Preslušavanje: Kralj Čačka – „Dobro jutro, ljudi”
Rečeno u duhu kalambura (kojima ovaj album obiluje): dočekali smo jutro – i zvuči više nego dobro. Samo, jesmo li još uvek ljudi?
Nakon pozivanja da se u sveopštem mraku „spusti svetlost na put”, bivajući upravo jedna takva, tvrdoglavo tinjajuća vatra, Nenad Marić alias Kralj Čačka napokon je sa svojim bendom izneo još jednu, po mnogo čemu neizvesnu i raznovrsnim preprekama odgađanu muzičku priču. Rezultat je pred nama i neko bi, posle svega, s pravom mogao da prokomentariše kolika je sreća što se naslovom još ima ko pozdraviti. Teško je, zapravo nemoguće, odvojiti album „Dobro jutro, ljudi” (objavljen 23. 4. 2026. u izdanju Croatia records) od vremena nastajanja i u isti mah sasvim je logično što tokom najcrnjih faza jedno društvo doseže vrhunske umetničke domete, čega je ovo dvostruko studijsko delo fin primer. Hoće li biti i vesnik dolazeće zore? Nadajmo se.
Da je Marić osobena figura na muzičkoj sceni, apsolvirali smo odavno. Nije naše područje baš poznato po hiperprodukciji kantautora, ali zato su svi do jednog posebni, prepoznatljivi, tvorci ličnih poetika – tako i Nenad.
Koliko god se insistiralo na njegovoj pripadnosti, recimo, vejtsovskoj struji, ne postoji sličan primer ni glasa, ni načina izvođenja, a naročito ne stihova i te čud(es)ne mešavine boemije i samotničke produhovljenosti, dubokog zanimanja za „pali” svet i držanja odgovarajuće distance od njegove banalnosti, nečeg u isti mah uznemirujućeg i isceljujućeg. Možda je već odavno kliše, ali, kao da svaki pesnik potekao iz Disovog zavičaja nosi specifičan pogled na „tamnicu”, pomešan sa potrebom da je, ako već ne razori, ono barem lirski potpuno razobliči. I, pritom, imponuje dušama željnim smisla.
Shodno svojoj genezi i realizaciji, „Dobro jutro, ljudi” je duga muzička priča od dvadeset četiri poglavlja. Pa, ipak, nemate utisak razvučenosti ili preterivanja, naprotiv, većina pesama se nekako – prebrzo završi. Ne bih pribegavala analizi traku-po-traku: to je, uostalom, već detaljno i divno uradio kolega Miodrag Marković (https://palankadanas.com/kralj-cacka-dobro-jutro-ljudi-zivot-u-avlijiukletoj/). Potražimo li jedinstvenu sintagmu za opis ove (najmanje) dvočlane strukture, na prvu se javlja – salunski cinizam (i to baš zbog izrazitih, negde u zvuku, drugde u podtekstu, asocijacija na Divlji Zapad). Ton i raspoloženje variraju od kabarea, džez kluba kasno noću, vesterna, rokabilija, preko (najviše kroz stihove) blago parodiranih folklornih obrazaca, ironije i farse, pa sve do bluzerskog, retro-nostalgičnog, apokaliptičnog, emocionalno ogoljavajućeg i lomljivog. Tematski, primetna su nadovezivanja na dosadašnje preokupacije, uključujući sasvim konkretne pesme, pretežno zahvaljujući lajtmotivu stranca/ vanzemaljca/ izgnanika/ duhovnog apatrida koji stalno bezuspešno pokušava da se pozicionira unutar raspadajuće stvarnosti. Druga autorska persona je zlokobni impresario usmeren na svaki oblik neistine, neautentičnosti i nepravde. Mnogo je jezičkih, melodijskih, idejnih poigravanja, dvosmislenosti, suprotstavljenih gledišta kao opcija između kojih bi osvešćen stvor valjalo da (nauči da) napravi izbor.
U skladu sa tim, postoji nekoliko ključnih mesta oko kojih se različitim tempom i praćena ambivalentnim emocijama ili stavovima, vrti pažnja lirskog glasa. Kad prevagne (crno)humoristično, dolazi do intenzivnijeg ritma; suprotno tome, potištenost lišenu prenemaganja obeležiće usporavanje. Lakoća je prividna, štaviše, anksiozna, dok težina – pročišćuje. Razigranošću se maskiraju nevesele priče i zapažanja, a muzika izuzetno prilagodljivo i ekspresivno prati reči, dodajući još slojeva ionako višesmislenom, aluzijama i značenjima bogatom materijalu.
