Dejan Vučetić Vuča: Život počinje svakog dana

Rockomotiva
06.02.2024.

Roboti su veoma zgodna metafora za ljudsku otuđenost od sveta… Veštačka inteligencija piše pesme, dok ljudi i dalje rade teške fizičke poslove… Tehnologija ne ugrožava čoveka, ali čovek ugrožava čovečanstvo i civilizaciju

Razgovarao & fotografisao: Bojan Božić

Poeziju će svi pisati, rekao je davno naš čuveni pesnik Branko Miljković. Ne znam koliko je u vidu imao zaljubljenike u rokenrol, ali vremenom se ispostavilo da na toj sceni i te kako ima poeta od reči, stila i emocija. Možda je još i veći izazov napisati pesmu koja će uz muziku dobiti neko novo značenje i otvoriti neke nove horizonte. Imati takav dar je zaista velika privilegija. Ne baš u istoj meri, ali je privilegija biti i savremenik takvih ljudi, umetnika kakvi su Džoni Štulić, Milan Mladenović, Oliver Nektarijević, Dejan Vučetić, Aleksandar Stojković St

Pomenuo sam to u više navrata, Darkwood Dub je za mene bio jedan od najznačajnijih bendova sa ovih prostora u periodu odrastanja i sazrevanja. Zbog poetske prefinjenosti i minimalizma, najveće zasluge za to idu Dejanu Vučetiću Vuči kao autoru (skoro) svih stihova benda. Naravno, time ne želim da umanjim doprinos Mikija Ristića, Bambija Dropca i Lava Bratuše, jer svi oni su neverovatni virtuozi na svojim instrumentima i ostavili su dubok trag u toj fantastičnoj generacijskoj priči. I dok poklonici Darkwood Duba redom žale što su ostali bez takvog benda, zasigurno jednog od najvećih koje je ova zemlja iznedrila, nekadašnji članovi grupe nastavljaju svoju muzičku odiseju kroz neke nove projekte.

S vremena na vreme iznova pročitam Vučine pesme, sabrane u zbirku koju je objavila beogradska izdavačka kuća “Bernar”. I svaki put me dotakne vanvremenska snaga tih stihova, njihova dubina, mudrost i senzibilnost. Vučin poetski dar sada je samo još snažniji i zreliji, što pokazuju i stihovi pesme „Divan svet“ njegovog aktuelnog benda Minilinija. Na sasvim jednostavan, direktan i efektan način Vuča opisuje stvarnost u kojoj živimo: „Divan svet, malo otuđen, svi o svima znaju sve, niko nikoga ne poznaje“… Minilinija je već dobro poznato ime u muzičkim krugovima, a novine iz Vučine kreativne radionice su njegov solo projekat „Vuča Mikrokozma“, kao i bend Robot Johnson, gde mu društvo prave Vladimir Đorđević Vlaca (Neočekivana Sila, Lira Vega) i Boris Mladenović Bomla (Jarboli, Veliki prezir).

Robot Johnson se nedavno predstavio novosadskoj publici po prvi put, i to u renomiranoj knjižari Bulevar Books, a njihovu muziku bih opisao kao „dublues“, specifičnu mešavinu duba, bluesa i elektronske muzike. Ako biste robote smestili negde uz Meksički zaliv, na potezu Teksas – Florida, i dali im da rade muziku, vrlo verovatno bi zvučali kao Robot Johnson. A kada bi se na to dodali i Vučini stihovi… Sa njima ili bez njih, Italijanka, Drama Supreme, Slankamen i ostale kompozicije svakako će naći put do probirljive publike. Jer, to je uvek i bio slučaj sa svime što je Vuča do sada radio.

Od albuma “Jedinstvo”, pa sve do aktuelnog “Johnsona” roboti su neizostavni deo tvog kreativnog života. Otkud takva fascinacija robotima kod tebe?

Vuča: Bilo je toga i ranije, robot se pominje i u pesmi “Sistem” negde na početku. Ja volim naučnu fantastiku, a i roboti su sve prisutniji u našim životima. Ujedno, to je i vrlo zgodna metafora za ljudsku otuđenost od sveta.

Da li se ti nekada osećaš kao robot?

