Jovan Matić – Joca Ajkula (GIFT): Ja sam sociološki šaman

Osamdesete su civilizacijski neprikosnovene u kreativnosti i estetici rok i pop muzike… Ja sam samo rokenrol umetnik koji ne živi u svetu rokenrola… Po povratku u Srbiju iz Londona shvatio sam da sam ponovo ušao u zatvor… Najgori “cockney” kraj u Londonu je Basildon, odakle dolazi Depeche Mode… Brexit se dogodio zbog Poljaka, koji su ogromne sume novca iznosili iz Engleske… Tanka je linija između heroinskog ovaploćenja i pravog erotizma u muzici EKV-a.

No, ako bismo anketirali vrsne poznavaoce muzike, verovatno je da bi većina obeležila osamdesete kao jedan od naproduktivnijih perioda u istoriji (rok i pop) muzike. Nije to ništa čudno, s obzirom da je MTV 80s jedan od najgledanijih kanala poznatog muzičkog televizijskog konglomerata. Osamdesete su i kod nas veoma popularne, pa svake nedelje na popularnoj “dvestadvojci” možete slušati radijsku emisiju “Osamdesete zauvek”.

Ako dođete u Novi Sad i ljude pitate da li poznaju muzičara po imenu Jovan Matić, verovatno će većina njih pomisliti na našeg nedavnog sagovornika, pionira reggae muzike u Srbiji. No, ako kažete „Joca Ajkula“, tu već nema nikakve dileme. Skoro svi Novosađani, od 7 do 77 godina, znaju da je to gradski lik i šoumen koji pravi najbolje žurke u gradu.

No, odavno to nije samo u gradu. Zahvaljujući sjajnim nastupuma, taj hajp je u poslednjih nekoliko godina zahvatio i Beograd, a načeo je i druge veće gradove u Srbiji, kao i neke u regionu. Joca je frontmen novosadskog cover benda GIFT, poznatog po sjajnim obradama Depeche Mode, Davida Bowieja, Billyja Idola i drugih umetnika i bendova koji su obeležili osamdesete, a bogme i devedesete godine.

Ipak, ne može se reći da je GIFT isključivo cover bend, pošto ima i dva albuma sa autorskom muzikom na srpskom jeziku: Dreamoscope (2016) i U Senci Grada (2021). Oba albuma (u pripremi je i treći) imaju taj prizvuk osamdesetih, što uključuje i muzičare i bendove iz regiona, poput Massima Savića, Davora Gopca, La Strade…

Da bi se došlo do tako kompleksnog sadržaja, Joca Ajkula je morao da krene putem kojim se ređe ide, pa se pre 15 godina otisnuo u London. Kao jedna od najvećih svetskih metropola, London je kulturološki veoma uticao na Jocu i zaokružio ga kao scenskog umetnika. No, da razmotamo klupko i krenemo redom…

Kako je krenula tvoja priča sa muzikom? Šta je bilo prvo što si čuo od engleske scene, odakle uglavnom i dopire ono što svirate?

Joca: To sam u nekoliko intervjua pomenuo… Kada sam bio tinejdžer, jedna pesma Bauhausa, The Sky’s Gone Out, uplašila me je u toku noći, a prvi put sam je čuo prethodnog dana od moje sestre koja je slušala tu muziku. Kada sam se probudio narednog jutra, odmah sam tu pesmu pustio ponovo i osetio neku magiju u njoj. Inače, veliki sam ljubitelj kinematografije i horor filmova, naučne fantastike, književnosti, sve to smo nasledili od oca. Dakle, taj neki magični i mistični svet me od detinjstva zanima. A kada nađete magiju u muzici, teško vam je da se odvojite od nje. Tako nastane želja da i ti postaneš deo toga, to neko nadbiće kao u SF filmovima. A šta to dalje pokreće? Prvi aplauz može da bude odlučujući u tvom opredeljivanju. Mnogi tinejdžeri imaju bendove, ali oni to uglavnom smatraju privremenom fazom u životu. Kasnije postaneš ozbiljan čovek, upisuješ fakultet i imaš neka realna opredeljenja, a roditelji te ubeđuju da od muzike ne može da se živi… No, ja sam zbog jednog gromoglasnog aplauza, koji se desio negde 1990. godine u Titelu, odlučio da se bavim muzikom. To je bio neki veliki festival, a ja sam svirao sa svojim tadašnjim bendom Nakha Magha Valla pred oko 500 ljudi na bijenalu slikarstva. Taj bend je kasnije postao Seven Sisters, a potom je iz te priče ponikao GIFT. Dakle, može se reći da ja sam ceo svoj život u jednom istom bendu. Izuzetak je jedino Minstrel, autorski bend iz Novog Sada, u kome sam proveo neko vreme. No, taj momenat, taj aplauz tih 500 ljudi, dao mi je šansu da postanem vilinsko stvorenje na sceni. Nakha Magha Valla je tada imala ceo album autorskih pesama, uključujući i moju omiljenu pesmu “Balkan”. Ta pesma je svirana u pet četvrtina, to mi je baš bilo teško da naučim sa muzičkim znanjem koje sam u to vreme imao. Nakon tog nastupa dobio sam velike pohvale i jedan poljubac, ne mogu da se setim imena te devojčice, ali znam da sam posle dva dana otišao autobusom u Titel na dejt sa njom. Imao sam probleme sa roditeljima zbog toga, pošto nisam uspeo da uhvatim poslednji voz za Novi Sad, tako da sam ostao u Titelu do šest ujutro. Ni ta devojčica nije mogla da ostane sa mnom toliko dugo, pa su moji roditelji hteli da zovu policiju.