Početak, ujedno albumu istoimena pesma, zvuči poput koračnice, dabome izvrnute u ruganje svim kvazipatriotskim narativima i „principima” korišćenim kao izgovor (moj narod nije moj, tvoj narod nije tvoj). „Dan za noć” je prvi u nizu primera igre poslovičnim, usmenim obrascima. „Plati pa se klati” pribegava karnevalsko-vodviljsko-cirkuskom stilu, kako bi se ukazivanjem na kupoprodajno ustrojstvo svega postavilo pitanje: šta je uslov slobode? Slično, samo na drugi način, ponavlja numera „Ja love tebe”, gde se do ekstrema dovedenom dvojezičnošću dočaravaju manipulacije i nerazumevanje, a „if” (spomenuta uslovljenost) postaje imperativ, budući da se volimo samo ako to nije uzajamno, istovremeno. Ponavljanja ili variranja potvrda i negacija u ovoj i pesmi „Gradovi” pozivaju na kritičko promišljanje.
Čačani će se prepoznati, mada verujem da je slična situacija sa svakim manjim mestom, u pesmi posvećenoj zavičajima („U svoj rodni grad”), koja se brzo ograđuje od eventualnog idealizovanja prestonice (Beograd je mali grad pun krokodila), iako je tamo postojanje podnošljivije već činjenicom veće širine, ne samo, ulica. Provincijalna isključivost koja izopštava individualce vodeći je problem i u pravoj maloj priči „O, Džoni”. Njen se protagonista ne uklapa u sistem koji ispušta smrad, pa zato, tako „nesnađen” i „nesposoban” jedino još uvek ima vremena, da nauči da – umre. Spomenuto igranje, uvek na ivici ozbiljnosti, nastavlja se nabrajanjem: Kraljevo, Valjevo, Užice… Njujork, ukazujući na sistemsko podrivanje ma i najskromnijih želja ili ambicija.
Laži su prelile čašu smisla (izuzetna pesma „Stranac”), prema tome, rešenje je: da se skloniš sa strane i gledaš kako krv piju vrane, napravi strašilo od misli i sna („U svoj rodni kraj”)… Svetlija strana i konstanta jeste traženje zaklona, izlaza, spasa (posebno u osvežavajuće urbanijoj, energičnoj „Dajte mi kišobran” i već poznatoj, muzički superiornoj „Hej, hej mama, hej, hej tata”). Jednostavno čarobna „Povedi ljubav sa mnom” prvi je upadljiv upliv nade. Istina je da bekstva nema (i na drugom kraju sveta bi bila ista stvar), ali dovitljiva upotreba glagola, najvidljivija u naslovu, trijumfalno se nastavlja suprotstavljanjem zatvaranja prozora širokom otvaranju očiju za sebe i svet u nama, te podizanju barikada svesti pred crn-crvenim haosom oko nas. U celokupnom naboju osećamo „Sejmene” Haustora, a u nokturnalnoj stišanosti samood(a)brane izolacije Bajagin „Grad”.
Sličnom ironijom kao u uvodnoj, prvi deo albuma zaokružuje zazivanje „Spasi nas od nas”, inače jedna od dve numere iz komada Borisa Liješevića „Mihael Kolhas”. Novim metodama složimo glave na panj, kad je već kolektivna submisivnost tako ispražnjujuća! Otvaranje druge celine izvedeno je odličnom, muzički i pesnički prepoznatljivom, a opet uzbudljivom „Amnestijom” koja, ujedno, u najvećoj meri ima potencijal singla. „1024×768 piksela” pomalo neobičnim, drugačijim manirom problematizuje činjenicu da je monitor postao zamena za sve(st), vodeći u izolaciju – ali ne onu koja dolazi iz slobode, već zarobljava. Otuda preteći ton, s tim što elegancija zvuka klavira razbija, humanizuje, uz rastuću liričnost završnih stihova; pogled se sa ekrana pomera napolje, na mesec i zvezde. Na neki način, ovo je nastavak „Mog avatara” i ne prvi put na albumu – „Stranac” se motivski nadovezuje na „Zemlja nije moj dom”, a „Hej, hej mama, hej, hej tata” na „Mama, kupi mi propeler”.
Unutar ploče otkrivamo izvesne direktno povezane tematske celine, kao na primer „Dan za noć” – „Gradovi” – „U svoj rodni kraj”, zatim (najupadljivije) „Kuda ide ovaj svet” – „Ludi svete”, u određenom smislu i „1024×768 piksela” – „Tražim način” – „Spavam u špajzu”. Drugo veoma interesantno rešenje rastegljivog koncepta je oprečnost, dvostrukost izražena nekolikim, često jednim na drugi nadovezujućim primerima. Tako su ljubav i saglasje kao spas („Povedi ljubav sa mnom” i „Dok kiša pada” – da bi se bilo „pod jednom kapom” treba prvo imati šta zaštititi) u kontrastu prema ljubavi kao farsi („Ja love tebe”, „Tražim način” i „Svak’ traži ljubavnu stvar” – ljubav nije bol, manipulacije plod; dopada mi se što umesto uobičajenog „predmeta” ovde imamo – subjekt ljubavi, jer ovakvo rešenje ukazuje na očovečenje kao težnju). Veoma domišljata inverzija Zmajevih pesama (lako ćete pogoditi kojih) izvršena je u dve minijature, setnoj „Kuda ide ovaj svet” (čega je sve ispražnjena današnjica?) i gnevnoj „Ludi svete”.
