Zoran Subošić Zoki i Hrvoje Krmpotić Krmpa (Savršeni marginalci): Bit ćemo žestok bend

Spremni smo za eksperimente, ali teško se možemo vratit u komercijalne vode… Pogledamo se, kažem “Zoki, da l’ bi možda moglo…”, a on to već ima u prstima… Zajedno sviramo više od 30 godina, teško bi nam bilo radit sa nekim novim

Razgovarao & fotografisao: Bojan Božić

Biće i onih koji će reći da su Hladno pivo voleli samo u prvoj fazi postojanja, dok je to bio čistokrvni pank bend. Sa ove pozicije čini se da je zaokret ka nešto komercijalnijem zvuku doprineo određenom raslojavanju publike, ali i odredio kasniju budućnost benda. Tako je 2022. godine došlo do definitivnog razlaza, pa je Mile Kekin rešio da napusti bend i posveti se samostalnoj karijeri.

Posle tri i po decenije bavljenja muzikom, ni za gitaristu Zorana Subošića Zokija, njegovog brata, bubnjara Mladena Subošića Subu, i basistu Krešimira Šokeca Šokija nije bilo dileme. Prepoznatljivi pank zvuk Hladnog piva je postao integralni deo njihove krvne slike, pa je jedino logično bilo nastaviti u tom stilu. Tim pre što je veliki deo publike tražio upravo Hladno pivo u svom prvobitnom, neprerađenom izdanju.

Standardnom trojcu pridružuje se Hrvoje Krmpotić Krmpa, ljubiteljima hardkor zvuka poznat iz benda Deafness By Noise. Krmpa se vrlo brzo nameće kao neformalni lider novoformiranog benda Savršeni marginalci, koji je nedavno po prvi put nastupio u Srbiji, održavrši koncerte u Beogradu i Novom Sadu. Sigurno je da bi određeni deo ovog razgovora izgledao sasvim drugačije da smo ga vodili nakon tih koncerata. No, ukratko ćemo vam preneti svoje utiske o tome kako izgledaju i zvuče Savršeni marginalci.

Pre svega, teško da su Zoki, Suba i Šoki mogli da odaberu boljeg saradnika za nastavak svojih muzičkih avantura. Krmpina energija je apsolutno kompatibilna sa njihovom i deluje da se na sceni, ali i van nje, njih četvorica savršeno dobro razumeju. Krmpa je koncentrovana verzija Kekina, kako fizički, tako i energetski i glasovno. Neumorno šparta po bini i sa velikim žarom i strašću peva hitove Hladnog piva sa prva tri albuma, pa sa nestrpljenjem očekujemo i prve autorske pesme novog benda.

„Marginalci“ je jedna od pesama sa prvog albuma Hladnog piva. Ako je to bio motiv, jasno je da ste mogli biti i „Bubašvabe“, „Narcisoidni psi“… Zbog čega ste odabrali tako „neambiciozno ime“ kada delujete veoma ambiciozno?

Zoki: Dok je još Hladno pivo bilo aktivno kao bend, imali smo ideju imat virtualni, izmišljeni sastav koji je trebao bit predgrupa na jednom koncertu u Beogradu. Ta predgrupa je zamišljena kao cover band Hladnog piva, a za njen repertoar uzeli smo samo prva tri albuma, kao old school fazu. Tada smo odsvirali deset pjesama kao Marginalci, mada smo i dalje bili Hladno pivo. Kasnije smo imali ideju napravit možda neku foru, turneju sa tim ranim albumima, ali nikako to nismo uspjeli realizirat zbog drugih obaveza. U međuvremenu je Mile odlučio napustit Hladno pivo, pa smo se mi zapitali šta ćemo radit, nismo imali „plan B“. Tako smo prelomili da sa ta tri albuma napravimo neku turneju, a kako nas trojica nismo imali pjevača, onda smo se sjetili Krmpe. Zbog mog boravka u Zambiji i još nekih stvari sve se to prolongiralo, trebalo je krenut mnogo ranije. Učinilo nam se da je to fakat savršeno ime zato što nas stavlja na neku marginu, di ti se događaju stvari koje nisi mogao predvidjet. Mislim, ljudima se i inače događaju stvari, ali sve ovo je bilo preekstremno.

Šta danas znači biti „savršeni marginalac“, kako se to postaje?

Zoki: Prije svega, ne smiješ se previše isticati, a opet moraš bit uvijek tu negde. Ideja je da sviramo nekakvu brzu, glasnu muziku, da to bude na tragu panka, hardkora, metala. Naravno, spremni smo i za neke eksperimente, ali teško da se možemo vratit u neke komercijalne vode, gdje je već bilo Hladno pivo. Neću reć da je to nemoguće, ali ne vjerujem. A nije nam ni u interesu.