Da li je taj aplauz bio sudbinski momenat za tebe?

Joca: Jeste na neki način. Moj prvi veliki idol bio je Peter Murphy, a tom prilikom sam od nekoga dobio pohvalu da na sceni izgledam baš kao on, pa je to negde bila dodatna inspiracija za mene. Naravno, u tom periodu imaš različite faze, i uspehe i neuspehe. Dve godine pre tog nastupa u Titelu imao sam veoma neuspešnu svirku sa tinejdž bendom: svi neuvežbani, uplašeni, svi imali tremu… To je možda i jedini put u životu da sam ja imao nešto što se zove trema, a ne nervoza. Bili smo predgrupa Obojenom programu, a Kebra je posle tog koncerta prokomentarisao “gde ste našli ove…”. Nije rekao kretene, ali je bilo nešto tog tipa. Mene je to ubilo u pojam, jer jedini domaći bendovi koje sam ja voleo bili su EKV, Obojeni program i Psihomodo pop, pomalo i Toni Montano. Takođe, i La Stradu sam jako voleo. Ništa drugo nisam slušao tada, čak ni Haustor, iako sam znao njihove pesme, jer sam mogao da ih čujem na radiju i žurkama. Ja sam prvo želeo da budem glumac, to svi znaju. Ljubav prema kinematografiji nikada nije prestala.

I ljubav prema sceni?

Joca: Da, prvenstveno prema sceni. Moja ljubav prema sceni je uticala na mene kao umetnika u rokenrolu. Zato ja sebe i ne definišem kao muzičara, već kao scenskog umetnika.

Kako je došlo do nekog zaokruženog izraza GIFT-a? Šta ste svirali tokom prvih dana i kako se taj zvuk menjao?

Joca: Bilo je tu raznih faza, tokom kojih smo mi osluškivali puls grada. Mi smo simbol onoga što se slušalo u Žutoj kući i Atrijumu u Novom Sadu, na Akademiji u Beogradu, u Jabuci u Zagrebu, u Metelkovoj u Ljubljani… I to ti formira neki ukus, kombinacija radija, klubova, starije sestre ili brata, ploča koje imaš kod kuće… Ja sam zaštitar nečega što je bilo do 2000. godine, do početka 21. veka. Sviramo mi i neke kasnije stvari tipa Editors, Coldplay, Arctic Monkeys, Muse… i slične bendove koji su nastavili tom linijom iz devedesetih i taj duh uspešno preneli u novo vreme. Zapravo, mi opisujemo duh vremena, jer neki ljudi su zarobljeni u vremenu. Možda je to i sa mnom slučaj. I naše autorske pesme, koje se pojavljuju u moderno vreme, imaju taj moderan izraz, ali sa mirisom stare škole. Osećam i kod mladih da se vraća to neko raspoloženje. Roditelji koji su uticali na muzički ukus svoje dece, to uglavnom levitira prema zlatnim sedamdesetim i osamdesetim, a ponešto i ka prvoj polovini devedesetih. Te godine su civilizacijski neprikosnovene u kreativnosti i estetici rok i pop muzike.

Rekao si da želite da budete zaštitari nekog lepog i kvalitetnog, umetničkog sadržaja iz perioda našeg odrastanja. Koliko je danas teško izgurati takvu misiju s obzirom na kratku pažnju kod novih generacija, kao i njihova drugačija interesovanja?

Joca: Evo, da ti dam jedan primer. Slavi se 18. rođendan i klinci znaju dobrih 80 odsto našeg repertoara, skoro sve tekstove. A tu je i generacija 40+, naša generacija, odnosno njihovi roditelji. Dešava se ova situacija: ludnica, rokenrol, maštanje, cupkanje, ali ne znači im na isti način kao nama. Samo si pogodio neki njihov vibe u tom trenutku, ja sam se bukvalno osećao kao hologram u tom njihovom svetu. Ali, oni se umore posle svake četvrte pesme, dok njihovi roditelji guraju sva tri sata, koliko žurka traje.

Jesi li ih (klince) ložio da se svlače?

Joca: Nisam, ipak su oni još nezreli. Kada smo na nekom otvorenom prostoru, na nekom trgu, onda roditelji dovedu i malu decu. Recimo, Jocu Ajkulu jako vole devojčice od sedam godina, verovatno zbog Evrovizije. Mi smo jedno vreme potpisivali autograme i davali poklone, slikali selfije za mame koje su vodile svoje ćerkice pred našu svirku u Beogradu. Mislim da devojčice vide tu neku magiju, zvončiće, šljokice… Njima je to zapalo za oko više nego muzika i umetnici. Da li sam ja njima izgledao kao Voldemort, kako me neki doživljavaju, ili neko drugo stvorenje? Ne smeš da ideš toliko daleko sa seksualnošću, mislim da mladi nemaju to, toliko snažno izraženo… Video sam devojčice koje kapiraju te neke seks simbole kao što su iscepane čarape, mini suknje… One kapiraju tu estetiku, ali to kod njih nije sasvim izdefinisano. Uz to, imaju problem i sa emocijama, nisu ni sebe u potpunosti istražili, a kamoli da istražuju nekog drugog. Njihova čula su prezasićena, pesme slušaju po petnaestak sekundi i idu dalje, samo im jedna reč privuče pažnju. Došlo je dotle da će se na kraju praviti pesme za Evroviziju od svega tri sekunde.

