stanice. Biće to temelj prvih dugotrajnih saradnji, postavljen najpre aktivnošću benda Grand Central, sa kojim je neumorno svirao širom Minesote.

Demo snimci načinjeni uz podršku producenta Krisa Muna, potom prosleđeni lokalnom biznismenu raspoloženom da podrži talentovane mlade sugrađane, već 1976. mu donose ugovor sa kompanijom „Warner Bros.”. Na debitantskoj ploči „For you”, koja se pojavila dve godine kasnije, odsvirao je svih dvadeset sedam instrumenata i bio kompletan autor. Pažnju na sebe je skrenuo afro frizurom, falsetom i pre svega zadivljujućom profesionalnošću koja njegovoj diskografskoj kući obećava velike uspehe u budućnosti. Ugovor je obuhvatao ukupno tri ploče: pored spomenute, mini opus čine „Prince” (1979) i „Dirty mind” (1980), od kojih je poslednja začinjena elementima post panka i novog talasa. Bio je to, kako se pokazalo, samo zalet. Album „Controversy” iz 1981. obezbeđuje mu prvo pojavljivanje u popularnoj emisiji Saturday Night Live, kao i mogućnost da bude predgrupa na turneji The Rolling Stones-a, kada su ga pojedini gledaoci izviždali zbog „šokantno” androginog imidža. Sledeće godine počinje da se odmotava klupko uspeha: izlazi dupli LP „1999”, zahvaljujući kome postiže ogroman uspeh na svežem kanalu MTV, inicirajući legendarno muzičko rivalstvo sa Majklom Džeksonom. Ovaj album, sa koga su se izdvojili singlovi „1999”, „Little red corvette”, „Delirious” i „International lover” (njegova prva Gremi nominacija), označava početak rada sa pratećom grupom The Revolution. Zajedno su snimili legendarni „Purple rain” (1984), pa „Around the world in a day” (1985; najveći hit „Raspberry beret”) – i ništa više nije bilo isto.

„Purple rain” je, slobodno se može reći, multimedijalna trilogija koja je u svakom, pa i vizuelnom smislu, do danas ostala zaštitni znak Prinsa. Delimično autobiografski film pratila je istoimena ploča čija naslovna tema autoru donosi prestižnog Oskara. Prvo mesto na Bilbordovoj listi zauzele su numere „When the doves cry” i „Let’s go crazy”, dok se „Darling Nikki” našla na potpuno suprotnoj strani, dospevši do ozloglašenog spiska „Filthy 15” predloženog od The Parents Music Resource Centra. Pored svega, dve osvojene Gremi nagrade zaokružile su trijumfalni pohod maestrove ljubičaste kiše nadahnuća na svet. Fasciniranost nije zaobišla ni neizbežnog Endija Vorhola, koji mu 1984. izrađuje portret „Orange Prince”. Uspeh filma ohrabrio je pokretanje vlastite izdavačke kuće Pejsli Park, koja je zajedno sa istoimenim studiom i umetnikovom privatnom rezidencijom činila zaokruženu celinu, a danas se tu nalazi muzej / memorijalni kompleks. Tamo se Prins definitivno preselio 1994. i ostao do kraja života.

Zanimljivo je osvrnuti se na njegov odnos prema najvećem suparniku u pohodu na muzički tron, Majklu Džeksonu. U startu je zamišljeno da pesma „Bad” (sa istoimenog Džeksonovog albuma) bude duet, ali Prins odustaje već tokom informativnog razgovora, kasnije se našalivši kako nije mogao da svari uvodni stih „Your butt is mine”. Kvinsi Džons se kune da mu je zapravo proradio takmičarski nerv, ali je svejedno bio izrazito učtiv i zaključio kako im „nije potreban – pesma će svakako postati hit”. Znamenito profesionalno rivalstvo sezalo je tako daleko da se Prins tokom zajedničkog nastupa na koncertu u čast Džejmsa Brauna ponašao u najmanju ruku čudno kada ga je Majkl pozvao da mu se pridruži na sceni, a kasnije odbija poziv za učešće u projektu „We are the world”, ocenjujući pesmu kao lošu i navlačeći na sebe bes mnogih medija.

Nižu se profesionalni uspesi: u toku 1986. izlazi dobro prihvaćena ploča „Parade” (sa hitom „Kiss”), dok dupli LP „Sign o’ the Times” naredne 1987. dobija fantastične ocene kritičara (zahvaljujući čemu se do danas smatra možda vrhuncem njegove karijere). Sa albuma „Lovesexy” (1988) izdvojio se singl „Alphabet St.”, puritansku publiku šokira omot u muškom pinap stilu, a naročito važnim se pokazuje koncept koji će Prins nadalje razvijati: dualnost kao obeležje borbe dobra i zla, vrline i greha, ali i simbolike Blizanaca, njegovog horoskopskog znaka. Često je imao običaj da u svom stilu naglasi kako u njemu oduvek žive dva bića, od kojih je jedno nedefinisanog pola. Priliku za naročito transparentnu demonstraciju alter ega pruža mu rad na muzici iz Bartonovog „Betmena” (1989), pri čemu ekranizacije singlova „Batdance” i „Partyman” omogućavaju da se igra maskama heroja ili antagoniste, a ponekad i (bukvalno) oba lica. U želji da „Purple rain” dobije nastavak, 1990. snima album i film „Graffitti Bridge”, iznova ušavši u kožu glavnog junaka Kida, ali bez ponovljenog uspeha.