Krmpa: Ako pogledaš što se vani dešava, mislim na festivale i njihove headlinere, vidjet ćeš da je ovo comeback panka. Bad religion i drugi pank bendovi, koji su prošli kroz cijele dekade, sada su kompletno preuzeli headlining, manje je striktnih metal bendova koliko mogu vidjet. I mi smo se na neki način „priheftali“ toj evropskoj sceni, a ona je kompletno otišla u pravcu pank-roka. Ima tih velikih pank-rok festivala koji se rasprodaju u 24 sata, to su tisuće i tisuće ulaznica, što samo govori koliko ima pank publike i šta to je. Kad kreneš iz te pozicije, a voliš to i cijeli život ti je to u krvi, onda nemaš šta drugo, to je jedan smjer.

Dakle, vi imate u podsvesti ideju da prigrabite jedan deo tog evropskog, festivalskog kolača?

Zoki: (smeh) Ja doista ne znam šta on ima u podsvjesti, nisam razmišljao tak daleko.

Krmpa: (smeh) Svirao sam dosta sa svojim sastavom po Evropi, na raznim turnejama. Mogu iskreno reć da je meni to ok, ali to su neke drugačije smjernice i jako velika ulaganja. Iz ove perspektive bih rekao da je to super i sve što se dešava je odlično, pogotovo što je sada sve povezano. Svi bendovi koji su krenuli osamdesetih i jako puno napravili devedesetih, ovo sada je pravo vrijeme za njih. Nakon 20 godina sve se to ponovo vratilo i to je veoma interesantno.

Hladno pivo je ostavilo veoma dubok trag na ovim prostorima. Kao da ste i vi sami svesni toga, pa često kažete da „niste džaba krečili“…

Zoki: Što se nekog nasljeđa Hladnog piva tiče, to je bend koji je jako dugo postojao, koji se mijenjao kroz svoju karijeru. Mi smo krenuli kao klinci iz kvarta i odrastali smo skupa. Kako smo se mi mijenjali, tako se mijenjala i muzika, ali je činjenica da su bar dvije generacije stasale na našim pjesmama, tako da smo definitivno značili nekim ljudima. A sada nastavljamo sa Marginalcima zato što to radim 35 godina, volim to radit, a ovo sad je neka prijelazna faza dok bend ne počne radit svoje pjesme. Mi smo već počeli radit nešto novo, ali tek kad ozbiljno zapnemo i snimimo novi album, vidjet ćemo kako će se to dalje razvijat. Nije nam u interesu živjet samo od nostalgije i toga što je sviralo Hladno pivo nekad, iako nas je trojica iz tog perioda, ali bez novih pjesama to definitivno neće imat smisla. Ne doživljavamo se cover bandom, jer mi smo originalni članovi HP, a i Krmpa nam je super legao.

Krmpa: Doista, ne postoji ni tribute ni cover band na ovom svijetu u kojem sviraju originalni članovi, to je apsurd. Što se tiče novih pjesama, bit muzičara je da bude kreativan i stvara nešto novo. Ali, nikada ne znaš kad će ti inspiracija doć. Ja imam mobitel pun ideja, i onda to snimam isto kao i svi ostali. I onda moramo otić malo dalje, moramo se maknut iz grada. I onda kada smo samo nas četvero i pljuskamo sve što izlazi iz nas, izaberemo najbolje ideje i na osnovu toga idemo dalje i razrađujemo album. No, to je proces od godine i nešto dana, da ne misle ljudi da se sve instant dešava. Dobar album se radi, godinu do dvije sigurno.

„Džinovski“, „G.A.D.“ i „Desetka“ su baza za nešto novo. Možete li da odaberete nekoliko pesama sa ovih albuma koje ilustruju kako biste vi želeli da Savršeni marginalci zvuče u budućnosti?

Zoki: Padaju mi na pamet „Sarma“, „A, što dalje“, „U sobi on i brat“… Znači, neka mješavina gde može biti hard roka, panka, metala… Definitivno, mi se kao Hladno pivo nikad nismo zakopavali isključivo u panku, čak ni prva tri albuma nisu bila isključivo pank ili hardkor, tako da mislim da će to bit slučaj i sa Marginalcima.

Krmpa: Kad poslušaš „Džinovski“, on ima prizvuk „deutsche punka“. Ali, kada poslušaš pjesmu „Sarma“, opet ti zazvuči kao „fun punk“. Poanta je da bude prvo zabavno nama, a onda i ljudima koji će to slušat. Ali, žestoko će bit sigurno, neće tu bit sladunjavog mainstreama.