Kada i gde je bila prva svirka benda GIFT?

Joca: Kao početak možemo da računamo 1999. godinu, negde nakon bombardovanja. Sviralo smo u Podijumu, u porti kod Kulturnog centra Novog Sada. U to vreme se dešavala ekspanzija brit-popa, ja sam tada bio u dve priče. Radio sam u Studiju M kao tonac i imao sam sjajno iskustvo sa brojnim muzičarima, od Bajage do Velikog prezira. Tu se dešavalo druženje koje nije imalo mnogo veze sa razvojem Nakha Magha Valle i Seven Sisters, više je to bila ta neka Minstrel priča. Ali, ljudi su kasnije dolazili na svirke GIFT-a. U to vreme niko nije mogao da me natera da sviram Oasis, ja sam ekstremno mrzeo taj bend. Kapiram ja njihovu veličinu i lepotu svih tih pesama, ali mene je nervirao njihov stav. Phil Collins je, takođe, vrhunski muzičar, ali me je i on baš nervirao u to vreme.

I tako su zaštitari osamdesetih krenuli iz Podijuma i stvorili nešto… Ja zaista imam problem kako to da nazovem. Pogrešno je reći da ste vi cover band, pogrešno je reći i klupski bend, koncertni bend, pa i autorski bend, iako imate dva albuma sa autorskom muzikom… Zapravo, od svega ste po malo, a ništa definitivno. Kako bi ti opisao GIFT?

Joca: Rekao bih da smo mi umetnički bend, jer smo uspeli da napravimo umetnost od sviranja tuđih pesama. Da li je Stefan Milenković umetnik kad svira Carminu Buranu? U većini slučajeva ljudi bi rekli da je on umetnik, a ne svirač. Možemo da pričamo o tome da li je Mozzarta neko bolje odsvirao, možda su ga neki čak i prevazišli. E, sad ja tebi da postavim pitanje. Možda je to negde i izmereno… Ako je David Bowie imao nekih 1.500 koncerata sopstvenih pesama, a ja imao oko 8.000 koncerata, gde sam njegovu pesmu svirao 3-4 puta više nego on u svom životu, šta se tu onda duhovno dešava?

Pa, rekao bih da si ti čuvar Bowievog nasleđa…

Joca: Tako je. Lepa reč – nasleđe. Ogroman respekt i poniznost pred umetničkim delom i umetnikom. Klasične forme umetnosti i etikete poput bendova, grupa, koncerata, svirki… To više ne postoji. Kao što ne postoji jednostavno i čisto delo koje se zove film, jer film postaje serija. No, nije ni to dovoljno, potrebna je još jača interakcija. Imamo igrice kroz koje klinci uče neke fantastične pesme, multimedijalne stvari se dešavaju na neverovatnom nivou. Tako i ovo naše, spontano se dolazi do toga. Može se tu napraviti neka matematizacija kroz broj posetilaca na koncertima, ali ima tu i jedna druga stvar koju bih ja valorizovao kod nas – naš personalni uticaj na život pojedinaca. Ranije sam mislio da je naša misija boriti se za rokenrol, da on opstane… Ne! Tu bitku smo izgubili odavno, rokenrol više ne postoji.

Vrlo je neobično čuti tako nešto od čoveka koji je rokenrol živeo celog svog života.

Joca: Da, ja sam to priznao sebi, a sada ću reći i tebi zašto. Gledao si naš koncert u Domu kulture, koji neodoljivo podseća na rokenrol. Kažem podseća, jer da to jeste rokenrol, mi bismo na toj svirci došli do kompletnog svlačenja, paljenja vatre i igranja oko nje. Naš personalni doživljaj muzike nije ni blizu onome što je bio ljudima koji su slušali Jima Morrisona i Doorse u ono vreme.

Dobro, ali to ne znači da do tog momenta neće doći. Za mene lično je dovoljan rokenrol bio to što ste tog dana, mrtvi umorni nakon nastupa u Skoplju i višečasovnog putovanja, doleteli pravo u Dom kulture na tonsku probu, iskulirali pola sata i odmah se vratili na binu zbog koncerta.

Joca: To je već semantika. Nisam ja rekao da nisam roker. Jesam i te kako, ali to što mi radimo nije rokenrol. Ja sam samo rokenrol umetnik koji ne živi u svetu rokenrola. Mi ne postojimo kao kategorija, inače bih ja bio božanstvo i ne bih mogao da uđem u bilo koji prostor, a da me ne sačeka ogroman broj ljudi.

Pa, tako nešto ovde ne postoji…

Joca: Ne postoji, tako je. To nemaju čak ni oni koji zaista jesu bili božanstva. Ni na svetskom nivou više nema umetnika kojima će se tako nešto dogoditi.

Ako tako gledaš, onda rokenrol zaista jeste umro…

Joca: (smeh) Vidiš, i sam si došao do toga.

Onda ovo što vi radite može da se nazove slavljenjem života i scenske umetnosti, a ne rokenrola. Dave Gahan, David Bowie, Billy Idol… nisu muzičari, oni su scenski umetnici u svakom smislu. Stoga, vi se trudite da očuvate kulturno-umetničko nasleđe koje je obeležilo osamdesete i devedesete, a koje se nastavilo i kroz neke druge umetnike tokom narednih decenija.