To ga ipak nije pokolebalo: ulazak u novu deceniju označava samo otvaranje još jednog poglavlja apsolutne dominacije. Devedesete će za Prinsa biti podjednako turbulentne, ako ne i dramatičnije, kako na muzičkom, tako i privatnom planu. Prilikom nastupa na drugom po redu Rock in Rio festivalu 1991. (legendarnom već po impresivnoj listi učesnika, da nabrojim samo neke: Guns n’ Roses, Billy Idol, INXS, Karlos Santana, Džo Koker, Judas priest, Queensrÿche, Megadeth, Sepultura, Faith no more) – i to kao hedlajner, u okviru dve večeri – predstavio je novi prateći bend The New Power Generation. Iste godine, zavrteli su se spotovi za pesme „Cream” i „Get off” (melodijski omaž Džejmsu Braunu), kao i naslovnu sa albuma „Diamonds and pearls” (u potonjoj je ženske deonice izvela Rozi Gejns). Počev od sledećeg ostvarenja, „Love Symbol” (1992), odnosno, singla koji će ga otvoriti, dolazi do prihvatanja i isticanja neimenovanog znaka kao ukrštaja maskulinog i femininog principa, ali isto tako svih suprotnosti koje Prins od početka nastoji da stvaralački prevaziđe i objedini. Počinju sukobi sa dugogodišnjim izdavačem „Warner Bros.”, usled čega niz nesuglasica naposletku kulminira odbacivanjem imena i usvajanjem spomenutog simbola kao oznake.

Kako bi se što pre oslobodio ugovorne obaveze, počev od 1994. kreće da munjevitom brzinom izbacuje jedan po jedan novi album, u javnosti se pojavljuje sa rečju „rob” (slave) ispisanom preko lica i okrivljuje diskografsku kuću za ograničavanje kreativnih sloboda. Prvi potez iz ove faze, nazovimo je razdobljem revolta, bilo je objavljivanje ploče „The Black Album” koja je snimljena još 1987., ali zbog izrazitijeg pesimizma i nezanemarljivog udela fatalizma samog autora, biva odbačena do nekog prikladnijeg trenutka. Usledio je „Come” (1993), pa „The Gold Experience” (1994) sa velikim hitom „The most beautiful girl in the world”, ali i sumnjama na plagijat koje su izrazili italijanski autori Bruno Bergonci i Mikele Vićino. Slučaj je razvlačen po sudovima tokom narednih dvadesetak godina. Tek po objavljivanju, sada CD-a, „Chaos and Disorder” (1996), ugovor sa „WB” je raskinut, a Prins postao slobodan da u novi milenijum zakorači pod starim imenom. Najuspešniji album iz poslednje, mirnije faze njegove karijere bio je „Musicology”, koji se pred publikom našao 2004. godine.

Film

Veliki ekran predstavlja drugo polje delatnosti na kom je neumorno pokušavao da se dokaže, mada nikada ni sa približnim uspehom, barem kada je o glumačkim zadacima reč. Dve godine nakon ostvarenja „Purple rain”, režirao je, odigrao glavnu ulogu i snimio muziku za „Under the Cherry Moon” koji se pokazao kao potpuni fijasko, pokupivši „Zlatnu malinu” u bezmalo svim glavnim kategorijama. Partnerka u ovom filmu mu je, inače, bila tada još sasvim anonimna Kristin Skot Tomas. Ništa bolje nije prošao ni već spomenuti „Graffitti bridge”, tematski nastavak kultnog „Purple rain”. Kompilacija video spotova „Three Chains o’Gold” još jedan je pokušaj da se sadržaj albuma vizuelno uobliči kao jedinstvena celina. Mnogo godina kasnije, pojavio se kao gost popularnih Mapetovaca i sitkoma „New girl”, a svojevremeno postao čak i junak stripa „Prince: Alter Ego” (DC Comics, 1991) zasnovanog na njegovom doprinosu franšizi o gotamskom superheroju.

Znatno bolje se snalazio na svom, melodijskom terenu. Kao što je već spomenuto, komponovao je muziku za film „Batman” (1989) Tima Bartona i sa ovim albumom ponovo dosegao prvo mesto Bilbordove top-liste. Za temu iz animiranog filma „Happy feet” („The song of the heart”) nagrađen je Gremijem. Još jedna zanimljivost koja ga veže sa svetom pokretnih slika, odnosno, njegovim vodećim figurama tiče se činjenice da je, na lični poziv dobijen od slavnog režisera, svirao na venčanju Džordža Lukasa i Melodi Hobson, 2004. godine.

Smak: “Šumadijski bluz” – ponos, prkos i tuga (u prolazu 55 godina)

Tagovi: Prince