Postoji još sijaset maštovitih primera ironije i karikiranja, čiju žaoku dodatno zaoštrava smrtno ozbiljan pozadinski patos, možda najupadljivije kroz „Spavam u špajzu” (sada ispravljam weltschmerz u senci karfiola; glava mi je dole s teglama ajvara, turšije i džema – sanjam o slobodi (…) al’ 200 tona straha izlazi iz mraka). „Pesma o kukanju”, neka vrsta uvrnute/crne basne (mesto životinjskog i ptičjeg sveta na albumu svakako je jedna od posebnih tema za analizu), budi aluzije na Disa i to baš one strane njegovog stvaralaštva koje su bile na udaru Skerlićeve kritike. Završna „Prazno veče” na sličan način i sa istim osećajem parodira romantičarske topose.
Pored odjeka Crnjanskog (putnik sumatraista), Vijona (smeh pod vešalima – hvala prof. književnosti i dragoj prijateljici Isidori Topalović, čiji su mi uvidi prilikom razmene utisaka o albumu neizmerno pomogli, pa ih zato citiram), T. S. Eliota (tumaranje pustom zemljom), čak i starogradskih pesama, ima u opštem tonu albuma mnogo čega nalik na Balaševića – ponajviše melanholije prožete gorčinom što svet nije bar malo čestitiji. Pesnik nam se obraća iz prostora izmeštenog od centra, iako još ne u nekakvoj netaknutoj prirodi, jer, ni tu nema spasa, idile, izgubljenog raja (dobro povezano sa omotom albuma). Izneto zvuči kao priča iz blatnog i sivog predgrađa, potekla od nekoga ko je prolaznik, autsajder makar i samo po ličnom osećanju, neko za koga nema povratka (rodni grad je još depresivnija i u većoj meri sputavajuća sredina) ni o(p)stanka, usled čega kao nužnost prihvata lutanje. Zvuk je nostalgičan, retro, bezvremen, čime se proširuje polje i ukida rok trajanja tematskoj aktuelnosti. Zahvaljujući spoju zvučnih efekata, žive i bukvalno ljudske, neispeglane mada produkcijski besprekorno čiste muzike – što je zasluga još uvek nedovoljno šire vrednovanog, a zadivljujuće svestranog Marka Marića i koproducenta Srđana Popova – te vokalne prilagodljivosti sugerisanim raspoloženjima, ulogama, porukama, izrazit je filmski ili pozorišni štimung, uspešno prenet sa drugih polja Nenadove aktivnosti.
Uzmemo li prvu i poslednju pesmu za granice pomerivog, lutajućeg koncepta, uvodom se ironično pozdravlja, a završetkom, koliko god u jednakom tonu, teši i saoseća. Spomenuto „Prazno veče” predstavlja naizgled pesimističan elpilog, međutim, nije baš sve izgubljeno ni opustošeno u svetu gde, očigledno, ne samo da se osećanja moraju skrivati, nego za njih niko i ne mari, odnosno, malo ko je danas jak, jak da njime ne vlada mrak („Hej, hej mama, hej, hej tata”). Pozitivno mesto, taj očajnički tražen most (jedan od stalnih motiva), svakako je ljubav, „jedini način da se možda dosegne nekakav spas – ljubav koju bi čovek kao pojedinac trebalo da pronađe u sebi, a potom i u svetu koji je na rubu preobražaja u pustoš” (I. Topalović). Pesnik je taj koji, ipak, sluša, beleži i opeva tugu i teskobu „malog” čoveka, otuđenog, izgubljenog, katkad smešnog: tu smo se prepoznali.
Favoriti
I deo: „Stranac”, „Povedi ljubav sa mnom”, „Mesec me na igru zove”, „Dajte mi kišobran”
II deo: „Amnestija”, „Dok kiša pada”, „Spavam u špajzu”, „Šta se to desilo s nama?”
Negde između rezignacije i inata ispoljenog kroz rešenost da se istraje dosledno i sebi verno, odgovor najverovatnije leži u samoj činjenici postojanja ili pojave podjednako ove ploče i Kralja Čačka. Dovršen, izveden rad poručuje: trajemo, dakle, ima smisla. Jedini monarh kog, verujem, većina spremno priznaje, progovara osvešćeno kao dvorska luda, pružajući nam razigranu, bespoštednu satiru uvijenu u melanholični vajb, osećajnost zaogrnutu karnevalskim ruhom. Kruna svega biće velika koncertna promocija albuma, zakazana za 15. maj u MTS Dvorani, u organizaciji producentske kuće GMR.