Joca: Da, može se tako reći. Mi smi imali razne uzore, ali nemoguće je da GIFT nekome bude uzor. No, tu je veoma važan personalni upliv, a to je da ti nekome u odrastanju ili u nekoj fazi života učiniš svojevrsnu uslugu, da ga lečiš pozitivnom predstavom, da mu pružiš ostrvo slobode, svojevrsno oslobađanje… Možemo se porediti i sa senzacijom vrhunske masaže ili nekom sličnom vrstom hedonizma.

Imate i dva autorska albuma, sa trećim negde u planu… Lično, preslušao sam sve vaše autorske pesme, ali me je malo koja dotakla kao vaše izvođenje Bowiea, na primer. Više je razloga za to, a pre svih navika. Naučili ste publiku na tuđe pesme, pa je sada neobično čuti od vas nešto drugačije, još i na srpskom jeziku. Recimo, Dreamoscope mi negde liči na „Lust for life“, zbog te neke želje za slobodnim životom i uspehom na sceni.

Joca: Uopšte to nisi loše percipirao. Vidiš, taj problem sam više puta analizirao sa bendom. Mnogi su nam rekli da je album „Dreamoscope“ pretenciozan, ko smo mi da se bavimo takvim stvarima… Iskreno, smatram da je taj album više bio umetnički od drugog albuma, svirački mnogo zahtevniji, misli su vrlo avangardne, predviđaju nešto unapred… Meni je bilo dovoljno da postignem neki efekat kod desetak ljudi i u tome sam uspeo. Da uzmem Konstraktu kao primer, njen najveći uspeh je to što je dotakla onaj deo stvarnosti koja predstavlja i kolektivnu svest većine ljudi u Evropi. Umetnik ne može da ne bude iskren. Ako si ti posle tridesetak godina rada i razmišljanja došao do nekih ideja i rešenja, onda to mora da bude kvalitet. Đule Van Gog mi je za taj prvi album rekao da bih sada bio svetski umetnik da sam ga izbacio tokom osamdesetih. No, posle svega kroz šta smo prošli, sada se postavlja pitanje da li iko želi da ja budem originalni, autorski umetnik. Ispostavilo se da nakon Evrovizije niko nema ništa protiv. Kad sviramo „Haos“, vidi se da ljudi vole tu pesmu, dobra je to pesma. Njoj samo treba malo više vremena da se probije, jer ne možemo da poredimo autorski GIFT i Bowiea, ne treba to ni pokušavati. Uostalom, Bowie nije jedini umetnik čije pesme sam pevao, ja više i ne znam odakle dolaze te ideje. Nemam misiju sa time, već podsvesno i proizvoljno stvaram. Često to radimo i zajednički, naročito za Pesmu za Evroviziju. Dobijamo sve jači feedback za našu obradu Abbe na PZE. Bila je privilegija obraditi „Gimme Gimme“, to nam je dato kao zadatak, nismo sami birali pesmu. Mislim da smo napravili dobru verziju, prijemčivu svima. E, sad, zamisli da tu istu pesmu Abba nikada nije napravila i da smo je mi prvi snimili, ovakvu kakva jeste. Šta misliš, da li bi ona pokrenula svet?

Iskreno, mislim da ne bi. No, to nije do vas kao benda.

Joca: Tako je, ne bi. I nije do nas, već je do percepcije o kojoj smo pričali, do kratke pažnje, do gomile hejtera… Ja se svaki put ujedem za jezik kada mi padne na pamet da nekome kažem nešto bezveze. Ne smem da kažem ništa protiv Teya Dore, jer ne želim da zatvorim mogućnost da tu postoji nešto što će na kraju biti fantastično.

A da li vi kao bend imate dilemu šta dalje? Da li se fokusirati na izvođenje pesama drugih umetnika ili ćete i dalje, možda i tvrdoglavo, pokušavati sa autorskim materijalom?

Joca: Kad smo bili Nakha Magha Valla, mi smo pomerili grad svojom autorskom muzikom. Svi su pričali o nama, svi su hteli da vide to čudo. A onda je došao rat koji je razbucao sve. Tada smo mi dobili tu ponudu, a gitarista Vlada Perović, osnivač Nakha Magha Valle i kasnije Seven Sisters, rekao mi je „hajde da sviramo te tvoje ploče“. Mi smo svirali celu ploču Sisters Of Mercy, tako je izgledao naš koncert. Sledeći put smo svirali samo Iggy Popa, Mire basista iz Ritma nereda je bio oduševljen. A onda je Vlada rekao „hajde da pomešamo ta dva“, što za mene nije dolazilo u obzir. Ja sam svirao tribute pre Hrista, pre nego što se uopšte znalo šta to znači. Mislim, u Britaniji je to već bilo zastupljeno, a mi smo to sa mukom krenuli ovde, na trik smo dobili tu priliku. I zato je tako veliki problem vratiti se u autorski svet, mnogo sporo to ide. No, čak i autorski bendovi teško da mogu da žive samo od svoje muzike. Čak ni momci iz Buč Kesidija, iako ih je samo dvojica, ne mogu baš da žive samo od rokenrola. Teška priča… Uz to idu i „zabrane“, da se negde ne pojavljuješ po šest meseci kako bi se sledeći put prodalo dovoljno karata.

Hajdemo malo do Londona. Kada si, kako i zašto otišao tamo?

