Džonijevo a naše “Krivo srastanje”
Razilazeći se sa svim i svačim, na koncu i sa samim sobom, Branimir Štulić Džoni, pre četrdeset godina, po mom tihom prisećanju, uradio je poslednji album pod imenom Azra, a koji je imao duboku vezu sa prethodnim albumima.
Misaono izuzetno precizan, targetirao je sve one tačke u društvu (koje je tada više nego solidno živelo), pogotovo uzevši u obzir nadolazeće ljudske gluposti i osobit vid šarlatanizma kroz politikanstvo i nacionalnu podozrivost prema drugačijem pripadniku, kako narodnosti, tako i vere…
Jak kao ličnost, siguran u ono što je do tada uradio, svesno je sklopio sve kockice koje je vešto ugrađivao u prethodnom periodu, te tako zaokružio jedno, više tekstualno, no muzičko izražavanje.
Idila njegovih reči i tonova ostavila je trag u tom utopijskom samoupravnom socijalističkom vremenu kao poslednji krik izgladnelog vuka samotnjaka koji nismo želeli ili umeli da čujemo. Svejedno, vetar ga je odneo u neko daleko pretpostojanje, duboko ignorišući budućnost. Na ovim prostorima, uvek postoji samo prošlost i slatka želja za vremenom koje tek treba da nastupi. Sadašnjost nikada nije bila imperativ, valjda zbog kratkoće vremena koje imamo na raspolaganju, kao i tog nemuštog jezika koji ljudi sami među sobom tvore. Nerazgovetnost je čist produkt čovečje nerazumnosti i vlastite pohlepe. Džoni je to veoma dobro shvatio i pokušao da na jedan, ne uvek tako pristupačan način, pokaže svu altruističnost koju je želeo da poseje. Na žalost, vremenom se ta ljudska odlika kod njega pretvorila u dozu cinizma. Valjda je predstavljala njegov zaštitni oklop u razjarenom, a sladostrasnom svetu koji ga je okruživao.
Sa jedanaest pesama, u svom poslednjem otkopavanju ličnosti kao sociološkog dostignuća, Džoni je opevao sav onaj neartikulisani bes koji ga je godinama, tinjajući osvajao i žonglerski ga bacao u nepregledne sivookružujuće oblake.
U “Tri N” temi, koja otvara ceo projekat na jedan lucidno hazarderski nači, opevana je svakodnevna ljudska nesreća u samo par tačaka. Poetski sigurno i muzički nadahnuto prosto treperi kao iskra na rođenom ognjištu koja je svesna toga da će ubrzo postati samo ugarak u praznoj tišini.
U songu “Mon Ami“, Džoni više vodi monolog sa samim sobom, nego što se obraća imaginarnom prijatelju. U osećaju beskrajne samoće, on traži bilo kakvu vezu sa sličnim likovima.
Tema “Pukovnik i pokojnik” je čisti rokenrol što ga Džoni nosi u sebi. Čitav taj buntovnički opis uniformnosti kritikuje, u bespoštednom obraćanju, ljude pozivajući ih da se probude i udahnu vlastiti znoj, da ne budu poslušnici puno gorih no što su oni sami.
“No Comment” je numera koja tiho razvaljuje, priklonivši se sukobu generacija na jedan transparentan način, Džoni otkriva sve ono što većina ljudi zna, ali, ili okreće glavu, ili ih to ne zanima. A trebalo bi, jer mladost jeste potkupljiva, ali ima taj pošteni izvor koji još nije otrovan raznoraznim hemikalijama prosutim kroz medije i veštački stvorene mreže.
Pripovedački, Džoni se posebno uzdignuo u naslovnoj “Krivo srastanje“, koja nosi ceo album. Sva povest ljudskih događaja prikazana je kroz njihova nesvesna čula, utihnule emocije i čežnje da se sastavi nesastavljivo. Kako reče Valtazar Bogišić, misaoni vetar jednog doba na zalasku pretprošlog veka: što se grbo rodi vrijeme ne ispravi. A kada se nešto krivo sastavi, onda ono i što je valjalo izgubi svaku dragocenost i pada pod noge beskućnika, kao poslednji list na stazi koja ne vodi nigde.
Pesma “Jane” zatvara prvu stranu vinila, ta slutnja nanošena vekovima kao krv ljudska na zidu plača, stvarajući lični identitet. Svako od nas, hteo ne hteo, ima zid pred kojim mu suze kaplju. Provod kroz sve te izmišljene, ali i stvarne male svetove, čine mali trenuci sreće i dugotrajni časovi bola.
LINK ALBUMA: 
“Klinček stoji pod oblokom” otvara drugu stranu gramofonske ploče. Jeste, bila je popularna i među mnogima koji nisu varili Azru ni Džonija, a meni je lično bila nedopadljiva jer mislim da ne predstavlja ono što je Džoni bio. No, možda je to bila samo najava u kom će pravcu kasnije Džoni krenuti.