Vuča: Ne, uglavnom se osećam kao čovek. Ali, razumem tu tendenciju u savremenom društvu da se ljudi robotizuju. Ovaj bend se zove Robot Johnson jer je Vlacin nadimak Robot, mi ga tako zovemo više od 20 godina. Osim toga, Robot Johnson je njegov projekat, on je glavni u bendu, pa cela priča predstavlja i neku njegovu viziju savremenog bluza.

Možemo da kažemo da su ti Vlaca i Bomla prirodni partneri u ovoj priči. Teško je i zamisliti neki ozbiljan projekat vezan za elektronsku muziku bez Vlace.

Vuča: Da, sa njima dvojicom sarađujem još od bombardovanja, kada smo imali neformalni sastav koji se zvao Teget. Naše pesme su se pojavile samo na par nekih kompilacija. To i nije dugo funkcionisalo kao bend, ali mi smo nastavili saradnju i u narednim godinama. Evo, već dvadesetak godina mi povremeno radimo neke stvari zajedno. Recimo, naš bend Minilinija pod tim imenom postoji od 2011. godine.

Kada si već kod nje, šta se dešava sa Minilinijom? Već neko vreme nije bilo nikakvih aktivnosti…

Vuča: Album je izašao neposredno pre korone, tako da ni njegova promocija nije protekla onako kako smo planirali. Mnogo zakazanih datuma za to leto je propalo jer ništa nije funkcionisalo. Naravno, mi smo za to vreme nastavili da radimo na novom albumu, tako da smo snimili 70-80 odsto materijala, ostalo je još nešto malo da se dovrši. U međuvremenu, baš kada je krenula korona, ja sam odlučio da snimim solo album sa istim ljudima, ali razlika između tog mog solo albuma i albuma Minilinije je u tome što ovde ima pevanja, struktura pesama je klasična, sa strofama i refrenima. Dakle, projekat „Vuča Mikrokozma“ je trenutno na radnom stolu i nadam se da će to u narednih nekoliko meseci biti završeno.

Da se vratimo robotima… Da li misliš da će roboti, odnosno mašine i tehnologija generalno, nadvladati ljudsku vrstu jednog dana? Da li idemo ka tome?

Vuča: Ne mogu da pretpostavim šta će se dešavati u budućnosti. Naravno, i ja sam kao i mnogi drugi gledao sve moguće filmove sa takvim katastrofalnim ishodom gde roboti preuzimaju kontrolu nad svetom. No, ja ne gledam tako na te stvari. Tehnologija je dobar sluga, ali i loš gospodar. Jedino je pitanje koliko smo mi sposobni i koliko umemo da kontrolišemo svoje ambicije. Mislim da je to veći problem od same tehnologije. Problem je onaj ko tehnologijom upravlja.

A kakav je tvoj stav po pitanju veštačke inteligencije?

Vuča: Nemam ja neki strah od toga. Roboti će praviti muziku i pisati pesme, a sigurno je da postoje ljudi kojima će se ta muzika dopasti. Ali, ja ne spadam u tu grupu. Meni je organski element veoma bitan i ima nešto što se prepoznaje kao lažno u svemu tome, kako u grafičkom, tako i u poetskom smislu. Sa druge strane, to će naći neku svoju namenu, biće to muzika za ove ili one potrebe. Na primer, roboti će praviti muziku za lift i to će sasvim lepo da zvuči. Ali, ništa ne može da zameni živu svirku i muzičku interakciju između nekoliko ljudi. Mislim da će to ostati zauvek aktuelno i uvek biti na ceni, takva muzika će se uvek slušati.

Sa jedne strane ti si izuzetno duhovan čovek, a sa druge si okrenut tehnološkim inovacijama, uglavnom zbog potreba posla. Kako uskladiti duhovnost i tehnologiju, odnosno nauku? Izgleda da se ovo drugo znatno brže razvija…

Vuča: Ne znam koliko su te dve stvari u sukobu. To je, u krajnjoj liniji, lično gledanje na stvari svakog od nas. Neki to vide ovako, drugi onako, dok neko treći vidi užasnu opasnost od tehnologije… Ja to ne vidim tako, ne mislim da će tehnologija da ugrozi čoveka, ali čovek i te kako može da ugrozi čovečanstvo i civilizaciju. Sve nam je dato da iz toga možemo da izvučemo ne nužno korist, već nešto što će nam učiniti život lakšim. Jedino pitanje koje se tu postavlja je da li stvari i u kojoj meri idu u tom pravcu. Konkretno, veštačka inteligencija se bavi pisanjem pesama i priča, a ljudi i dalje rade teške fizičke poslove. Mislim da je jedino to neki mogući problem u budućnosti.