Joca: Gaga, moja supruga, skontala je taj moj san, tu nemogućnost da kupim dobar instrument, tu potrebu da me ljudi razumeju. Kad sam bio mlad, susretao sam se sa nevericom kod svojih kolega muzičara. Uvek sam kao lik bio interesantan na gradskom nivou, ali snovi o nečemu velikom bili su samo snovi. I ta neka želja nam je omogućila da odemo u svet zajedno. Napisao sam jednu pesmu koju nikada nisam objavio, to je pesma „Fly Away“ gde ja nju tešim u avionu i pričam joj kako će biti sve u redu, kako sam ja pored nje… Jako je to lepa pesma, voleo bih da ti je pustim, ali tek treba da dođe na red za snimanje. Postoji riznica od nekih tridesetak pesama iz tog perioda koje uopšte nisu stavljene na repertoar. To je, zapravo, produžena ruka Dreamoscopa. Da se vratim na temu, London… Kao uplašeni pilići smo bili te 2009, ostavili smo bend koji je imao 12 svirki mesečno, a oni su mi opasno zamerili što sam ostavio sopstveni bend. Krenuli smo tamo od nule, sa nekom ušteđevinom dovoljnom za tri meseca života, našli smo posao i zaista smo poželeli da ostanemo u Londonu ceo svoj život. Imao sam dva benda i jednu predstavu, tu sam shvatio da mi je potpuno svejedno hoću li u životu biti glumac ili muzičar. No, tada se desio neki bliss u kreativnosti, kao da sam do tada negde bio blokiran kao umetnik. A sada, da imam ovde akustaru, sigurno bih jednu ili dve, dobre ili loše, ideje izbacio iz sebe. Dakle, tada se desila neka hiperkreativnost, inspiracija, saznanje o ljudima, internacionalnost, bilo je tu raznih situacija… Recimo, voleo sam da pijem kafu u Somerset House, u delu Londona koji se zove Northbank. To je jedna fantastična institucija gde se održavaju koncerti, sa ogromnim platoom. Imao sam običaj da posmatram ljude oko sebe dok jedem neki slatkiš, bio sam malo ugojen tada…

Ti ugojen?!

Joca: Majke mi, bio sam! I tako se zagledam u jednu tačku, a onda pored mene masovno projure biciklisti koji su svi goli. I onda ukucam to na Google da vidim o čemu se radi, pa mi izađu neke „gole trke“ usred Londona. Pritom, sve generacije učestvuju u tome, svima vise sise, potpuno groteskno! Bend mi se zvao Somerset House i ja sam tada odlučio da u Engleskoj više ne budem tribute. Nažalost, iz Engleske smo se vratili silom prilika jer se politika promenila, pa naša šema više nije mogla da opstane. A kada smo se vratili, u Srbiji nam je sve ludački krenulo. Prvo je bilo da nijedan bend iz Novog Sada ne može da probije Beograd, potom da nijedan bend iz Srbije ne može da probije Hrvatsku, a onda i da nijedan bend sa Balkana ne može da probije Evropu, izuzev Laibacha. Ni ondašnji EKV to nije mogao! Kod nas je jako specifična situacija, možda to ima neke veze i sa energijom. To je utisak koji sam imao kad sam se vratio, kao evropski čovek koji u potpunosti razmišlja van kutije i o svemu sa maksimalnom tolerancijom. Shvatio sam da sam opet ušao u zatvor!

Ljudi u Srbiji Engleze ne doživljavaju na baš lep način. Uvek smo o njima pričali kao o bahatim, pijanim, neotesanim ljudima, sklonim anarhiji, huliganstvu, mržnji prema svemu što nije sa ostrva… Možda i najbolji primer je ulazak Poljske u Evropsku uniju, kada su Poljaci masovno došli u Englesku da rade i zarade, a dočekani su na nož.

Joca: Brexit se i dogodio zbog Poljaka, to je moje lično mišljenje i nešto što sam ja tada osetio, a razlog je veliki odliv kapitala. Kada smo mi bili u Londonu, minimalna cena rada za sat vremena bila je 6,5 funti. Poljaci su radili za 5,5 funti, čak i za 5,3. Ubijali su se od posla, radili su i po 13 sati dnevno, pa bi za vikend odneli sav novac kući, ne bi ni peni potrošili u Engleskoj. To je razlog zašto su ih Englezi mrzeli. Imam svirku u Zagrebu, tribute Davidu Bowieu sa nekom starom ekipom, i na aerodromu Luton zaustavlja me tip i pita da li nosim neki novac u Hrvatsku. I onda skontam da neki drugi i treći svet, ne samo Poljaci, skuplja novac i nosi ga u svežnjevima svojim porodicama. Naravno, Englezi su to hteli da spreče, oni su dobro znali šta rade. A kada govorimo o njihovom mentalitetu… Ono što je kod njih „cockney“, to je kod nas „seljak“ ili „dizelaš“. A najgori „cockney“ kraj ti je Basildon, odakle dolazi Depeche Mode. Ja sam svirao u Depeche Mode tribute bandu koji nikada nije mogao da napravi nijednu svirku u Londonu, kao ni u Engleskoj uopšte, zato što je to lokalni bend. A bubnjar mi je bio Darren Costin, koji poslednjih dvadeset godina sarađuje sa Bjork. I on se ponaša veoma „koknijevski“, izgleda isto kao bubnjar iz Depeche Mode, sav je istetoviran… Pričao mi je kako je išao u srednju školu sa Martinom Goreom, kako je Dave Gahan jedan veoma problematičan lik… Sad, kad malo bolje pogledaš repertoar GIFT-a, ti moraš da postaviš pitanje da li mi sviramo nešto što se u Britaniji tretira kao muzika za seljake. Ali, vrlo je relativno sve to. Da li je naše sviranje Madnessa tako nešto? Ja sam gledao nastup Madnessa nasred Regent Streeta, porodice tokom svirke opušteno roštiljaju, ljudi nose decu na ramenima… Mene je to podsetilo na svirke Riblje čorbe kod nas, to je sad već neka valorizacija umetnosti. Da se razumemo, Riblja čorba je odličan bend, Borin talenat za pisanje tekstova je nemerljiv. Ali, druga stvar je kako mi vidimo sve to…

