Colosseum moje mladosti

Oni kojima muzika zaista znači, znaju. Postoje ploče koje brzo izgustirate, i dodeljena im je neslavna sudbina sakupljanja prašine u policama.

A tu su i one, bez kojih jednostavno ne možete. Progonjeni ste stalnom potrebom za njima.

Možda bih mogao da objasnim i jednostavnije. Nekada davno, kada su pesnici i muzika bili na ceni, mnogi su imali kolekcije ploča. Retki su bili oni koji su sebi mogli priuštiti baš sve što su želeli. I zato su se ploče pozajmljivale na slušanje. Neke su se i poklanjale.

Ipak, svako je imao bar nekoliko onih koje su bile samo i isključivo za kućnu upotrebu. One, koje nisu bile ni za pozajmljivanje, a nekmoli za poklanjanje. One zbog kojih ste se pravili važni, bili tajanstveni i još koješta. Čak ih drugima ni u ruke niste davali.

Imao sam poznanika koji nije dozvoljavao nikome ni u sobu da uđe, nego bi on pustio ploču, pa bi se sve to slušalo iz hodnika!? I ljudi su pristajali na to. I ja sam. Neshvatljivo, jel’? Nije.

Tada je samo bilo važno čuti. U hodniku ili sobi. Svejedno.

Da, da… Beše to vreme kada su i pesnici i muzika bili važni.

I ja sam imao neke takve ploče. Među njima je bila i grupa Colosseum. “Valentyne Suite” i “Colosseum Live” su bili prvi albumi koje sam zahvaljujući svom dobrom prijatelju, dobio iz inostranstva. Bio sa očaran.

Kakva svirka, kakvi unisi, pevanje, aranžmani…

A znate li gde se dogodila ta ljubav na prvi “pogled”? Pa u onom hodniku koji pomenuh.

Bilo je ploča i pre te dve, a i nakon njih, koje su pristizale u moju kolekciju. Ipak, one do dana današnjeg zauzimaju posebno mesto u mom “muzičkom” srcu.

I kao što svaka mladost nevoljno, ali ipak s nadom, očekuje starost, tako i danas tek poneki muzički zanesenjak koji još uvek nije izgoreo u ovim silnim promenama novog doba, ponekad stavi na gramofon te svoje uspomene, u želji da ih i sada podeli sa drugima.

Nevoljno, jer zna da te uspomene današnja većinska mladost ne razume, ali sa nadom da bi se ipak mogao i naći neko takav. Neko, ko bi sve to slušao i iz hodnika.

Pisao sam svojevremeno o čoveku koji je bio duša i srce grupe Colosseum. O tome kako se pronela vest da je preminuo. To ipak nije bilo tačno, ali su prognoze bile jako loše. I neumoljivo precizne. I tako se bubnjar Jon Hiseman 12. juna 2018. preselio u večnost. A ja sam osetio potrebu da ovu priču još jednom podelim sa vama.

Možda i danas nekome ne bi bilo važno da li njegov bend sluša iz hodnika, ili udobno zavaljen u fotelju.

Možda i danas ima onih kojima su muzika i pesnici važni.

Možda…

Tagovi: Colosseum