Motörhead: ‘Ace of Spades’ – 45 godina kasnije
Pre neku godinu jedan mladi rođak iz tazbine pustio mi je demo snimak svoje rok grupe, relativno pristojno snimljen i slično uštimovan nastup. Brza stvar, diže adrenalin, čak i vokal je bio solidan, jednostavno ličelo je to na nešto. Ali… već na trećini songa prva misao koja mi je proletela kroz glavu bila je Motörhead, strašno sliči, na polovini pesme već je vuklo na više nego prepoznatljivu “Ace of spades”…
Kao tinejdžeri, dok nije bilo interneta, a i sa veoma malo stanica na radijskom nebu koje bi pretežno puštale rok muziku (o televiziji da ne pričamo) – slušale su se ploče. One dobre, dok se ne izližu, za nas obične smrtnike licencna izdanja na ne baš zahtevnim gramofonima, ali se slušalo. Da li su momci slučajno ili namerno skinuli dobar deo pesme, ne ulazim u to. No, počeci mladih grupa su svakakvi, od plagijata do neinventivnosti. Svaki početak je težak. Ali u mom uhu je ostala urezana gore pomenuta tema.
Vratio bih se na Motörhead i album “Ace of spades“. To je vinil kojim su konačno u pravom svetlu zablistali Lemi, Klark i Tejlor. Inače, navedeni album je svetlost dana ugledao početkom oktobra 1980. godine, mada je desetak dana ranije, kao najava istog, krajem oktobra, objavljen istoimeni singl “Ace of spades“.
Ne mogu da se složim sa nekim kritičarima koji bend Motörhead svrstavaju u tadašnji novi talas hevi metala. Motörhead je bio, pre svega, pravi rok bend – snažan, brz i glasan. Takav je i gore imenovani album, sa jednom napomenom, da, ako ste u prilici, odslušate i prva tri albuma benda, na kojima ćete svakako primetiti da je “Ace of spades” mnogo “pevljiviji” nego prethodni albumi. Naime, Lemi je na njemu konačno počeo i da peva, odnosno vokali su postali mnogo ujednačeniji, manje vriske nošene brzinom munja. Zvuk je mnogo bolji, ceo album je, prosto, slušljiviji nego prethodna tri.
Desperadosi rok muzike su praštali kroz svih 12 pesama. Nema lake stvari na albumu, teška svirka provejava nošena izuzetnim ritmom. Teme su kratke, svemirski brze, ni u jednom trenutku ritam sekcija ne popušta, Lemi lomi glas u ritmu gitare, rifovi prepoznatljivi, a solo deonice kratke, ekspresne, ali zavidno moćno propuštene kroz brze prste gitariste Klarka, koga su inače zvali “brzi”, a bubnjara Tejlora “prljava životinja”.
Moćna trojka živela je kako je živela, u nekoj neopisivoj brzini korišćenja raznoraznih ovozemaljskih užitaka, ali je i te kako ostavila traga u muzici koju su decenijama predstavljali. Na žalost, niko od njih više nije u životu, a smrću Lemija i Motorhead je okončao svoj vek. Da li je As pik bio njihova lična karta, ne znam, a da su se kockali sa samim sobom, svakako jesu. Epilog je poznat.
Ovo nije omaž bendu koji su mnogi voleli i sa uživanjem slušali, već podsećanje da se u vreme savremene pošasti, koja odvlači pažnju od mnogih drugih stvari koje bi čovek radio kako bi sebi ugodio, navršava četiri i po decenije od jednog vrhunskog, sada već mogu slobodno reći, klasičnog albuma rok muzike na svetskom nivou.
Nijednu pesmu sa ovog briljantnog albuma ne bih izdvojio, pa čak ni noseću “Ace of spades“, jer na isti gledam kao jednu celinu, kao deo opusa grupe Motörhead u jednom nadolazećem srećnom muzičkom vremenu, a koji je odavno iza nas.