“MSP” je jednostavno odrecitovan trip sa željom da se navedu sve one krhotine koje počivaju u ljudskom biću. Zakon, običaj, čojstvo i hrabrost, te da je uvek ovako kako je, a sa pravom je tako, jer se i ne zaslužuje bolje. Možda…
Tema “Duboko u tebi” je govor očajnika upućen još većem stradalniku. Surova snaga tuge i zluradosti ne može se prikriti lakonskim zabavama i šarenim trijumfima, bez obzira kakvo znamenje nose na sebi. Opstanak i sloboda je ono što svako racionalno biće ima kao predispozitiv svog postojanja. Sve posle toga je samo nadahnuće, talenat ili pohlepa.
Onda stigne mali rad “Nešto između“, sjajni intermeco pre konačnog finiširanja celokupnog dela.
Album zatvara jedan istinski bluz čoveka koji lebdi u svakom predgrađu velikih gradova. “Fleš“, kao kratki prodoran bljesak koji ostavlja trag u duši dečaka koji se vremenom pretvara u čoveka. Ni mrtav ni živ, ali postojan u nameri da dopuzi do kraja svog puta bez obzira na sve posledice koje ga tište i one rane koje nikako da zacele.
Azra je vremenom postala mit, no Džoni se vremenom pretvorio u ciničnog iskazivača svega onoga što je radio u prvoj polovini osamdesetih godina prošlog stoleća. Niko drugi, no on sam, nije zakucavao tako jetko efektno eksere u muzički kovčeg sopstvenog stvaralaštva, ni u jednom trenutku ne dozvolivši da mu se priđe ni blizu. Otuđenost se vremenom pretvorila u tiho tonsko zamuckivanje jednog bivšeg elokventnog umetnika, poetu nad tričavim bezveznim životima. Džoni se pretvorio u bespoštednog čuvara svojih najboljih pesama, kojih, svakako, ima i na albumu “Krivo srastanje“.
Naredni albumi su se, više stihijski nego autorski željeno, počeli odvajati od prethodnih. Kasniji albumi bili su drugačiji, ali ne i vredniji. Da li se Džoni „ispucao“ već u prvoj polovini osamdesetih godina? U ovom stoleću nisam primetio nikakav pomak u njegovom radu, a pogotovo da je doneo nešto novo u muzičkom svetu. Njegovo ćutanje ne mogu razumeti do kao mudračevo ignorisanje vremena koje nas okružuje… Pa šta, i sam svet polako seče (pili) granu na kojoj sedi i nikom ništa.
Ne, nije on izgubio! Džoni je na mnogim poljima izašao kao pobednik nad brojnim sličnim stradalnicima. Te bitke i ratove što ih je vodio, običan bolno-skaradni smrtnik, nikada dobiti neće. Još manje ima potrebu da ih shvati. I tu leži svo nerazumevanje s početka teksta. Razum i razumljivost su različite stvari, ali je problem kada se obijaju o istu glavu, istovremeno. Teško se može prihvatiti tvrdoglavost umetnika, a da ga ne svrstamo u jeftini surogat karaktera nekoga ko tako lako odbacuje liderstvo.
Zato je “Krivo srastanje” možda poslednje veliko, intelektualno razumljivo, Štulićevo štivo satkano kroz mali ep o narodima koji slično govore, muke su im identične, a koji se nikada iskreno nisu razumeli. Niti su imali želju. “Krivo srastanje” je labudova pesma velikog umetnika i svakako ga vredi imati u kolekciji.
Trivia
“Krivo srastanje” šesti je album rock skupine Azra, snimljen tijekom listopada i studenog 1983. godine u studiju Cream u Frankfurtu, te Ante Sonic Studiju u Arnhemu, a objavljen 1984. godine u izdanju Jugotona.
Krajem 1983. godine bubnjar Boris Leiner vraća se u Azru s odsluženja vojnog roka. Basist Mišo Hrnjak nakon povratka iz vojske prestaje se baviti glazbom, čime ujedno prestaje postojati najpoznatija postava Azre.
Zvuk albuma raznovrsniji je nego na prethodnom ‘Kad fazani lete’. Prevladavajućem hard rock zvuku dodani su motivi finka i soula. Album donosi i prvu obradu narodne baštine u ‘Klinček stoji pod oblokom’, pjesmi koja će postati najveći radijski hit Azre. U ‘3N’ Štulić je preuzeo ritmičku strukturu pjesme ‘Know Your Rights’ grupe The Clash.
Depresivna situacija u državi i osobni problemi autora odredili su ton albuma. Teme se kreću od pobune protiv konformizma, nemoći pojedinca u autokratskom sistemu i turobne društvene zbilje do preispitivanja autorovog unutrašnjeg svijeta i ispisivanja nizova nadrealnih slika. Štulić nije prihvaćao prigovore o nerazumljivosti stihova na albumu. U intervjuu beogradskom magazinu Nin kaže:
Što nerazumljivije, to pametnije. Taj princip ne važi, radi se o predrasudi. Nema tu šifara. Kad se bolje udubiš vidiš da se radi o jednom pučkom tipu pjesme.
Naslovnicu albuma izradio je dizajnerski studio Greiner & Kropilak, a prikazana je crno-bijela ilustracija radnika na izlasku iz tvornice. U donjem lijevom kutu nalazi se manja fotografija Branimira Štulića, okružena nazivom albuma i imenom grupe.
Album je snimljen u slijedećoj postavi: Branimir Štulić (vokal i gitara), Stephen Kipp (bas gitara) i Boris Leiner (bubanj).