Za mene lično je manastir u Kovilju veoma važno duhovno mesto. Znam da si i ti boravio tamo jedno vreme. Kakva su ti sećanja na taj period?

Vuča: Išao sam tamo devedesetih godina, dosta sam vremena provodio u tom manastiru i bilo mi je veoma lepo. Ne mora svako da ima potrebu da se izrazi ili oseća kao religiozno biće. No, ukoliko ljudi imaju takvu potrebu, ima dovoljno mesta gde čovek može da ode i oseti to u svojoj punoći. Manastir Kovilj je bio takvo mesto u mojoj mladosti i voleo sam tamo da odlazim. Svakako, duhovnost prvo treba potražiti u sebi.

Tvoju muzičku karijeru obeležio je i specifičan ples na sceni. Da li je bilo nekih posebnih priprema za to, jesi li uzimao neke časove? Ili je sve išlo sasvim spontano? Kada su noge počele „da ti se savijaju u kolenima“?

Vuča: Uvek sam voleo da igram, da se krećem na sceni, da reagujem na muziku na taj način. Kao klinac sam igrao break dance sa društvom iza zgrade i to mi je verovatno bio prvi susret sa takvom vrstom pokreta. Potom se to kasnije razvilo u neki moj stil koji je, opet, spoj nekih raznih uticaja, od break dancea do Boba Marleya. Igranje uz muziku mi je bila normalna stvar i pre nego što sam imao bend. Kad god bismo odlazili u klub, mi bismo đuskali, to nam je bilo nekako sasvim prirodno.

 

Za dve decenije postojanja Darkwood Dub je objavio osam albuma. Svaki od njih je priča za sebe, ali svi su uspeli da nađu put do srca publike. Jeste li bili svesni koliko ste kao bend značili ljudima u Srbiji?

Vuča: Da, sve vreme postojanja benda bio sam svestan popularnosti koju smo u to vreme stekli.

Mislim da je popularnost suviše blaga reč. Mnogi ljudi koje poznajem govorili su da im je Darkwood Dub bio ništa manje nego duhovna kuća.

Vuča: Pa, dobro… To je stvar ukusa i individualnog osećaja. Isto tako ima i puno ljudi koji su u fazonu „kakve su ovo gluposti“. Normalno je da ima ljudi koji to razumeju, ali je normalno i da ima i onih koji ne razumeju. Svakako, lepo je čuti tako nešto. I dan-danas mi je kul kada neki klinci, koji nisu bili ni rođeni kada smo mi počinjali, otkrivaju našu muziku i vole da je slušaju.

Ako bismo mogli da stavimo po strani nesuglasice koje su dovele do razlaza, šta je tebi lično značilo tih dvadeset i kusur godina u Darkwood Dubu?

Vuča: Darkwood Dub je prestao sa radom tako što su gitarista, bubnjar i basista odlučili da napuste bend. Proveli smo 25 godina zajedno, to je period našeg odrastanja, to je deo mog života i sazrevanja i svakako da je važan. Ali, pripada prošlosti i to je ono što je sada preovlađujuće. Ne volim preterano da se bavim time koliko je sve što smo onda radili imalo smisla i kakav uticaj ima danas. Svakako, veliko hvala ljudima koji su voleli bend i podržavali nas. Nailazili smo na mnogo prepreka i sa njima smo se nosili kako smo znali i umeli. A vreme će pokazati koliko je to što smo radili bilo važno ili nije.

Svega tri godine je prošlo od „Jedinstva“, koje je bilo simbol zajedništva, snage, stabilnosti, a možda i najzreliji album benda, do setnog „Vidimo se“ koji je, opet, označio i poslednji pozdrav…

Vuča: „Jedinstvo“ je izašlo 2008, a „Vidimo se“ 2012. godine. Pa, promene se stvari… Kao što sam i rekao, odluka da bend više ne postoji nije bila moja. Stoga, ja i nisam prava osoba da to komentarišem.