A hoćete li pevati „nešto ljubavno“?

Krmpa: To uvijek, mi za Valentinovo najviše volimo tu pjesmu izvodit (smeh).

Kako se ti osećaš u poziciji novog frontmena stare ekipe? Mile Kekin je nekako izgradio kult ličnosti kao lider Hladnog piva. Kako je tebi otkako si uskočio u te cipele?

Krmpa: Nije mi bilo teško, s obzirom da se mi jako dugo znamo, a i privatno smo se puno družili. Prva proba dvadeset pjesama, sljedeća proba trideset, a treća četrdeset… To možeš samo ako si stalno tu, ako poznaš te ljude i tu mjuzu, ako ti je to u krvi. To imaš ili nemaš.

Zoki: Zato smo ga i zvali.

Krmpa: A što se tiče Mileta, mi se često sretnemo na planinarenju, uvijek je to srdačni susret, „bok, di si, kako si“… On je vrlo vjerojatno znao da ću ja doć u bend, a i ranije kada sam dolazio kao gost na nastupe Hladnog piva, sve je teklo normalno. Kada se sa nekim znaš, nema tu puno filozofije. Tu si gdje jesi, budi svoj i to je to, ne? Mile je vrhunski tekstopisac, to je sigurno. I to je segment koji ću pokušat doseći, ali ima tu svega. Storytelling je zabavno radit, kad uđeš u tu materiju, onda shvatiš u biti način na koji se ti tekstovi pišu i kak se uglazbljuju. Ja dolazim iz žanra gdje je sve na engleskom, pune 33 godine sam pisao i radio pjesme na engleskom, a sad se sve vraća na ono… Podršku imam, Zoki odsvira super šta god da ja poželim, tak da mi je to bilo fascinantno, ja to prije nisam imao u bendu. Znači, kad se mi pogledamo, ja kažem „Zoki, da l’ bi možda moglo…“, a on već ima nešto u prstima. Suba, Šoki i ja otišli smo vidjet kako ćemo napravit jednu pjesmu, a napravimo tri. Sad nam je sve to onako friško i novo, neka nova energija je tu i ne bih htio da nakrcamo silne neke ideje i šta onda s tim, ne? Treba malo slušat to, pametno odradit, uglazbit tu dobre riječi i s tim krenut dalje.

Zoki, šta ste vas trojica dobili Krmpinim ulaskom u bend?

Zoki: Prije svega, dobili smo to da smo opet počeli svirat. Kada je Mile najavio da odlazi iz benda, imali smo praktički još cijelu godinu dogovorenih koncerata. Nas trojica se nismo baš odmah snašli, nismo baš očekivali da će Mile otić. Mislim, nisam vjerovao da će Hladno pivo postojat vječno, ali nisam očekivao da će se to dogodit u tom trenutku. I onda smo svi bili „kaj i kako sad“… Mi smo imali taj neki projekt dok je Mile radio na solo albumu, ali to je više bio ispušni ventil. Sviram 35 godina koncerte, nastupam pred ljudima od svoje šeste-sedme godine i, jednostavno, ja moram svirat. OK, može se dogodit da na godinu dana moraš stat, kao kada je bila korona, ali ja definitivno moram nešto svirat.

Krmpa: Šta god da ti se u životu desi, ti možeš na jedan tren napustit glazbu, ali ona tebe nikad neće. To je meni uvijek bila vodilja.

Kakve su bile prve reakcije hrvatske publike, pošto srpska do sada nije imala priliku da vas čuje i vidi uživo? Da li ste dobili neophodni vetar u leđa?

Zoki: Do sada smo svirali Rijeku, Zagreb, Ljubljanu, Kranj… Zagreb je bio jedan od boljih koncerata u mom životu, ne mogu sad baš reć da je bio i najbolji. Normalno, sve to ti daje neki smisao. Ti staneš na stage, sviraš, a da li će to ljudi prihvatit… Ti na to ne možeš utjecat. Ja vjerujem da kada ljudi skuže tu nekakvu energiju koja postoji i koja je posebna, bar mi vjerujemo u to, da će onda stvari dalje ić nekako same od sebe. Jedino je bitno svirat.

Krmpa: Tvornica je posebna tenzija! Ja sam možda odsvirao tisuću koncerata u životu i onda kad dobiš tu tenziju, ti to znaš i osjetiš. I to je sva ta silna energija koja dolazi od tih ljudi. Ti si u tom trenutku u tom filmu i to te fura. Kada osjetiš da su ljudi željni, da te žele čut, to ti je najveći poticaj za rad, za stvaranje novih pjesama, albuma, za još više koncerata.