Hoćeš da kažeš da gro te britanske kulture, na koju mi ovde masovno balavimo, sadrži mnogo elemenata primitivizma?

Joca: Da, definitivno. Cockney nije baš dobra stvar. Kod njih ne postoji narodna muzika u klasičnom smislu, ali to možda jeste narodna muzika za njih. Primetio sam da kod njih postoji razlika u percepciji. Recimo, kada sam gledao svoj omiljeni koncert u životu, Suede u Royal Albert Hall 2010. godine… Oni su se tada ponovo sastavili nakon 10-15 godina pauze, to je za mene bio događaj za plakanje, ali su Englezi na tom koncertu nosili smokinge. Isto tako, gledao sam Blur u Hyde Parku, a u publici su sve bili hipsteri, momci u majicama sa kratkim rukavima…

Interesantni su ti kulturološki diskursi u Engleskoj… Recimo, John Terry, nekadašnji kapiten Chelsea, daje gol za svoj tim u gradskom derbiju protiv West Hama. Potom prolazi pored tribine sa navijačima suprotnog tima, ljudi normalno negoduju, ali dvojica upadljivo ustaju, psuju ga i pokazuju mu srednji prst. I on skonta da su to njegovi otac i stric, koji navijaju za West Ham…

Joca: Hahaha, tako tipično! Mi smo jednom ušli u stampedo, išli smo sa Fulhama, gde smo živeli tokom prva tri meseca boravka u Londonu. To je jako lep kraj, ali imali smo flat sharing. Nas šestoro je delilo stan, spavali smo u dnevnoj sobi kod drugarice dok ne nađemo gajbu. I onda izađemo napolje, ali niko nam nije rekao da se igra utakmica između Fulhama i Chelsea. Mi uleteli u stampedo, oko nas konjanici koji ti ne dozvoljavaju da prođeš, sprovode te do Tubea (londonski metro) koji se trese i vibrira od navijanja. Nema nikakvog nasilja, ali nije ti svejedno. Stranci smo, ne znamo šta da očekujemo. Posle smo gledali gomilu tih dokumentaraca, šta im je sve Margaret Tačer radila… Srpski navijači važe za jedne od gorih, a definitivno najgori su poljski.

Dakle, naša percepcija o Englezima i nije baš tako daleko od istine? Oni pokušavaju da istaknu u prvi plan kako su oni kolevka kulture, fudbala, parne mašine, industrijske revolucije…

Joca: Arogantni su, to sam i sam mogao da osetim, ali oni baš i nemaju svest o tome. Ja sam njima izgledao interesantno kao pojava, ali kada me čuju kako pričam, komentari su uglavno „aha, ovaj nije Englez“. Shvatio sam da moram da pričam kao oni da bi me primili u svoj krug. Imao sam veoma ozbiljne prijatelje i intelektualce oko sebe. Jedan od mojih najboljih prijatelja u Londonu bio je David Perry, profesor komparativne engleske književnosti i poeta, koji me je i učio kako da pričam. Englezi su veoma chatty, vole da razmenjuju životna iskustva, imaju žvaku i dan danas. Uglavnom se okupljaju ispred pabova, generation gap gotovo i da ne postoji. Imaš i babe i dede koji izlaze, tinejdžere, svi u jednom istom pabu…

Dakle, GIFT slavi i promoviše „cockney kulturu“…

Joca: Hahaha, na neki način to i jeste tačno. Kako da kažem da mrzim narodnjake kad sviramo engleske narodnjake? U Engleskoj na svirke ne dolazi previše ljudi. Ako ti dođe njih stotinak, to je već uspeh. Ako si konstantan, onda možeš i da izgradiš neku svoju publiku. Ali, ako sviraš Bowiea, treba znati da on u Engleskoj zanima nekoga ko je 50+. I zato mi nije bilo interesantno da ga tamo sviram, jer nisam mogao da ispoljim neke druge, erotske kategorije.

Pošto si i sam rekao da si scenski umetnik, a ne muzičar, te da ti je scena strast zbog glumačkih aspiracija iz mladosti, kako bi ti sebe definisao? Šta je tvoja uloga kada izađeš pred masu?