Kakva su ti sećanja na ANEM-ove turneje? Nedavno nam je Bane Sunshine pričao o situaciji na jednom koncertu u Požarevcu, kada je komandir policije došao da prekine koncert, a ti si jedini stao uz njega kada su stvari pretile da se otrgnu kontroli…

Vuča: Da, bilo je takvih napetih situacija, što je i bilo normalno jer je takvo i vreme bilo. Mislim da su muzičari tada mnogo instrumentalizovani od strane nekih ljudi. Oni su izvukli veliki profit od toga što smo mi putovali po Srbiji i svirali.

Jedan od tih koncerata bih posebno izdvojio. Hala sportova na Novom Beogradu, neposredno pred izbore na kojima je Koštunica pobedio Miloševića. Nastupaju Jarboli, Darkwood Dub, Sunshine… I dok vi svirate „Kolotečinu“, više od 7.000 duša spontano i gromoglasno kreće da skandira „Slobo, odlazi“ tako da se cela hala trese. Potom kreće „Sistem“, a zajedno sa vama na scenu izlazi Sunshine. Nakon toga, zajedno svirate njihovu „Misli mene gone“…

Vuča: Da, sećam se tog koncerta. Jarboli i Sunshine su nam tada bili gosti, sa njima smo se združili tokom ANEM-ove turneje. Što se bendova tiče, to je bilo baš lepo druženje i fina prilika da se malo bolje upoznamo. A kada je o ostalim stvarima reč… Svi dobro znamo kako je to prošlo i šta se dešavalo, ko je kakvu korist izvukao iz svega toga. Bendovi su u svemu tome ostali čisti i iskreni, što je za nas bilo najvažnije.

Pesma „Nova dostignuća“ možda na najbolji način opisuje neko generalno osećanje i način života svih nas. Da li se mi, nakon svega što se na ovim prostorima dešavalo, zaista osećamo dobro ili samo pokušavamo da pobegnemo od stvarnosti odlascima u planine, u prirodu?

Vuča: To je zaista lična stvar, kako ko gleda na život, na sebe i okolinu. Ja sam u toj pesmi možda ukazao na neke stvari koje su jasna terapija za ljude. Distanciranje od svih tih stvari koje nam ispunjavaju život i odlazak iz grada su istovremeno i mogućnost da se ljudi preispitaju, jer to je ono što ti se desi kada odeš u prirodu i malo se opustiš. Ne znam kako i koliko se ljudi snalaze u tome danas, ali je činjenica da danas postaje sve komplikovanije i teže pobeći od svih tih zamki savremenog sveta.

Da li je, uprkos svemu što se dešava oko nas, ovaj svet i dalje divan?

Vuča: Jeste, verujem u to. Napravljen je da bude takav, a pravo pitanje je koliko smo mi divni u ovom divnom svetu.

Da li sa pozicije 50+ i dalje veruješ da život počinje u tridesetoj?

Vuča: Život počinje svakog dana. Kada je taj album rađen, ja sam zaista punio trideset godina. Zapravo, svi u bendu smo slično godište, pa mi se učinilo dovoljno ironičnim i duhovitim da tako nazovemo album.

Kako ti je prošao taj period od tridesete do danas?

Vuča: Prošao je brzo. To je nešto što svi stariji ljudi mogu da osete, a to je da u jednom trenutku centrifuga kreće da se ubrzava, da se okreće sve brže… Tako da mogu da kažem da mi je vreme između tridesete i pedesete bukvalno proletelo.

Šta ti je u ovoj fazi života važno, kako na privatnom, tako i na umetničkom planu? Na šta si fokusiran?

Vuča: Na snimanje solo albuma, na snimanje albuma Robota Johnsona… Takođe, aktivno se radi i na albumu Minilinije. Trudimo se da snimimo što više muzike, a usput spremam i neku izložbu.

Šta možemo od očekivati od Robota Johnsona, s obzirom da je to najsvežiji projekat?

Vuča: Mislim da će se album vrlo brzo pojaviti. Sve ove nastupe snimamo, a vrlo brzo ćemo ući i u studio da snimimo pesme. Očekujem da se album za dva-tri meseca pojavi pred publikom.

Tagovi: , , , ,

Razgovori

© Copyright 2015 - 2024 Rockomotiva webzine, Sva prava zadržana | Izrada web sajta: ATEC Technologies
Scroll