Rekli smo već da je Hladno pivo jedan od hrvatskih bendova koji je u Srbiji imao poseban status. Možda u Novom Sadu i više nego u ostalim gradovima, s obzirom da ste najviše koncerata održali upravo ovde.

Zoki: Da, ovde smo svirali jako puno. Samo na EXIT Festivalu smo svirali četiri ili pet puta, takođe i na Oktoberfestu, a o samostalnim koncertima da i ne govorim. Ovdje imamo i dosta prijatelja, privatno se družimo s mnogim ljudima, pa se ne osjećamo kao da smo u nekom stranom gradu. Nije baš kao doma, ali skoro kao doma. No, ovo nije Hladno pivo, ovo su Savršeni marginalci. Bez obzira što su trojica iz Hladnog piva tu, trebaće publici neko vrijeme da se navikne na novi bend.

Krmpa: Nažalost, dosta bendova se u jednom trenutku raziđe, to je isto kao i brak. Krenu ljudi svojim putevima, svatko ima neke svoje ambicije u životu i želi nešto drugo napravit, to je sve razumljivo. Ni ne znaš šta te iza ugla može čekat, šta ti novi dan donosi… A to može bit nešto fantastično, da osjetiš neki novi polet, novu energiju, novu vibru, novu furku i totalno te baci na neki novi, paralelni trag, krećeš dalje s njim, možda još brže i bolje, ni sam ne znaš kud te vodi, al’ ideš jer to voliš.

Pošto si ti novi gospodin u bendu, šta si dobio u miraz?

Krmpa: (smeh) Ne treba meni nikakav miraz, ja ovo radim čisto iz ljubavi prema glazbi, a najviše prema pank-roku, jer sam na njemu i odrastao.

Zoki: Malo i nas voliš?

Krmpa: Volim, da. Moram i vas volit, kak ću drugačije? Prvenstveno ih volim kao ljude, a i privatno smo se puno družili. Kroz te godine, gdje god smo se vidjeli i susretali, sve je bilo super, čak smo i zajedno svirali. Samo sam čekao kak ću sad reć „daj, idemo svirat zajedno“. A to možeš samo ako slušaš, pratiš i voliš taj bend, a i ljude.

Zoki: Meni je ljudski faktor puno bitniji od muzičkog. OK, normalno da neću svirat narodnjake i ić u neke ekstreme, ali šta mi vrijedi što je neka muzika super ako se ja ne podnosim sa nekim. Osim toga, ja nikada nisam svirao u niti jednom drugom bendu osim u Hladnom pivu. Ja sa svojim bratom sviram od početka benda, od 1987. Isto tako, sa Šokijem sviram 30 godina. Sad bi mi bilo jako teško da mi dođe neko novi svirat sa mnom. Mislim, ako netko super pjeva ili svira, mogu ja sa bilo kime. Ali, Suba, Šoki i ja možemo improvizirat, stat u istom trenutku… Prije kad bih tak nešto čitao, ja sam mislio da ljudi pretjeruju. Ali, stvarno, kad si s ljudima dugo na bini, postoji nešto gdje ti više ne mreš riječima objasnit neke stvari. Važno je da na kraju budemo zadovoljni i ispunjeni, i mi i publika. A koncerti dođu i prođu…

Kako vidite hrvatsku scenu u ovom trenutku? Ono što je primetno je da se mlađi bendovi sve više grupišu i nastupaju zajedno kroz različite etikete. Gde vi tu sebe vidite?

Zoki: Internet je prisutan svuda i do informacija mogu doć puno brže, pa vidim da se pojavila ta neka scena, da je netko napunio Močvaru ili Tvornicu, neki post-pank ili pank bendovi. I onda se upitaš „kak ja to nisam čuo prije“… Recimo, kada je M.O.R.T. izdao svoj prvi album, meni je to bilo jako zanimljivo. No, oni su u međuvremenu i rasli, pogotovo uživo. Slušat M.O.R.T. doma i bit na njihovom koncertu, to su dvije različite stvari. To je ono što je bilo i sa Hladnim pivom, a mislim da će i Savršeni marginalci nastavit sa time. Najbitnije je kakav si na koncertu, šta ti vrijedi dobra produkcija ako ti to nećeš svirat uživo.

Tagovi: Hrvoje Krmpotić Krmpa, Savršeni Marginalci, Zoran Subošić Zoki