Joca: Imam više uloga, tačnije tri. Jedna je da proizvedem muzičku magiju, jer ona oslobađa mogućnost za ove druge. Druga uloga je da ispričam priču koja je vezana za sve nas kolektivno, uključujući i neki moj privatni spektar, kako poimam stvarnost, kako vidim ljude oko sebe… Širina naše predstave se pomera: imamo fancy GIFT, a imamo i alternativni GIFT. I ja tu sebe vidim kao nekog sociološkog šamana. Napisao sam jednu pesmu koja se zove „Šaman“, mnogo pre Konstrakte. U toj pesmi sam isprozivao Cece i druge folk zvezde, ali sam isto mislio i na sebe. Kao, dolazimo kod Joce Ajkule da pokupimo neki eliksir nečega, ne mora da bude mladost, ali neka ideja, savet, raspoloženje. A moja satisfakcija je u tome da su ljudi sa svirke izašli sa osmehom i zadovoljstvom. Ja nosim to kolektivno zadovoljstvo i ujutro kad se probudim imam jedan predivan osećaj koji me oplemenjuje kao čoveka. Ljudi šire oko sebe određenu auru. Ona ne mora da bude u radijusu od 10 metara, može da bude mnogo više od toga. Bowiejeva aura nikada nije nestala, ona je i dalje sveprisutna, čak i kroz GIFT.

Pomenuo si fancy i alternativni GIFT, ali si zaboravio na treći, sexy GIFT. Nijedan vaš nastup ne može da prođe bez tvog svlačenja do pojasa, bez devojaka i žena koje će prići da te pipnu i štipnu. Otkud taj sexy GIFT? Je li to deo tvog identiteta, deo šou programa i scenskog nastupa, glume, tvoja potreba da na taj način ostvariš interakciju sa publikom? Je li to nešto što si pokupio u Engleskoj?

Joca: Jednom prilikom smo imali zajedničku žurku sa Psihomodo popom, mojim omiljenim bendom. I prvo što sam pitao Davora Gopca bilo je da li se i dalje svlači na sceni, a on mi je rekao da se to ponekad desi. Njegovo iskustvo je potpuno drugačije, u njegovo vreme je ta nudistička forma rokenrola bila sasvim normalna, počev od Iggy Popa. Inače, ja se nikada u svojoj karijeri neću skinuti skroz go. Joca Ajkula je, kao gradski lik, još od srednje škole bio taj simbol, ali vrlo nesvesno, jer sam bio ludo zaljubljen u jednu ženu. Taj prenos mog senzualnog identiteta nije samo vizuelno-scenski, već se tu desila i neka vrsta personalizacije rokenrola. Ja tom tenzijom proizvedem elektricitet i erotski naboj, oni su zaista prisutni u tom momentu kao neka vrsta energije. Na primer, mnogo erotizma postoji u bendu Depeche Mode. Ja sam to uočio na njihovom koncertu u Budimpešti 2003. godine, Exciter turneja je bila u pitanju. Nikada do tada na Depeche Mode nisam gledao kao na erotski bend, a oni to definitivno imaju. Od tog momenta, kada je i on ušao u četrdesete, čini se da je Dave Gahan dobio i tu erotsku dimenziju. I njihove pesme su to uvek imale. Kad slušaš i neke pesme od EKV-a, one su isto tako veoma erotske, mada je tanka linija između heroinskog ovaploćenja i pravog erotizma. Kao potpuno strejt osoba, ja te pesme proživljavam kroz erotizam. Nemoj da misliš da ja u svojoj glavi ne jebem svoje „žrtve“. „Ja sam parti manijak, sve ću da vas jebem, go se penješ na fensi stolove, gaziš ljude i tuna stejkove, ni sam ne znaš koji je klub, više se ne zna ko je lud, sad skloni sve i skloni se, sad skloni sve – ide Ajkula“, to je tekst naše pesme gde je taj erotizam bio neverovatan. Jednom sam bukvalno doživeo električni orgazam kada je jedna devojka bila na stolu sa mnom. Prebacio sam kaiš preko neke građe na zidu i udarilo me je 220 volti, sav sam se tresao, a devojka je vrisnula iz petnih žila. To je bila scena za film, meni nije bilo dobro, ali je njoj bilo strava. Da li je to predstava ili ne? Nije predstava, ali mnogo mojih namera, koje druge žene osećaju na sceni namenjene su isključivo mojoj ženi. Ona konstantna želja koju ja imam prema Gagi nekada se reflektuje na druge žene u publici. Ali, opet, ti ćeš mi reći da li je to što sam ja nedostižan deo simbola seksualnosti, jer ja svoju ženu nikada nisam prevario niti ću ikada.

Pa, ja ću ti na to reći da imaš veliku sreću i privilegiju što imaš ženu koja te razume, podržava u tome što radiš i ne sputava te u tvom pohodu na snove…

Joca: Mislim da me, od ženskih osoba koje ja poznajem, nijedna ne bi trpela. Neka svoja razmišljanja o tome opisao sam u pesmi „Korak ispred“, u kojoj kažem „jedan korak ispred, bejb, zar ne vidiš da sa mnom nije lako živeti“. No, ja nikada nisam zeznuo stvar, a ona nema razloga za brigu ako ja nju volim. Ona vidi moju predstavu na sceni, ja sam tu pred njom. Može ona da bude ljubomorna, naročito ako se pojavi neka lepotica, jer ja to ne mogu da ne primetim. No, ona me neće sputavati, jer ja prvi ne bih mogao da odem korak dalje, korak ispred. Svoju ljubav prema ženi ne bih nikada mogao da ugrozim tim niskim strastima.

Došli ste do neke faze kada čovek možda treba i da se odredi, šta i kako dalje sa tom muzikom, umetnošću. Tako je sada možda i ključno pitanje šta je to za vas: ljubav, strast, posao… ? I kako tu priču napraviti održivom?

