Još jedno jutro u iščekivanju novog povečerja i tako u krug, nedeljama, mesecima, godinama… A dani idu u svom raspusnom maniru, sve brže i brže otkucava životni čas, dok bolji život uporno drema u nekim drugim zemljopisnim otiscima, tuđim planetama i nepoznatim sazvežđima.

Pisao sam o ljudima i njihovim delima, ne o onome što oni sami žele da budu. Neki su bili književnici, neki muzičari, samo sam hteo ispratiti neke njihove male umetničke radove kroz tekst, stih ili muziku. Da bi se sve to postiglo, mora se dosta čitati i slušati, potražiti između redova i oslušnuti ono što svaki ton povremeno skrije. Svaka pohvala u sebi nosi i kritiku zaturenu između poslednjeg stiha i tona melodije. U tom razvratu samodovoljnosti, mahnitosti, bahatosti i umišljenosti, tihuje i ona druga strana smirenosti, društvenosti i altruizma. Ova druga nikada ne izlazi kao pobednik, samo povremeno blesne, kao odsjaj dalekog groma u pozno proleće niz vrhove otužnih brda prosipajući svoje suze po raspećima ljudskih misli i težnji.

Jedna od najlepših rok bluz balada iznedrenih u hard rok maniru je song legendarne grupe Deep Purple Soldier of Fortune (Vojnik sreće). Ista je objavljena na albumu iz 1974. Stormbringer sa pevačem Dejvidom Koverdejlom. Svakako je jedna od zaštitnih pesama benda, ali u ovom veku nijednom nije izvedena pred širokim koncertnim auditorijumom. No, kad god je čujem,  posebna blagost me umije ispod zvezda, oblije me neka nevidljiva tuga i uspava mi emocije.

Soldier of fortune (Vojnik sreće) je ljubavna pesma, bez prenaglašenog sola, sa zvonkim, čistim, nekako lepršajuće -treptavim glasom Dejvida Koverdejla. Zajedno sa njim, ovu “epsku” baladu ispisao je Riči Blekmur (Ritchie Blackmore), originalni i neprevaziđeni gitarista benda. Lirski tekst je prepun izliva nežnosti, od skitnice koja svetom hodi radi drage koju iščekuje, dok su sve pesme koje joj je posvetio odjekivale u daljiini kao zvuk vetrenjače, da, iako se oseća starim, više umornim od života, on je vojnik sreće, jer sva njegova lutanja su potraga za ljubavlju.

Sreća je samo jedan u nizu vetrova koji nas oprlji po duši, izdigne na čas, a onda sklopi ruke oko nekog drugog, trećeg, bez da ima kraja u tom čudesnom nizu. A onda se surova istina dozvana poput šapata vetrova na usijanim usnama sama pojavi pred nama. Tako je Dejvidov i Ričijev vojnik samo na trenutak uskliknuo od radosti, spevao jedan svoj užitak, ali ga je Deep Purple održao i danas u sećanjima pravih poklonika roka i njihovih balada. Kako god bilo, nema lepših balada izdelanih od pravih virtuoza roka kao što je pomenuti bend. Godine samo beleže prolaznost, ali prave vrednosti traju.

Popriličan broj bendova je kasnije tu temu obradio i uvrstio u svoj repertoar, možda i muzički “punije” sa više instrumenata, produkcijski lepše za uho, ali meni je nekako uvek najdraži original. Lepota Vojnika sreće je u stalnom traganju za boljim, a nedostižnim životom. Za mali bluz, numera je prekratka, a baš tu leži sva čar iste. Na malom prostoru, sa ne previše reči, mnogo toga je iskazano.

Vojnik sreće, ta lutalica sa osmehom na licu, pohodi sve tužne predele oslikane sivim tonovima, želeći da pridobije i poslednjeg usnulog poetu na svom putu. Kada dođe do kraja, zapita se da li je vredelo, da li se moglo još što šta uraditi ili je sve to odavno progutala magla. Pogleda usnulog, sa onog drugog krajolika, shvatiće brzo da ničega nema, samo zagrebana prošlost, bez nade i osmeha.