Kad je Prljavo kazalište prostrlo ‘Zlatne godine’
Kada pomisliš da je kraj, vetar te zagrli, kada hladnoća oko srca počne da steže, odnekud stvori se sunčev zrak, kada vrelina počne razarati dušu, kišne kapi poprskaju te po čelu i nateraju na korak još u životu, pa još jedan i još jedan, čineći tako niz u beskraj.
Čovek je stajao tamo gde je mislio da treba da bude. Sam. Na drugom mestu nalazila se bezlična masa ljudi. Tišina i cika je bilo ono što ih razdvaja. Spajao ih je samo ubogaljeni pir ka životu. Suviše malo da se krhki dodir ne pretvori u duboki jaz. Da, gospodo, on je strani plaćenik. Za njegova dela, nedela ili nečinjenja, plaća mu Bog koji se nikada nije odomaćio na ovim širim prostorima, valjda je shvatio da i nema s kim hoditi kroz nabrekle obrise magle, neznanja i ljudske ishitrene gluposti. A čak ni On, ne može sve sam.
Pre okruglo četrdeset godina Prljavo Kazalište, tada jedno i jedino, koje je svoju muzičku avanturu počelo na Zaječarskoj gitarijadi, objavilo je svoj peti studijski album “Zlatne godine“.
Posle definitivnog odlaska Davorina Bogovića iz Kazališta, popularni Prljavci angažovali su novog vokalnog solistu, Mladena Bodaleca. Po meni, njihov prvi pravi klasični čvrsti rokenrol album (prvi album je urađen u pank maniru). Sve pesme je uradio Jasenko Houra, lider i gitarista benda, osim teme “Sladoled” koju je napisala i, zajedno sa njima, otpevala Olja Dubroja. Pesma jeste bila tzv. letnji hit, no mišljenja sam da je ista odudarala od svega onoga što su Prljavci do tada radili, ali i kasnije. Bez da bilo koga omalovažavam, a najmanje pok. Olju, numera mi je sličila na one tra la la pesmice. Pogotovo u poređenju sa ostalim temama na albumu.
Pre svega, noseća tema Zlatne Godine je jedan izuzetan rokenrol hit. Mladić u najboljim godinama, bez ičega iza sebe, još manje ispred, svestan je svoje mladosti i oduška koje ona nosi. Razvojna nit klavirskog opsega ne dozvoljava bilo kakvom mestu lutanja. Jasan, glasan i prodoran vokal, pevljivi refren i sasvim, sasvim, solidan tekst, daju mladosti i kvalitet. Nju nikada ne treba potceniti, pa čak i kada nije u pravu. Da, to jesu zaista zlatne godine. To se tek kasnije shvati. No, to i jeste čar života, ljubavi, ali i naknadne pameti.
Pod Sretnom Zvijezdom Mi Smo Rođeni je još jedna brza i napeta pesma, rokerski apsolutno angažovana, sa već nadolazećom porukom koja se stidljivo krije, te koja će tek kasnije doći u delimičnom političkom angažovanju benda. Kažu da je sama pesma bila pesma nadanja, ne buntovna. Možemo im verovati ili ne, pogotovo danas, to je nebitno, a sam njen tekst deluje naivno. Naravno sa ove distance.
Dan Za Danom je jedna više lagana no pesma umerenog ritma. Govori o prolaznosti vremena i ništa više. Tako da se ne mogu složiti sa beleškom na Vikipediji da album, sem jedne balade ima sve same brze numere. A još ću se manje složiti da sam album mnogo sliči na album benda Parni Valjak – Pokreni se. Onaj ko je to pisao, nema sreće, imam obe gramofonske ploče od njihovog prvog izdanja. Jedina sličnost je mesto rada bendova i da sviraju rok, ali svako na svoj način.
Moja Djevojka Je Otišla U Armiju je parodija na tadašnju novonastalu situaciju, u kojoj je bilo dozvoljeno i nežnijem polu da ide u armiju, naravno ako žele, vesela rokenrol pesmica i… ništa više. U Krevetu Mom, U Nojevoj Barci je brza tema rok naraštaja, mladić nudi spas, a gde drugo no u njegovom krevetu. Utisak ostavlja sjajni solo saksofon, koji samu numeru čini drugačijom od drugih. Bezbrižna i raskalašna.
Groblje slonova malo više vuče na pop rok nadahnuće, zanimljiv tekst, koji se, opet, okreće oko mladog čoveka koji misli da je njegov grad groblje slonova, te ne želi problem sa “teškim” ženama. Fino, upakovano u jednu sladunjavu glazuru, ali, prosto rečeno, pije vodu.
I onda dolazimo do mega hita, na evropejskim prostorima. Ne Zovi Mama Doktora opet je jedna mladalačka, inspirativna tema. Ne sećam se da sam bio na ijednoj zabavi, proslavi ili, zovite to kako hoćete, a da se sa razglasa nije čuo navedeni song. Kratki, ali savršeno efektni rifovi, ritam koji nosi noge preko talasa uzburkane vode, glas koji razbija i prateći vokali kao da spuštaju žaluzine u tihi suton.
Album zatvara prelepa balada Ma Kog Me Boga Za Tebe Pitaju. Nešto između teme Dire Straitsa Romeo & Julija i Bijelog Dugmeta Da Te Bogdo Ne Volim. Svejedno, prelepo angažovano u bolu mladog ostavljenog čoveka. Ko god kaže da nikada nije bio ostavljen, prosto rečeno – laže. Ili mu je život protutnjao pored njega samog, odnosno da nikada voleo nije. A to znači kao da nije ni postojao. Duša bez ožiljaka je samo ljudsko biće bez ičega drugog, pa i života, isprazno i samo iskazano kao broj u nekom registru starih knjiga. Jednom.
Album je pun mladosti i radosti, bola i nade, čvrst, homogen i bez ikakvog preuveličavanja, može biti muzički stepenik u bilo kome gradu, bilo gde i u bilo kom trenutku. Houra, Brkić, Hrastek, Fileš i Bodalec pre četrdeset godina imali su jedan pravi mladalački, prikriveni, bunt album. Iza njega su stajale šezdesetosmaške godine, ispred njega ratovi, podele, kao i sve ostalo nezadovoljstvo koje tinejdžerske godine nose sa sobom. Nikada kasnije, bez obzira na zrelost i kvalitet, bend nije imao takav album. Ili ja suviše naginjem roku, te sam subjektivan. A može biti i jedno i drugo. Teško je dati sud o bilo čemu, ako ne stojiš iza njega. Makar bio on i pogrešan. To što na jednoj strani može biti usamljeni jahač, a preko puta njega u galopu nadiruća grupa neistomišljenika, ne znači mnogo u prvi sumrak ljudske pohlepe, niti brojnost može biti onaj parametar koji vrši prevagu na tasu boginje pravde. Na žalost, ljudski zaborav nema cenu.