Joca: U ovom trenutku ja o tome razmišljam kao o avanturi. Poslovno gledano, mi smo sve bolji i bolji. Sasvim je moguće da postanemo internacionalni bend, i dalje postoji šansa za tako nešto. Mi raspolažemo argumentima i iskustvom koji važe za neka druga vremena. To, naravno, ne znači da je u redu da neko u svojoj sredovečnosti bude seks simbol, ali zašto da ne, na kraju krajeva? Mi se svi dobro držimo, pa smo i dalje u mogućnosti da to budemo, ali nekome ko ima 30+. Ne mogu ja da budem seks simbol nekome ko je drastično mlađi od mene. Mislim, mogu, ali to onda već prelazi u fetiš…

Vaša Olja može da bude svima…

Joca: Daaa, ona zaista može svima da bude seks simbol, ona je beba (smeh). Mi smo je primili u bend kada je imala 19 godina, sada je već desetak godina sa nama, treba neku plaketu da joj damo. Rokenrol te definitivno čini mladim, što se kod nje lepo i jasno vidi. Ono što je, takođe, veoma važno, to stalno pominjem, jeste da živiš van civilizacije, da si nekako izdvojen, jer danas svi negde žure… Žurimo i mi, ali smo doživeli neku vrstu slobode i avanture, radimo to što volimo i to postaje naš posao. Imamo i menadžerku, moju suprugu, koja nam zakazuje svirke. Imali smo situaciju da je jedna firma koja nas je angažovala od mene tražila da se ne svlačim. Naravno, ja nisam necivilizovana životinja da na tome insistiram po svaku cenu, ali bih se bunio da mi neko to zauvek zabrani. Ja previše skačem i igram na sceni, tako da ponekad jednostavno nemam izbora, moram da se skinem. Nedavno smo bili na nekoj svirci, ja sam se skinuo i pojedinci su bili izbezumljeni, što je za nas bio potpuno novi momenat.

Zašto Pesma za Evroviziju? Da li vam je to zaista potrebno i na kom nivou, gde se vi tu pronalazite? Opšte je mišljenje da je ta manifestacija izgubila na kvalitetu i kredibilitetu.

Joca: Prvi bliss se desio 2021. godine kada je Maneskin pobedio, i to je bilo nešto što su svi primetili. Tada se o njima pričalo kao o jednom gitarskom bendu čiju ćemo pobedu na Evroviziji svi zaboraviti za desetak godina, kao što su zaboravljene pobede Abbe, Johnnyja Logana, Tota Cutugna… Naša diskografska kuća nas je pitala da li bismo želeli da učestvujemo na Evroviziji. Mi smo rekli da bismo želeli jer volimo Evroviziju, naročito smo voleli onu staru Evroviziju kada smo bili deca. U našem slučaju postoji i mogućnost da pretvorimo alternativno u mejnstrim. Sećaš li se perioda ’81-82. godine, kada je The Cure dve-tri godine zaredom dobijao MTV nagradu? Ja sam mogao da kažem „The Cure me je izneverio, neću više da ih slušam“. Znaš, to su neka nepotrebna i bezvezna razmišljanja. Mnogi ljudi me pitaju šta ću ja na Evroviziji, šta ja radim tamo… Za nas je to bila avantura, svi su nas veoma poštovali, naročito osoblje RTS-a i ljudi koji rade u organizaciji PZE. Oni su nas ove godine ubeđivali „pošto se niste prijavili za takmičenje, hajde makar da revijalno učestvujete“. Mislim da je GIFT potreban Evroviziji jer privlači određenu pažnju. Mi smo došli do te neke cifre od 1.000 ljudi na svirkama u Beogradu i Novom Sadu, 500 ljudi u Zagrebu… Čini mi se da se, ipak, nešto dešava na Evroviziji, da ona postaje festival svega, te da kod nas izaziva malo veću pažnju u poslednje tri godine. Naravno, nije isto kao kad je Konstrakta pobedila, ali je svakako interesantno. Nama je to otvorilo mogućnost da naša autorska muzika bude primećena.

Na pitanje zašto je bio u Velikom bratu, Milan Mumin kaže da u to vreme nije imao gde da promoviše svoju umetnost. Da li je to bio i vaš motiv sa Evrovizijom?

Joca: Jeste, sigurno. To je dobra promocija, možda čak i prilika da se održimo. Za vreme korone došao nam je Loka iz Mascoma i pitao nas šta radimo, na šta sam ja rekao da bukvalno nemamo šta da jedemo. No, kako smo počeli da radimo drugi album, on je rekao da će nam platiti da ga kompletno završimo. Tako smo se mi za vreme korone sedam meseci zezali i stvarali, jer on nam je spasio život. Mi sada nismo u krizi, daleko od toga. Sasvim lepo privređujemo u ovom momentu, ali kada si muzičar, onda imaš uspone i padove. Tada sam ostatku benda rekao da nam je potreban i autorski rad da bismo podržali cover priču. To je neverovatno, nije dovoljna samo jedna forma. Mi smo malo napredniji od ostalih cover bendova, s obzirom da smo dobili drugačiji tretman. Na naš rad se gleda kao na autorsku muziku, iako autorski rad predstavlja svega oko 20 odsto našeg sveukupnog rada.

Gift – Cities In The Sky

Tagovi: Depeche Mode, Dreamoscope, Gift, Joca Ajkula, Jovan Matić, U Senci Grada